Dosada!?! Tja...

Ne postoji dosada. Postoji problematičan rečnik. Kao što se sve menja, ništa ne stoji, kamenje raste itd, iako se već, sam po sebi, i jezik u nekom pravcu menja, možda bi ga trebalo prisilno korigovati na svakih nekoliko godina. Ipak nam reč oblikuje stvarnost. Lepo kažu čike i tete psiholozi, svako 'ne mogu' je ustvari 'neću' i sl. Sve se može što se hoće. Ako rečnik postane jednoličan, ista takva nam postane i stvarnost. Čim poverujemo rečima, pretvorile su se u opipiljivo. Kako onda neko ima hrabrosti da kaže da mu je dosadno? Dosadne su naočare kroz koje gleda. Ako bismo zamenili tu reč, to jest, korigovali izraz 'dosadno mi je' u izraz 'danas sam nesposoban da vidim kako je život lep i pokretan' pokrenuli bismo verovatno drugačiji sled događaja od utapanja u monotoniju. Zrno odgovornosti bi proklijalo.
Ne postoji ni rutina. Postoji zaboravnost. Naše prokletstvo je uljuljkivanje. Ko još ne zaspi kad ga uljuljkaju? Navike iz kreveca su se duboko urezale...sva sreća pa ne sve...Možemo bez pelena.
Navike nas drže pod kontrolom. Navike su opasnost. Posebno ako se ne preispituju. Ako ih ne vodimo na kontrolu.
Ružno je što često moramo da sačekamo da se nešto bolno dogodi , da neko naprasno nastrada (dobila sam vrlo žalosne vesti), da bi se podsetili koliko je kratko ovo naše putovanje na planeti, koliko je sve relativno i može da nam isklizne iz ruku svakog trenutka, koliko smo nemoćni (a opet moćni ako se ne naviknemo na opasne reči)...Koliko je opasno ozbiljno shvatati i neozbiljno ne ceniti život, i teško shvatiti ga neozbiljno a ozbiljno ga ceniti...
Volela bih da mogu da naredim ljudima da uživaju!
Da nikakav otkaz, rastanak, gubitak, povreda, dok god nam ne ugrožavaju zdravlje stvarno nisu ozbiljni. Da je nervoza gubljenje dragocenog vremena za posmatranje ove veličanstvene predstave. Da je telo ipak prvi hram...
I tako neko nestane....a neko se usudi da se dosađuje i da bude nezadovoljan...Tja...

Kaže mi priča danas, ukratko: posle silne muke da mudraci kralju na izdisaju rezimiraju svu mudrost života, najstariji od njih je sroči u sledeću rečenicu:
Rodiš se, živiš, umreš, čudesno!
Kralj shvati i srećan izdahne.