Čuda neka...

Još malo pa ću prestati da se čudim.
Samo da jedanput sednem i napravim popis čuda do sada. Od nedavno se čuda migolje van opipiljivog.
Ovih dana kako otvorim knjigu, nađem ali tačno ono o čemu razmišljam! Neočekivano! 'Slučajno'! Hajde, ova čuda po svetu oko nas me više ne uzbuđuju, susreti, slučajnosti, informacije, ostvarene želje...ali zar i knjige! Bar je to carstvo dosad otkrivalo ušuškane istine...Dobro, šta sad? Ne moram više ni da čitam? Nije dosta što sam digla ruke, da ne kažem oči od pokretne slike? Možda da si zalepim na čelo Budha on the mountain i prošetam uokolo da vidim šta će se desiti. Možda me neko iznenadi?
A možda sam se samo zasitila. Prejela sam se života. Nagutala. Ne treba mi više novih ljudi, novih poslova, novih gradova, novih dešavanja, novih krpica, novih cipela, novih brojeva telefona...Izgleda da je hrčak nagomilao i previše, zimnica je spremna. Potrajaće još koju deceniju. Sada mogu da počnem da grickam nakupljeno da se ne ubuđa. Ili da razdelim cvrčkovima i kupim kartu za jednu daleku destinaciju na kojoj se možeš malo sakriti i svariti pojedeno. Ili bi i to bilo previše?
Zapravo, toliko je sve postalo fascinantno ovde oko mene da prosto moram da pogledam još jednu epizodu. Tako počne navlačenje. Upala sam u zarazni serijal.
Ivana is on the road again. Opet vozim. I danas na mojoj letećoj spravi shvatim, ali onako jako iz stomaka, da je taj put koji prevaljujem isti kao i bilo koji put bilo gde. I ti oblaci (dobro malo su drugačiji blizu okeana) su isti ti oblaci bilo gde. I ovo obožavano sunce. Konačno, da sam ja, ista ova ja, bilo gde. I da sve što sam htela tamo negde mogu i sad i ovde. Čudo jedno! I da ovi ljudi ovde znaju da svanu kao sveže jutro.
Gle! Sletela mi žuta buba-mara na nogu!
Najveće čudo je što sam do pre koji sat htela da puknem po šavovima.
A sada su me šavovi pomazili.
Kažem ti, ne znam više da se čudim...