Godine

Sta znaci biti mlad? Star? Evo ja, na primer, nemam pojma da li sam jos uvek mlada (sto se mene tice naravno da jesam, osecam se kao da imam 20) ili bi trebalo da upadnem u onaj kos - zvani 'vec je u godinama.' Stvarno ne znam. Ne spadam izgleda vise u mlade. Mi smo sada odrasli. Veliki. A tako mi se ne svidja kad mi persiraju...
Ne znam vise ni do koje godine smes nekom reci da je dete. Ova deca danas poprilicno rano izgledaju odraslo. Ostala su bez detinjstva. Danas mi se ucenica zalila kako joj sestra od 6 godina kuka da je debela!?! Mala izgleda najnormalnije!
Opterecena ovim novim 'fake' barbikama predimenzioniranih oblina. A mi smo se igrali sa papirnim lutkicama i seckali im najludje haljine...
Inspirisao me je danas clanak jednog francuskog profesora filozofije koji je izvukao sledece iz nase zbunjujuce svakodnevnice: 'detinjstvo je problem, adolescencija beskrajno dugo traje, zrelost je neuhvatljiva, starost je neprijatelj'. Precizna definicija sveta danas.
Mlad covek - recimo nek' cuva tu titulu do trideset i druge, (hihi, nadam se da nisam preterala, pa mlaaadiii smooo) se pretvorio zapravo u "Coveka koji nema vremena". U ovom nasem plemenu nema vise mesta za ''Bikove koji sede''. O njih mozes samo da se spotaknes.
Da, tipican primerak nema vremena, zuri, nervozan je, ometene paznje, ekspert za duboko meditiranje pred malim ekranom.
Mislim da su se neki termini pomesali i uzeli za principe. Svima je iskonski stalo da postignu nesto u zivotu. A mozda bi ih trebalo podsetiti da postignu zivot.
Sramotno ali istinito, zlatno doba za um, starost, poprima prezrenu sliku pakla.
Valjda ce nas toga spasiti plastika i Q500 kremice.
I nemoj da ti izleti pred nekom epitet 'starija' gospodja.
Doba heroja je skoro potpuno izbledelo. Bice da ce samohrane majke sada sa batinom u ruci krenuti naoruzanim ladjama u spasavanje zabludelih princeva. Ko im je kriv, same su to htele, bildovale su, ojacale i sada hoce nekog jaceg od sebe. Kiborga.
Lepo rece Miranda: 'Ako zelis idealnog muskarca, najbolje je da ga rodis!'
Opet sam skrenula s teme. Ponela me slika drustva. Bolje da sam skrenula u prirodu. Prirodu bez drustva!
Da, godine. Mene ipak ne brinu (jako). Znam (skoro sigurno) da ih nema.
Vidi me -zar ne izgledam kao neko ko ima i 10 i 13 i 32 i 64 godine? Stvarno se tako osecam.
Cemu starenje? Ko kaze da mora da se odraste? Menja se vreme. Nekada se jasno znalo sta znaci biti odrasla i zrela osoba. Danas je to nemoguce utvrditi. A ako se drzimo onoga - nista silom - izgleda da nije ni nuzno utvrdjivati.
Cika ciji sam inspirativni clanak danas procitala lepo rece - dovoljne su tri stvari za zrelost:
iskustvo
odgovornost
autenticnost
Saglasna. Dozivi, prozivi, uzimaj, prihvataj, cuvaj i budi ono sto jesi.
To neko uspe sa 16 a neko tek sa 60.
Reflektor na mene - po prethodnoj definiciji, izgleda da sam odavno zrela osoba. A osecam se mladje od ove moje novorodjene sestricine.
Kako sam krenula cini mi se da cu u sedamdesetoj ponavljati kako jos uvek nisam stara. A opet, moja voljena kontradiktorna priroda oseca starost od pocetka. Ponovo dupli pogled. Valjda necu ozrikaviti.
Sta je uopste starost? Mozda samo navika na teren.

