Znati il ne znati, pitanje je sad

Ništa ne znam.
Dobro, nije da prepisujem od grka, i nije da znam da baš ništa ne znam, jer ponešto i znam, ali je istina da što više saznajem, sve više vidim koliko ne znam i koliko se udaljavam od zaokruživanja bilo koje vrste znanja, i koliko mu samo produbljujem rupu koja zjapi i preti da proguta svakog ko se nad njom nagne, dok se istovremeno u trenucima kad treba (meni van kontrole) pretvara u čvrsto tlo pod nogama, da bi se isto izmaklo čim se osetim suviše stabilno. Valjda tako nalaže dinamika života...
Ali sam daleko bliže onom ništa nego onom sve.
Isplivaju važni podaci, nikada neiskorištene strane reči, nekada davno pročitane priče, poput bljeska ničim izazvanog, oduševe te, ali, na bljesak ne možeš računati. Ne sine kad hoćeš... Zaborav je halava zver u kavezu do beštije neznanja.
Neko je rekao: znanje je kao krug, a neznanje kružnica oko njega. Što više raste krug našeg znanja, to je veća i kružnica neznanja oko njega. Što više znamo, to bolje pojmimo koliko više ima onoga što ne znamo.
Utešan je osećaj sigurnosti posle dobro svarenog obroka jasnih činjenica, dok je gorkast osećaj u ustima posle tablete nabijenih podataka u nepovrat rasplinutih u mraku želuca, osećaj da ne znaš šta si progutao, a, čini se da radi.
Sama sam kriva što sam zakoračila u novo, a novo otvara još novije i sve tako dok se ne umota u prašnjavo ruho starog i zatvori krug. A mi se kližemo po ivicama kruga uporno pokušavajući da ga obgrlimo dok nam se sam krug ne smiluje i usisa nas u svoj centar. Možda čak nespretno skliznemo, blagosloveni.
Ne znam kako da shvatim da je sve nastalo iz praska... Ako taj prasak nije isto ovo svakodnevno praskanje stvarnosti.
Niti mogu da pojmim gde su ti ostali svetovi, ti paklovi i rajevi, ako ne tu između nas, brži ili sporiji, pa ih vidimo ili ne.
Ne znam kako stvari rade, ni fotoaparat, ni telefon, ni protočna topla voda, ni mantra.
Samo po 'enti' put shvatim da sve nauke na kraju lupe o zatvorena vrata, iza kojih počiva umirujući put vere.

Povezanost

U mom se dnevnom rasporedu vremena bar šačica minuta zgusne u dumanju o životu, smrti i onom Jednom ka kome ili čemu svi milimo, koliko god nepojmljiv/o bi(l)o.
Elem, nije me sramota da priznam da, koliko god mi se dopadala ideja i nekako mi čak blisko i poznato zvučala, o nepostojanju praznog prostora, prošlosti i budućnosti, o čuvenom ovde i sad, o sveopštoj uzročnosti i posebno povezanosti, postanku iz zvuka i sl, nije mi lako da to onako istinski shvatim i prihvatim. Iako žarko želim. Ali, avaj, svaki dan, u svakom pogledu, valjda, sve više napredujemo. Kako da kažem da shvatam i prihvatam kad nikome ne mogu objasniti kako te stvari funkcionišu? A lekciju smo naučili tek onda kad smo u stanju da je jasno ispredajemo.
Dakle, koliko god se meni dojmilo jasno da tamo iza (mislim ovde) nečeg ima i da se tamo posle (mislim - sad)nešto nastavlja, mene muči stari dobri siledžija zvani razum, koji dahtući, sve sa jezikom do poda, hoće da sazna kako to?
Ne bih sad da ulazim u priču o veri i duhovnosti, nego da se igram sa mislima koje bi kao nešto da objasne. Gimnastika.
Problematika o Jednom je nekako najopipljivije promolila glavu kroz život bebe. Gledajući bebeći život shvatih da, uprkos tome što nam se učini da, posle 2 meseca života, ta mala bića nešto prepoznaju i ukapiraju, zapravo ne znaju gde im je početak a gde kraj.
Čini mi se da beba ne zna gde se završava ona a počinjem ja.
Čini mi se da misli da su joj mama i tata produženi organi.
Čini mi se da po prvi put vidim šta znači poimati svet kao jedno. Stvari oko nje se približavaju i udaljavaju, menjaju oblike, boje i mirise, ali smisao života je ta njena ukupna okolina u koju je potopljena i u kojoj je utopljena i koja je ključ njenog postojanja. Živeti, životariti, živuckati.
Ako nešto/neko nije na dohvat, beba pusti glas - taj glas istog trenutka kreira/doda ono što joj treba i beba nastavlja sa postojanjem.
Da bi beba bila zadovoljna, moraju roditelji biti zadovoljni.
Da bi roditelji bili zadovoljni, moraju im porodice biti zadovoljne. Moraju im prijatelji biti zadovoljni. Lanac seže u beskraj i završava se tamo gde je i počeo. Sačinjavajući Jedno.
Preostaje nam, kao jedini zadatak, usrećiti sebe, pa time drugog ili obratno ali ispunjavati to opšte polje, mrežu, šta god, zadovoljstvom, jer toliko jasno sve utiče jedno na drugo.
Nužno je da se istinski brinemo o sebi, jer su oko nas bebe i stari ljudi. Kojih smo deo. Na koje svakim potezom svojim utičemo.
Tu vidim kako se prazan prostor ispunjava. I kako je sve stvarno ovaj trenutak.
I kako smo svi delovi jednog velikog tela. Vi ste moji, a ja vaš organ.
Vi ste, zasigurno, moji produženi organi od kojih mi zavisi današnje raspoloženje. Možda vam viknem u prolazu:
Hej, jetro! Ostavi tu čašu, nešto sam nervozna danas.