Da vidimo danas kuda...

Ovog puta polećemo iz sledećeg razloga: pisanje radi pisanja. Umetnost radi umetnosti. L'art pour l'art. Valjda i gore napisani razlog opravdava pomenuto. Razmrdavanje prstiju. Razgibavanje ideja. Da vidim da li sam zaribala za ovih pet lenjih nedelja ili koliko već... Lenjih letnjih dana. Pijem sunce i sunce pije mene. Tako se ono spolja i ovo unutra prožimaju. Jurim vreme, vreme juri mene. Uživam u življenju i življenje valjda uživa u meni. Igram ledene vije sa obavezama, ako me dotaknu, zamrznu me. I obratno.
Vratih se domu svome posle dužeg vremena i moram da priznam da je tako tačna ona stara 'svuda pođi, svojoj kući dođi' kao i svaka iz naroda. Ne znam samo zašto im se do određenih godina opiremo i zvuče nam banalno. Teško je mladim glavama da usvoje ono što ne nauče na sopstvenoj koži. Kao, na primer, onu bolno istinitu narodnu 'u zdravom telu, zdrav duh' čovek razume tek u poznim godinama kada mu se nasmeši plastični kuk, kada zapne o sopstveni štap ili ga zamrzi da vrati vilicu iz čaše u usta.
Ili ona 'ko rano rani dve sreće grabi' do kasnih dvadesetih može da zvuči kao da je na kineskom sročena. Ko još rano rani u državi srpskoj? Ko još počinje da radi pre dvadeset i pete, te time i rano rani? I šta je kome rano? Nama je rano bilo 10-11-12 sati ujutru. Našima, vala, ne.
Ja sam danas u vokativnom odnosu sa svojim stanom i pevam mu 'dome, slatki dome' i pitam se, koliko je navici potrebno da se ustoliči da bi, na primer, prostor, postao dom. Pošto, koliko god domova promenila, tamo gde je ideja o domu, tamo je najudobnije.
No, da ne filozofiram nego da se uhvatim i ove: da se reći kupuju, manje bi se zborile pa ću da zaćutim, jer, ćutanje je zlato, i da dam jedan kontra savet:
ne verujte onoj 'ko je lud, ne budi mu drug!'
Ta tera na dublje preispitivanje.
Uzdravlje!

Podrav iz Pariza, ili od bilo kud

Ko šta radi, ja pokušavam da si stanem na rep. Da se uhvatim na delu. Da si uđem u trag. Znam da je ovo 'si' nepravilno, ali mi se jako sviđa. Pokušavam da, kao ona patka iz boce (već pomenuh priču) koja je, naizgled, zarobljena u boci u kojoj nikada nije ni bila, uhvatim taj korak koji odvaja ono u boci i ono van nje. I mogu da priznam da nisam lak plen. Znam tako dobro da sama sebi zavaram trag, da posle, danima, ne mogu da se nađem. Zato sada treniram da postanem još bolji lovac. Pa da si podmetnem nogu svaki put kad pomislim da zbrišem.
Moram svečano da objavim da sam u Parizu, da je 20 časova i 26 minuta i da ja, nekadašnji party freak, planiram da ostanem kod kuće. I to, naravno, povlači masu unezverenih pitanja u mojoj glavi, tipa: 'Stvarno ćeš ostati u stanu? Je l' ti dobro? Da nisi u depri? Imaš još nepotrošenih gvozdenih evrića, možda bar na kratko? Ovaj grad nudi toliko toga! A da pozovem nekog (iako sam opet nenajavljeno banula) od moje dijaspore, polupoznatih ili skoro zaboravljenih lica?' I na sve to samo odahnem i pomislim: ali, zaista me mrzi. Uostalom, hodala sam 7 i po sati. Prvi put sam sama posle mnogo vremena. Jok. Ostajem u miru doma tuđeg.
I onda zaključim kako sam skinula košuljicu, neko bi rekao ludačku, neko zmijsku, i ušla u onaj prostor izvan boce. Tamo odakle vidiš sebe, nekad i sad, i vidiš da dekor ne igra nikakvu ulogu. Bila ova ulica pod prozorom u širem centru Pariza, užem centru nekog zabačenog sela ili, ne bilo ulice pod prozorom, a ni prozora, ova sada ljuštura pobija uigranu ulogu i, kao što se lesi vraća kući, tako hoće da se vrati sebi. Na kojoj god geografskoj dužini i tački u prostoru se našla.
Sve ovo ne bi bilo čudno da se radi o nekom drugom...
Nešto bih ja da zaokružim što mi izmiče. Tu činjenicu da je presek prostora i trenutka u nama samima, isti, valjda bilo gde u prostoru i u bilo kom trenutku.
Da je potpuno svejedno gde smo.
A i kad smo.
Kaže Hodo (šta da radim kad sam danas opet kupila njegovu knjigu): krug možeš preći polazeći iz bilo koje njegove tačke. Skup nema ni početak ni kraj. 'Početak' i 'kraj' su dva iluzorna koncepta.
Treba da prestanem da uramljujem i definišem.
Prispavalo mi se od ovog mog teksta, odoh da se onesvestim.
Laka noć iz grada svetlosti.

Povratak Dzedaja iliti nepresusno vreme

I prodje mnogo ljeta kako se ne uhvatih, volela bih reci olovke, ali priznacu, tastature... Za promenu sam opet u kradji sopstvenog vremena, koje je pocelo da mi izgleda kao kofa puna vode, o koju sam pre , nekih, 10ak ( a mozda i mnogo vise) dana zapela i svu tekucinu prolila preko zedne zemlje, kojoj je to tako dobro doslo; kofa je carobna, pa se stalno puni. A cvece i zemlju treba stalno zalivati. I, tako to moje vreme dolazi i odlazi, ne nestaje, jer, kako nesto uopste moze da nestane, je l'? Nego se trosi na razne nacine... ili zalijem okolinu neznim potezom kontrolisane ruke, ili zapnem pa prospem sve unaokolo. U svakom slucaju, pustinju za sobom ne ostavljam.
Vreme je moj stari drug, kog iz dana u dan sve bolje upoznajem. Voli da me iznenadjuje, volim i ja da iznenadim vreme; taman kad pomislim da mi je smestilo, ono se ipak ispruzi i pocasti. Ili po potrebi skupi u klupce. Taman kad vreme pomisli da ga tracim, ja ga okitim da ne place. Gradimo neku lepu vezu. Tj. ja; pocinjem da ga razumem. A cim progovoris malo tudji jezik, stranac ga uprosti ne bi li razmenio koju...
Inspirise me vreme ovih nedelja, jer je tako nalik tornadu - da se i materijalizovalo u jedan (nas je ovde, na severu Francuske, pre neki dan mimoisao tornado koji je ostetio 200 kuca; a mi kampujemo, hihi).
Inspirise me, jer sam trenutno na 15 stepeni, posle dve nedelje na 35; u drugom godisnjem dobu, da bih se vratila za 5 dana u isto.
Inspirise i zbog toga sto se malo udaljilo od mene, te mogu da ga gledam izdaleka. Izbliza ti zamaze oci.
I koliko god nepresuno bilo, u svakoj kapi je dragoceno; i na svakom stepenu.
Ah, tako sam imala potrebu da posle, vise ne znam ni koliko vremena, danonocno provedenog sa drugima, odam pocast ovom satu, u kom sedoh sa sobom u tisini.
Nisam zapela.