Brisanje prasine

Saku po saku blata i idemo. Polako. Prvo nabacujem, prskam, meljam jednu na drugu, a onda cu sve to lepo oblikovati i izvajati svoju figuru. Od blata cu se napraviti. Potom, kad se blato stvrdne, napravicu glazuru od meda i secera. I pozvati pcele na gozbu.

Izgleda da nisam jedina koja bi da uzme mikrofon i krene po svetu zaustavljajuci i pitajuci ljude kako su? I sta je za njih sreca? Ideje se dele. Da ne kazem da su deljive. Lebde u vazduhu i zakace se za neciji mozak, te ko prvi devojci njemu ista. Mozda krenuti po svetu i pitati ljude sta je za njih istina?
Kazu - cuvaj se onog ko misli da je ono u sta veruje istina.
Kako onda da verujes u nesto ako neces verovati u to kao istinito? Ili mi izmice ova metafizicka problematika.
Ili je samo dovoljno svoje verovanje propratiti malim neutralizatorom - 's moje tacke gledista'. I skratiti muku tvrdoglavima a povecati je zbunjenima.
Obicno mi se stvari svide pre nego sto su mi jasne. Tako da verujem u gore pomenuti savet.
Nisu nase istine iste. I moja nikako nije tvoja. Negde se mogu ocesati i mozemo gledati u istom pravcu ali i dalje videti razlicito.
Cemu onda frka oko istine?
Tome sto je na kraju ipak u njoj poenta.
Ali je ne mozemo definisati.
Meni, na primer, ona jako treba. Da ne kazem da sam ovisna o njoj. I zato bolje cuti ako ne mozes da je izgovoris. Ovo pre bese savet samoj sebi. Zato cu i ja da pocnem da cutim. Ako uspem. Navikli smo da je zaobilazimo. I brbljamo kojesta.
Pokasucu da primenim ovaj kineski obicaj: oni odaberu jedan dan u mesecu kada doticu stvari po kuci i pitaju ih da li im trebaju. Ako ne, onda ih uklone. Resih da tako dotaknem svet oko mene. Stvari, ljude, aktivnosti, odecu...hranu....pice...zelje....stosta.
Cudna su ovo vremena - dodje leto trideseto i preispitivanje...a kod Dostojevskog su ovakve krize imali osamanestogodisnjaci.....da Bog da ih uvek bilo.
Bice manje prasine.

Na jedvite jade

Jedva sam se setila gde sam zaboravila bicikl sinoc!
Stara boljka.
Zapricala sam se i otisla kuci peske, u drustvu.
Nikad treznija.

Jedva sam se odlucila da odlucim nesto.
Potom sam se grickala sitno, sekuticima u nepoverenju.
No, alea jacta es...
Teram se bicem da sama sebi verujem, dok se ne naviknem da jedino tako treba.

Jedva cekam! Jedva cekam da se sve namesti i da jedva cekanje postane samo sebi svrha.

Jedva gledam. Dani su mi puni desavanja a san kratak.

