Režiser bljuje vatru

Nekad je sve kao film, a ja sam režiser kom je ispao scenario. I znam, otprilike, o čemu se radi, i znam, otprilike, ko igra glavnu ulogu a ko sporednu, ali glumci su već toliko dobro uigrani da predstava teče, a ja ostajem da gledam, priča me nosi, i ne stižem da proverim, u izgubljenim papirima, da li glumci govore ono što od njih htedoh...prosto im poverujem...jer sve već po navici ide...Onda se setim, u onim srceparajućim scenama, da su to delovi koje sam precrtala. Dosta, bre, drame...Ali, kako sada da im pokažem šta im je zadatak? Gde mi je scenario!?!
Nekad im kažem u toku snimanja, da promene tok događaja, a nekad se i oni zaborave, pa vrate ploču unazad...otpevaju istu pesmu, jer im je tako lakše...misle da ne mogu da dobiju otkaz. Misle da su nezamenljivi. Misle da ih nisam slušala. Misle da sam ja preosetljivi producent, koji nema srca da rasturi uigranu ekipu.
No, poneta starom dobrom: ono što te ne uništi, samo te ojača, reših da otpustim par tvrdoglavih likova. Jedan uopšte neće da se prilagodi novom serijalu i tvrdoglavo ponavlja tekst iz jedne stare uspešne horor epizode, koju ukidam. Drugi je emotivno labilan i cmizdri unaokolo bez razloga, na svaki novi tekst, jer mu je u ranijim epizodama to donosilo uspeh. A ja davno prešla na komediju!? Jedan sumnja da su moji tekstovi, saveti, rešenja, komentari - dobri, i stalno truje ostatak postave da me ne sluša! Ova trojica lete već večeras...Ostali, onaj najpametniji, zatim, onaj što u sve veruje iiii...možda i onaj mali što često radi šta hoće ali u okviru programa, mogu da ostanu uz par packi i uslov da stanu na loptu.
Videćemo kuda će odvesti. A dotle, odoh da prevrnem svo znanje ovog sveta i nadjem vredni papir i vidim da li je baš ovako pisalo i u scenariju ili...ili da se sakrijem (ako scenario pronađem) i da posmatram da li se dešava ono što mislim da se dešava, a to je, da se scenario, upravo sada, piše sam.

Bez granica

Samo hodaj. Samo guraj. Ne postoje granice. Ono što se ispreči na putu jeste prepreka koju ako ne možeš preskočiti, sigurno možeš zaobići. I obratno. Nekada se prolaz učini zatrpan. Ali, seti se reči - učini. Nekada putarina košta mnogo vremena. Ali, svako ima vremensku ušteđevinu. Štek. Dane u kasici. Plati. Prolaz može da košta par sekundi a može da košta i par godina. Nije ni važno. I tako se ne sećaš koliko dugo si radio za zarađeno vreme. I koliko je tvoje vreme zaista vredno... Ne vredi žaliti za onim što ne možemo pojmiti...
Kod mene su prepreke nalik ispreturanom nameštaju. Kada zavirim u svoju glavu, vidim nabacane stare fotelje, srušene ormane, stolice naslagane jedna preko druge. Nagomilan stari, ponekad lepo očuvani, nameštaj. I počnem da guram. Da ih pomeram u stranu. Da mogu da prođem. Nekada me taj krš nije remetio. Volela sam da se pentram po njemu, da se ljuljam na klimavim komodama i održavam ravnotežu na ormanima koji su se gibali napred - nazad, levo - desno. Da skočim na stvar i odskočim tren pre nego što se raspadne. Kako sam to volela!
Sad, kada pogledam taj nered iz daleka, vidim da je lakše lagano raskrčiti prolaz. Pomerati ono što guši. Gurnuti malo u stranu. Napraviti slobodan korak. A možda i godine čine svoje, pa mi se više ne skače. Nego je vreme da naučim da šetam. A za šetnju ti ipak treba staza.
Nema granica. Nema zatvorenih vrata. Na kraju, izgleda da nema ni čuda. Jer i čuda, kada postanu deo svakidašnjice, pobiju svoju definiciju. A jesu deo. I onda se pojmovi zamene. I ono što je za čudo čudo jeste ustvari obično. I kada preskočiš sa druge strane, obrneš definicije, vidiš da je ono što je nekad bio zid, sada je samo zavesa koju možeš da pomeriš. Samo što se i dalje nečija snaga meri u sekundama, a nečija u vekovima.
Obožavam onu priču u kojoj Zen majstor postavi zadatak učenicima da reše kako da izvade veliku patku iz boce (koju je on u nju stavio davno, dok je još bila pače) a da je ne povrede i da ne razbiju skupocenu bocu.
Odgovor je : patka je napolju, nikada nije ni bila u boci.

