Nešto nisam pametna ovih dana. Hihi. Obično pročitam svoj prethodni post da vidim ko je bila ta osoba juče i da li je uopšte poznajem, i ... nešto nisam samu sebe inspirisala. Tačnije, došlo mi je, da ovako javno, objavim da, ali najozbiljnije, najiskrenije, sada stvarno znam da ništa ne znam.
Od silnog straha da će me raskrinkati, došao je trenutak da samu sebe raskrinkam! Hihi. Lepo, nemam pojma! Niočemu. Pokupila sam svašta nešto usput ali, odjednom mi je pogled pukao u rupu bez dna.
Otpao je neki teret s mene i mogu da se pohvalim da sam na početku.
Zatim, večeras sam zaključila još nešto važno. Ima, tu, nas par komada koji smo nepopravljivi tinejdžeri. Priznavali ili ne, ali upadosmo u taj koš...Pitam se, dobro, zar nije bilo dosta tolikih godina Szigeta? A onda ovog našeg Exita (inače, zaključih da ga jedva čekam!? i postideh se i ovog tinejdžerskog zaključka posebno, jer, mimo toga što ću da radim, par dana ću da đuskam okolo)? A onda stopiranja, kampovanja, koncertovanja, žurkovanja, londranja....ne vredi pominjati. Ove godine punim 15 godina aktivnog društveno-kulturnog života. Koliko se kulture uhvatilo, ne sudim.
Iako se sve to danas svelo na prepolovljenu meru (i još na pola) ja i dalje ne smem da dam vreću za spavanje u nepovrat...Iako me na tren iznervira novonastala turistička atmosfera ovog grada, gužva, pljeske i reflektori, osetim kako mi je milo što se stvari dešavaju, što ljudi sede po parkovima (tj. dva), što klinci danas mogu da biraju na čiji će koncert i gde na zabavu. Kome je do unutrašnjeg mira, uvek može ostati kod kuće. Praktikujem.
Smirujem se i toplo mi je u stomaku, uživam u draži doma svog i smejem se po ulici, sve se usporilo... ali, izgleda da pundravac nije spreman da umre. Iako se nekako uravnotežio. Autodestrukcija se pretvorila u autokonstrukciju. Da ne prevodim.
Jedva čekam festival zato što me zanima Ivana 08. Da posle sednem sa svih osam, devet, petnaest i vidim kako se slažu. Volim da budem nova ja na starim mestima. Izgleda da mi je to trenutno zanimljivije od stare ja na novim mestima.
Neću da komentarišem događanja po gradu, ima ih dosta, a pokušavam da ubijem kritiku u sebi. Ako ne vodi rešenju.
Mogu samo da pomenem da se omaške često pretvore u dobar vic. I kako da ne idem po svirkama kad je na večerašnjoj neko zapeo za kabl i 'two turn tables & a microphone' su umrli na minut? Mi smo se do suza nasmejali...
A grad na nama ostaje... ili je već ostao ;)
Dajmo se uozbiljiti!
Нема коментара:
Постави коментар