izokrenuta ja - price iz price radi price

(neka istina)
Mozda nisam 'neka liberalna' nego sam egzibicionista koji zeli da podeli intimu iz svoje glave iliti pre, srca, sa vama. Uostalom, od liberalnosti ni L jer gomila mojih prijatelja ni ne zna za ovaj cosak u virtuelnom univerzumu. Ovde jos uvek mogu svasta da kazem. Iako pazim i dalje. Trebalo bi da otvorim jedan potpuno anonimni i na njemu viknem sve sto hocu. Stid? Da, pitam se danas da li se radi o stidu. Brze bolje sebi objasnih da je u pitanju ustvari strah. Strah od istine? Ovo bi trebalo da bude zalosno. Plasim se da kazem sve sto mislim - jer se plasim, zapravo, reakcije na istinu. To dalje vodi, strahu od neshvatanja ove moje divne dusice i odbacivanju iste. Od strane koga? Tamo nekih. Kojih bre? A znaaaam, dobro, sebe same! Eto, uhvatila sam se na delu. Stidim se da ispljunem sve pred sobom da ne bih ista ta ja taj ispljuvak zgazila i otisla. I onda bi ispljuvak (ja) ostao sam, razmeljan na ulici da ga gaze i ostali, a Ja bih otisla. Od sebe?!Koja sad Ja? Hm? Slika se cudno raspodelila. Sve Jedno (mi) je.
Dobro, trebalo bi biti nezniji prema sebi, pomaziti se po glavi, reci si sve i ostati sedeci na kafi sa sobom, u cistoj i osvezavajucoj ljubavi.
Svaki dan u svakom pogledu sve vise i vise napredujem!

(povratak)

Nego, prepustam se ovom egzibicionizmu i objavljujem svecano da se centar mog zivota preselio unutra. Da! Bio je napolju nekih 10ak godina. Poslednji put sam se srela sa svojim centrom, tako nesto, pre ravno deceniju. Mozda i vise...I bas mi je drago sto smo se ponovo nasli! Zapela sam o nj. I pozvala ga nazad.
Cini mi se da sam pre desetak ili vise godina izvrnula kozu naopacke, sve sa organima, i tako se setala gradom a i sire, da ne kazem kuglom. Pustala da mi se arterije smrznu na snegovima, da mi se jetra sprzi na vrucini, da mi se creva vuku po podrumima. Heroj! Ojacala, ogrubela, otupela, i bila vrlo vrlo 'cool'.
Necu da si sudim surovo, nije da nisam uzivala.
E, onda se nesto desilo, neki samar, neki procep, neki sut u straznjicu i ja sam se uplasila. I postala najveca kukavica na svetu. Uplasila se svog sopstvenog trinaestog sprata, mraka, samoce, nozeva, smrti, bolesti, zatvorenih prostora, disanja, gutanja, sporta, autobusa, kola, visine, zicare, posla, vode, ludila, putovanja!?! Cega sve ne!

No i to se nekako u mom neznom univerzumu zalecilo, zahvaljujuci raznim divnim dusama oko mene i dovelo me do momenta kad resih da se obucem. Da izvrnem kozu na unutra, kao sav normalan svet i nastavim nekim laganim korakom.
Da uhvatim svoj izgubljeni centar, koji ni nisam trazila ali eto ga, podmetnuo mi se pod noge.
I da jos usporim.
I jos malkice.

(zbrkano)
Sad kad je centar tu, na red ce doci istina. Kakva? Ko zna kakva! Nista ja unapred ne znam da kazem. Pustam da me zivot iznenadjuje. Ko zna sta trazim.
Ni ovaj tekst nisam planirala uopste da ispadne ovakav. Opet sam nesto sakrila! I skrenula sa teme koja mi je bila na umu na putu do kuce.
Nisam planirala mnogo stosta.
Nekad cak mislim da ne znam da mislim. Misli misle mene. Ne ja njih.
Luduju same.
Bar jesu dosad.
Mozda ih sad pohvatam i svezem. Stvarno ne znam da smislim i isplaniram. Trudim se!

Kako cu napisati knjigu koju planiram vec godinama?

I jos mi se pise!
Nesto hoce napolje!

(uplasena ljubav)
Pa se pitam ko ce da se bavi citanjem ovolikih ispovesti. Net literatura.
Da li je sve vec receno?
I to me nekad muci. Nekad mi se ucini da sam otkrila nesto i budem tako ponosna i onda procackam po netu i naravno vec neko rece, nacrta, napravi...objasni...
Mozda isto ovakvo jedno - sta god bilo- ponovicu se - ispovedanje, postoji na tri bajta levo od mene.
A onda se opet setim da smo jedinstveni i da nema dva ista...icega...nicega....

