O pisanju i fotografisanju

Treba pisati. Reče veliki Igo :' Reči su igle kojima se kače misli'. Te misli bi mogle biti još veće igle kojima se zakači čitava osoba za pano datog vremena. Zahvaljujući tome možeš da ispratiš izložbu sebe kroz vreme. Da razgledaš svoje misli kroz periode, svoja razna ja.
Sve teče. Stalna je samo promena. Znanje bi se moglo kriti u primećivanju tog toka. U opažanju kako ti se menja telo, htenja, znanje, poimanje... Ne zbog gacanja po prošlosti, naprotiv, zarad opažanja ovog čuvenog 'sada' koje istom tom 'sada' izmiče.
Treba pisati. Misli se ponekad toliko promene da nove više ne mogu da prepoznaju stare, iako su odgojene u istoj glavi. Lepo je videti svoje stare misli kojih se nekad postidiš, a onda te ipak nasmeju.
Možda se uopšte ne bi trebalo fotografisati. Trebalo bi se opisivati. Trebalo bi napisati sastav o sebi i zalepiti ga u album. Umesto slike sa nekim, bolje bi bilo opisati utisak o tom nekom. Onda, posle nekog vremena učiniti isto. Da vidimo koliko smo se promenili. Ne spolja, iznutra. Umesto fotografije tvrđave noću - sastaviti priču o tvrđavi noću, umesto slike sa neke zabave, ostaviti par utisaka sa iste. Slike ipak znaju da prevare. Mnogo bolje nego reč.
A reč je pritom, uvek i bila moćnija. No, ovo naše vreme joj nagriza važnost. Stvarnost se, nažalost, svodi na sliku. U svim pozama i bojama. Reč, nažalost, postaje izlizano sredstvo za osrednju komunikaciju. Pada sa trona svemoćnog dirigenta, tačnije naizgled pada, dok ostaje da vlada kao siva eminencija...
A sve ovo o pisanju je isplivalo samo zato što sam pronašla svoj dnevnik iz '94 i slatko se nasmejala jednoj rečenici u kojoj sam prepoznala onu malu, butnovnu, skoro zaboravljenu sebe:
'Upravo sam se vratila iz škole u kojoj, ustvari, nisam ni bila.'
Bolje od bilo koje fotografije.

Rečenica

Dok je dan neobično topao za 15. oktobar, čemu se svi mi, deca užarene zvezde, obično od srca radujemo, jer retko ko zaista uživa u jesenjem sivilu drveća bez lišća, skorenih tamnih oblaka, blatnjavih trotoara i vetra koji razrezuje pore, koje će tek da usledi ( za sada se slika i dalje kupa u prekrasnim bojama), umesto da iskoristim mazne zrake miholjskog leta i podam im se kroz neku dužu šetnju po ovo malo preživele prirode u betonskim limanskim blokovima, ipak sedoh za računar (koji me oberučke prigrli), ka kom se uputih pravo sa vrata i skoro zapeh za kese sveže kupljenog povrća koje sam samo prizemnila ne bih li što pre prizemnila (hm, ili prizemljila?) i lepršavu ideju koja se rodila i može vrlo lako da se rastvori i ispari, sedoh da sročim misao čiju ću vam svrhu odati par redova niže jer bih u protivnom uprskala ovako sjajan pokušaj koji se rađa usput i nemoguće ga je unapred pripremiti zato što se u ovom slučaju svaki pokušaj pretvara u ishod i samim tim se ne važi kao priprema, sedoh da, iako gladna i puna inspiracije da izmenim agregatno stanje već pomenutih raznobojnih povrćki koje se u ovom trenutku preznojavaju u, tako nam, štetnim plastičnim kesama, koje, koliko god hteo da izbegneš, odbijaš, gurajući prodavcu na pijaci kesu sa tikvicama kako bi u istu ubacio i paradajz i papriku koji se, neukroćeni u plastici, divlje kotrljaju po kantaru, ipak dođeš domu svom sa rukama punim tih teškouništivih plastičnih parazita, sedoh da ispoštujem kreativni napad od kog bolujem nešto ređe nego inače, možda zbog ove oktobarske klime kada rano zalazi slobodno vreme a svakog jutra osvane nova gomila obaveza, telefonskih poziva, raznih ponuda i tome sličnih omči oko vrata, te se kreativnost zgrči u pozi 'htela bih, ali ne mogu', sedoh za računar da iskoristim trenutak i napišem, po, verovatno, prvi put u životu, a još verovatnije ne i poslednji, u nadi da ćemo se držati stare ' svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo', dakle, sedoh da napišem, što ne znači da ću sutra ovo isto da opovrgnem i sebe prevaziđem,
NAJDUŽU REČENICU U ŽIVOTU!

O tišini, samoći i paranoji

Ne znam tačno od kad to traje, ali već duže vreme su mi ili isključeni ili utišani zvučnici, i (već neke 3 godine) isključen televizor. Ukinuh sama sebi i ton i sliku. Neplanski. Desilo se. Muziku povremeno i pustim, ako mi se nešto baš dopadne ili nostalgija nešto staro zaište, a sliku ne uključujem. Nemam kad. Nema mesta ni u rasporedu životnom, a čini mi se ni u onom mentalnom. Izgleda da mi treba baš mnogo vremena da iščistim glavu od nepotrebnih informacija koje su mi davno zatrovale svakodnevnicu. Dovoljno mi je što mi ovaj internet tereti glavu koještarijama. Stranice na kojima ljudi objavljuju svaki svoj dnevni potez. Ko mi je kriv pa ih posećujem. Skoro da znam kada je neka osoba iz meni predalekog univerzuma obavila dužu nuždu. Ali, ne smem još uvek da se kategorički isključim iz svega. Znam koliko ljudska mreža može riba da upeca. A znam i da me sa stola, poda, polica, stolica viče gomiletina mirišljavih stranica. Svaka miriše na svoj način, stari papir, novi papir... No, i za to ponekad treba snage. Pa bi glava da čita tuđe intimarije. U dve rečenice.
Ta tišina me je prvo plašila svojom neoborivom nametljivošću, a onda je počela da mi prija. Izgleda da sam kroz nju uspela da se čujem. Pre sam se plašila samoće. Živela živote gomile ljudi. Ulice. Kvarta. Dok nisam razumela onu - samoća je kad ne znaš da budeš sam sa sobom.
Ne bih ja bila ja, kada me i drugi ugao posmatranja ne bi ipak malo uplašio. A šta ako mi se tišina toliko dopadne i odjedanput zaćutim? Zauvek. Ne zato što ja tako hoću, nego zato što dopadanje tako odluči. Jer mozak obično sledi ono što mu se sviđa. I onda ostanem iza nevidljivog a debelog i tvrdog zida šutnje, derući se da me čujete, a spoljni izgled pokoren uživanju u ćutanju ostane bez tona. Možda i slike!
Opa! Mislim da sam se upravo uhvatila na delu. Preko tišine, kroz malo samoće, sretoh gospođicu paranoju kako opet kolo vodi. Jednom ću popisati svoje neizbrojive 'šta ako', možda im se nasmejem porobljenim u uokvirenom tekstu. Uhvatila sam se! Mislim da je trik u nekom raskoraku. Između onoga šta sam radila, šta radim, šta mi se radi i šta bi trebalo da se radi po nekom 'PS'-u. Hm. Odoh da učim svoj jezik, pošto mi strani ne rasvetljavaju ključna pitanja.
Samo ne znam da li da malo čitam, surfujem po netu, čitam ili surfujem, ili čitam?
Grrrr. Ili da se kategorički isključim i sa ovog vida suvišnog informisanja?