Inače ne volim da uopštavam, ali danas mi se baš to radi. Svako je posebno čudo prirode, ali se ipak možemo svrstati u neke kalupe. Pade mi na pamet da mi se čini da postoje tri grupe ljudi. Postoje ljudi koji svaki dan nacrtaju svoj dan. Lepo, raspale četkicom po platnu, odaberu nijanse, umešaju boje i šaraju, slikaju, izražavaju ono što im je na duši ne mareći kom pravcu pripadaju i šta će obesna kritika da im prilepi. Postoje, zatim, ljudi, koji misle da im je dan već unapred naslikan. Nacrtan. Kako hoćete. Imaju želju da dodaju svoju boju, imaju zgrčene ideje u umu, ali čvrsto veruju da se ne sme unerediti već određena slika i prepuštaju joj se, jer 'tako treba'. Srećniji su oni koji vole tu svoju već dovršenu sliku i uživaju u njenoj izložbi svetu, a manje srećni su oni koji bi je rado prepravili, kojima nije po ukusu, ali misle da nemaju talenta i da se četkica ne sme uzimati u ruke. Čekaju da kane kap kiše i razmuti boje. Da se nešto samo promeni. U treću grupu bih stavila one koji žive u zbunjenosti verujući da je dan već nacrtan, žarko želeći da ga prefarbaju, jedan dan misleći da imaju puno pravo na to, drugi dan predajući svemoćni kist slučaju i padajući u očaj jer nemaju ideju, klateći se na granici između dve vatre, nesigurni u svoje sposobnosti kojima su do juče gospodarili. Nesposobni da se dive već naslikanom danu i nesposobni da ga naslikaju. Ili sposobni na kratko. U zavisnosti od snage za opiranje, opstaju u sredini, lutaju po limbovima dok se ne spotaknu i ne upadnu u jednu od prve dve grupe. Ova treća grupa bi mogla biti privremena zona. Čistilište u maloj galeriji pred izložbu u muzeju.
Volim da mislim da znam i da smem da slikam.
Mada me nekad slika zadivi i ostanem godinama ispred nje posmatrajući je.
Nego, ne znam zašto me u poslednje vreme golica četkica koju bih najrađe slomila jer su mi ideje umorne i spava im se u 8, a na ovoj naslikanoj je zašlo sunce još pre par meseci i kaže da neće izaći do marta....