Pogotovo ne dve mene. Hehe.
To vec godinama objasnjavam decacima i nikako da shvate na vreme.
Izvinjavam se unapred suprotnom polu, ali, fakat, sporije pali.
A posle bude kasno. Posle = kasnije. Posle ispada jos kasnije od kasno!
Ono sto je filozofija mog omiljenog sporta - capoeire - i sa cim zestoko kuburim(o), a to su 'tajming' i 'distanca', bih mogla da primenim u svim aspektima zivota. Pogotovo medjuljudskim odnosima.
Ne biram ni tajming ni distancu.
U sahu vadim kraljicu u trecem potezu.
Ne stajem na crveno.
Pisem bez plana.
Zaboravljam kraj viceva.
Sudaram se sa zidovima, kvakama (veceras i sa konobaricom i punom tacnom).
I volim jako!

Rage against the machine

A moj racunar i dalje tera po svom...Zivi neki svoj zivot u koji ja niti zelim, niti znam da zadjem. Stavise, njegova privatnost me izvodi iz takta. Pun je nekih tajni koje ne mogu ni da slusam ni da gledam, ne da mi se, necu, c! Ponasa se kao da je u pubertetu. Mozda bih mogla da ga podmitim necim, samo ne znam jos cim tacno.
Da ga pre ukljucivanja poljubim u ekran, pomazim po tastaturi?
Mada,s vremena na vreme se neke stvari same poprave. Te se ne uzbudjujem bas jako.
Tako to biva u mom univerzumu.
Cesto bez objasnjenja, plana, najave...
Samo pocnu da rade. Kao zvucnici koji danima nisu pustali zvuk i odjednom sami od sebe propradili. Ne zelim da ulazim u pitanje zasto i kako.
A masine i ja imamo neki cudan odnos. Krize u vezi nailaze, prirodno, kao u svakoj komunikaciji. Samo sto je njih vise a ja sam jedna i kao da saradjuju.
Veliki lift je zapoceo citavu svadju i prestao da radi bas kad je otoplilo i meni postao nuzan za spustanje bicikla sa trinaestog sprata. A veliki sam uvek vise postovala i simpatisala od malog. Onda sam morala da se umiljavam malom liftu danima i da mu se uvlacim svim nemogucim trikovima u njegovu mini-utrobu sve s brzincem.
Ubrzo je ovo neprijateljstvo preslo na racunar a potom na sporet.
Sporet je nekim spletom okolnosti poceo da strajkuje i gasi ringlu po ringlu. Na kraju sam poslednja dva dana kuvala rucak na najmanjoj ringli za kafu. Dok se i ona nije ugasila.
Kako i zasto, ne zelim da ulazim u detalje!
Zatim mi je veceras izbio osigurac i u kuhinji vise nemam svetla. Ni u dnevnoj sobi...Ne znam da ga promenim!
Prvo manje prostora u liftu, onda manje surfovanja po netu, potom manje kuvanja a onda i manje svetla.
Neka metaforicna poruka?
Need a man in da house!

