Hoću ja da pišem, ali čim sednem glava počne da mi pada na tastaturu.
Hoću i da ispričam svašta, ali čim pokušam da poređam to svašta po nekom redu, zagledam se u jednu tačku i skoro počnem da zviždućem zaboravivši šta sam ono htela...
Hoću i da iskoristim vreme ali mi je vreme davno reklo da je ono tu da iskorišćava mene i tek sad počinjem da se mirim s tim.
Hoću da probudim zaspale reči, ali su one tako tvrdo usnule da su istisle san na javu i još uvek učim u njemu da se snađem.
Hoću da izvedem inspiraciju u šetnju, ali se ona prepustila kućnom leškarenju, gugukanju i kaže da se troši već dovoljno u rimovanju uspavanki.
Hoću i da podelim neka osećanja, ali su ona sada toliko svakodnevna i obična, sama sebi dovoljna, da me primoravaju da ispred pletenja rečenice samo slegnem ramenima...i odustanem.
Hoću da napišem pesmu i toliko ih već imam po onim 'drafts' odeljcima, ali mi uvek ponestane vremena, a znate kako je, ako se pesma ne isprati u dahu, u trenutku...bar ja više ne mogu da joj se vratim...
Hoću i da prepričam kako je to kad vas dvoje stvorite novi život, pa on izađe iz tebe, pa raste, pa se ti zaljubiš u njega i više ništa ne bude bitnije od toga, ali onda sednem umorna i pomislim, Bože, ničeg prirodnijeg na svetu...
Svaki dan se po enti put uveravam da je priroda čudo vredno svakodnevnog divljenja. Da su obične stvari najneobičnije i da ih je jako teško pojmiti. One se žive. Razmišljanje ne može da dočara događanje.
A strah u svemu tome polagano bledi, jer se toliko puta obrukao trčeći ispred događaja...
Da smo živi i zdravi.
Treba se bacati u vatru i ne razmišljati o njoj...