Vecita skola

Sto lepse mislis lepse se zbiva. I sto god lepsi zivot bio - odgovornost se ne smanjuje...Lice ne ide bez nalicja. Manje problema ne podrazumeva bezumno uzivanje. Problemi su pozivnice da um izadje na bal. Um koji odavno nije pozvan ninakakvu zurku moze lako da se uplesnjivi. Pogotovo u nekoj toplijoj klimi. Mozak u frizideru vec duze traje.
Mene je sramota da se zalim. A dodje mi da uzdahnem i kazem - Eh...ceka me ovo ili ono. Moram ovo ili ono. A moram - znaci hocu! Iako, vec se ponavljam, u principu je sve bez vecih problema. Zapravo, bez problema slicnih problemima drugih na ovom podneblju. Fizicko prezivljavanje volim da izazivam. Psihicko izaziva mene.
Svake godine novi zadatak. Pretprosle je bio hrabrost.
Prosle godine strpljenje. Iz prosle godine mi je ostalo jos par ispita,nisam je skroz ocistila ali pustili su me da se upisem na sledecu. Ove godine mi se smesi ispit snage izbora. Odluke. Zivot je poceo da me provocira na najludji moguci nacin. Nudi mi toliko divnih stvari. Sve tece. Izrasce mi jos koja glava da mogu da gledam na sve strane. Postala sam lopov sopstvenog vremena. Kad ga ukradem od sebe sebi (paradoksalno, da) osetim se najlepse na svetu. Ali tu se opet namece moje staro otkrice da, cesto, da bi skrenuo levo moras skrenuti tri puta desno.
Ove godine mi se nudi pregrst divnih stvari i eto sveze spremljenog pakla zapakovanog u svetlucavi celofan sa masnicom. Njami. Ne zalim se! Naprotiv, ponosna sam sto sam ga prepoznala. Svakom svoj mali slatki pakao za desert. Take it or leave it. Meni to malo cepa srce. Vidim da je vreme da naucim da se odlucim. I da kazem NE kolacicu da bi mogao kasnije veliko parce svadbene torte. Prokleto tesko. A gladan na piru. Opasno je prejesti se. Coveka moze pripasti muka. Povracace.
Ponavljam sebi staru dobru 'zuri polako!'
Ponavljam sebi da vec imam odgovor na sve i da treba da pocnem da se slusam.
Teska srca pocinjem veliko spremanje.
Nekad je tako slatko izgubiti se u neredu svoje sobe, svojih misli, svojih planova i zelja i uzivati sto u tom neredu samo ti znas gde ti je sta, dok ne zaboravis.
Tek sada razumem moju mamu koja je na to uvek shizela i magicnim potezom ruke stvarala odmarajuci red. A meni je taj red uvek izgledao nemoguc za ostvariti ga. No, sad se namece.
Porasli smo.
Pustila bih neko veselo 'smrc'.

IzokrEnuti svet ili izOkrenuti svet (akcija ili situacija)

Trebace mi pomoc nekih jacih dusa da izokrenemo svet. Da ga nezno uhvatimo odozdo i polako ispravimo. Nekom ce to izgledati pogresno jer se navikao na ovu sliku. Ali uvek ce nekom slika bockati oci jer ce patiti od ove ili one navike. E, tako nastaju sekte. Hihi.
Nego, htedoh izneti na svetlost dana ono cime me sputava stvarnost da se osetim zdravo.
Meni se ispunjavaju zelje! I kako ovo izustih, tako su me podisli zmarci i neki sujeverni strah da sam sada sebi zapecatila sudbinu time sto sam svoju tajnu istinu naglas izgovorila! I da ce se sada moj saradnik univerzum ipak okrenuti protiv mene! Da ce me mrko pogledati i zavrnuti slavinu lepih dogadjanja - jer, treba cutati o lepim stvarima! Ne treba ih podeliti sa svetom jer u svetu vrebaju mracne sile koje samo cekaju veselu vest nad kojom bi se nadvile i ugusile je! I uostalom, ako vec imas srece na nekom polju, cuti! Nemoj da se drugi zbog manjka iste osete lose! Ako ti se odskrinu neka obecavajuca vrata nemoj da zucnes! Nego, pukni u sebi od zelje da to podelis, jer nikad ne znas da li ti mozda i najbliza dusa u sebi krije krvolocnu zver koja ce ti oteti zalogaj! Tako nekako izgleda ovaj paranoicni danasnji zivot koji meni steze omcu oko vrata. I zato htedoh da viknem - da! Meni se ispunjavaju zelje i ide mi! Evo, od jutros su mi se vec dve ispunile! Sta da radim!? Pozelim i desi se! Da Bog pa oboleli svi od ove moje bolesti!
U isti kos nametnute tisine mozemo staviti i zaljubljivanje. Zaljubis se i osetis se najkrivlji na svetu! Upadnes u neku mrezu od hiljade u cvorove upetljanih pitanja 'Da li?' 'Kako?' 'Zasto?' Sve bi nesto da kazes, a ne smes jer mozda nije momenat, i mozda ces uplasiti tog nekog, i sta ako pogresno shvati, i sta ako si se prevario u proracunu!? Ili, ne daj boze, kazes sve sto mislis a ne naidjes na dragi engleski izraz feedback? Nego ostanes jadan gladan? Cista propast, je l'? I potrosis sate i dane premotavajuci situacije u kojima bi mogao nazreti skrivenu poruku koja bi ti olaksala mukotrpnu egzistenciju - ali je nema! Eto lepo, nema je, i, ako je nazres- izmislio si je!
Kad je jos majka priroda zakocila nesto sto treba da tece?
Zar nije divno cuti da se neko zaljubio? Evo meni se to desilo okruglo 5 puta u proteklih 365 dana i to iz sve snage. I nisam uspela da precutim ni jedanput! Pisem ljubavna pisma na tri jezika. Prijatelji mi vise ne veruju. Hihi. Sta da radim, u protivnom bih pukla. Mozda bi mi neki organ pukao. Sto ne dici malo moral dragoj nam osobi?
U ovom izvrnutom svetu je i jako bitno u odredjenim godinama uraditi odredjene stvari. Zavrsiti fakultet, udati se i napraviti decu. Ljudi u tridesetim su u kolektivnoj paranoji. Pogotovo oni koji nisu nasli srodnu dusu. Provlaci se jezivo pitanje: ' Je l' imas nekoga za mene?' Kao da se radi o pijaci i kili jabuka koje, eto, mozda uzmem ako nisu lose!?! Emancipovana lepsa strana populacije je prestravljena (opet u tisini) strasnim baukom zvanim Bioloski sat. Oslabljena jaca strana populacije je zbunjena u moru izbora i mogucnosti, svetlih poslovnih ponuda i silikonskih grudi. Najteza stvar na svetu postaje Odluka.
Bese to doba kada ljudi jednostavno nisu mogli da se odluce! Nisu imali snage. Ali zato su imali novca i mogli su da plate nekom da odlucuje umesto njih.
Razmisljam o novom zanimanju. Otvoriti agenciju za odlucivanje. Mada i to vec uveliko postoji upakovano u neke druge znanosti. Sva sreca.
Imamo sve oko nas.
Imamo previse!
I sad, naravoucenije- zasto se ona probudila i resila da pametuje?
Sto bi Gutovic rekao - mozda nekom bude od koristi.
Nadam se da ce svet poceti da priznaje.
Da gleda. Da oseca. Da se ne boji.

Mislim da mi je svet masina objavio rat!

Proletanje

U duhu godisnjeg doba koje uvek najbrze prolece, valjda zato sto sve sto je slatko kratko traje - iako licno u to ne verujem, no volim se postapati starim narodnim, a ipak drzati oprecnog stava, resih i ja da proletim i kroz ovaj virtuelni kanal. Ne bi li se pundravac umorio. Visak snage u manjku vremena je obrnuto srazmeran kvalitetu oblikovanog dela proizislog iz pomenutog viska. Mada ni u to ne verujem. Ali posto u meni zive 2 osobe koje pokusavaju da se pomire ( mada ni u to ne verujem, jer mozda bas namerno pokusavaju da se posvadjaju ne bi li mi ucinile zivot zanimljivijim) primorana sam jos od malih nogu da mislim duplo. U oba pravca. Mada sam mozda i ovo slagala.
Elem, poklonimo se prolecu koje ima tako ironicno romanticno ime.
Bolje ga nasli!