Shvatam naopačke

Sretoh kolegu Zorana na ulici; zaustavimo se da razmenimo par reči, da otpevamo odu raspustu, da primetimo dešavanja u našem gradu, da ustanovimo sumanutu temperaturu i da se požalimo na manjak snage (zapravo, ja se u poslednje vreme nešto previše žalim, pripaziću o čemu pričam, obevaćam, samo me je malo skrhalo poslednje tromesečje) i usled mog upravo pomenutog problema, opšteg manjka životne energije (koji se, s druge strane, možda konačno sveo na normalu, posle opšteg viška iste) i komentara, kako, po prvi put, nemam snagu ni volju da se odbacim u istraživanje Iberijskog poluostrva, a imam sve uslove - kaže meni kolega: 'Hajde, bar na tebe to ne liči, Ivana, pi' babo.' - ja ostanem, sa velikim, od čelika izlijenim upitnikom iznad glave, razmatrajući koje je to novo piće koje treba da popijem i od kakve je egzotične biljke koja se zove 'babo', već, vizuelizujući šarenu drečavu nalepnjicu: Yoyoba, 'babo', mango za buđenje vitalnosti...A Zoran je samo progutao 'h' iz 'pih' i zadao mi rebus u glavi...
Bi mi poznata ova situacija i mogu otvoreno da priznam da se često dešava; ako je išta moguće shvatiti na dva načina, ja ću sigurno shvatiti na onaj drugi! Ako je napisanu reč moguće pročitati na dva načina, hvala srpskom, pa homonime volimo da gajimo, ja ću je opet pročitati na onaj drugi. Čisto da napravim život zanimljivijim i ostanem par trenutaka u razmišljanju: 'zašto...?'
Godine su mu trebale da otkrijem da je Jože Fatila zapravo Jožef Atila, da je Pete Fišandor, ustvari Petefi Šandor (radi se o osnovnim školama u Novom Sadu u doba mog osnovnoškolskog istraživanja grada), da se naziv prodavnice čarapa Čarapara, čita u jednom dahu, a ne kao Čara-para, pitajući se godinama što bi neko kupio čarape koje će se verovatno oparati...
I tako u nedogled.
Znam da nas ima dosta sa tih problemom i dokaz je naziv jednog muzičkog sastava koji me kupio zauvek: 'Dva Tragroma.'
Zar nismo svi kao klinci, živeli u strahu, pevajuću himnu, od ta dva jeziva bića, koja mogu da se probude i krenu na nas (ne znajući tada šta znači uopšte 'zalud!?' )
'Zalud biiiiio ponor pakla,
zalud Dva Tragroma!'

Dosada!?! Tja...

Ne postoji dosada. Postoji problematičan rečnik. Kao što se sve menja, ništa ne stoji, kamenje raste itd, iako se već, sam po sebi, i jezik u nekom pravcu menja, možda bi ga trebalo prisilno korigovati na svakih nekoliko godina. Ipak nam reč oblikuje stvarnost. Lepo kažu čike i tete psiholozi, svako 'ne mogu' je ustvari 'neću' i sl. Sve se može što se hoće. Ako rečnik postane jednoličan, ista takva nam postane i stvarnost. Čim poverujemo rečima, pretvorile su se u opipiljivo. Kako onda neko ima hrabrosti da kaže da mu je dosadno? Dosadne su naočare kroz koje gleda. Ako bismo zamenili tu reč, to jest, korigovali izraz 'dosadno mi je' u izraz 'danas sam nesposoban da vidim kako je život lep i pokretan' pokrenuli bismo verovatno drugačiji sled događaja od utapanja u monotoniju. Zrno odgovornosti bi proklijalo.
Ne postoji ni rutina. Postoji zaboravnost. Naše prokletstvo je uljuljkivanje. Ko još ne zaspi kad ga uljuljkaju? Navike iz kreveca su se duboko urezale...sva sreća pa ne sve...Možemo bez pelena.
Navike nas drže pod kontrolom. Navike su opasnost. Posebno ako se ne preispituju. Ako ih ne vodimo na kontrolu.
Ružno je što često moramo da sačekamo da se nešto bolno dogodi , da neko naprasno nastrada (dobila sam vrlo žalosne vesti), da bi se podsetili koliko je kratko ovo naše putovanje na planeti, koliko je sve relativno i može da nam isklizne iz ruku svakog trenutka, koliko smo nemoćni (a opet moćni ako se ne naviknemo na opasne reči)...Koliko je opasno ozbiljno shvatati i neozbiljno ne ceniti život, i teško shvatiti ga neozbiljno a ozbiljno ga ceniti...
Volela bih da mogu da naredim ljudima da uživaju!
Da nikakav otkaz, rastanak, gubitak, povreda, dok god nam ne ugrožavaju zdravlje stvarno nisu ozbiljni. Da je nervoza gubljenje dragocenog vremena za posmatranje ove veličanstvene predstave. Da je telo ipak prvi hram...
I tako neko nestane....a neko se usudi da se dosađuje i da bude nezadovoljan...Tja...

Kaže mi priča danas, ukratko: posle silne muke da mudraci kralju na izdisaju rezimiraju svu mudrost života, najstariji od njih je sroči u sledeću rečenicu:
Rodiš se, živiš, umreš, čudesno!
Kralj shvati i srećan izdahne.

Iz šupljeg u prazno

Nešto nisam pametna ovih dana. Hihi. Obično pročitam svoj prethodni post da vidim ko je bila ta osoba juče i da li je uopšte poznajem, i ... nešto nisam samu sebe inspirisala. Tačnije, došlo mi je, da ovako javno, objavim da, ali najozbiljnije, najiskrenije, sada stvarno znam da ništa ne znam.
Od silnog straha da će me raskrinkati, došao je trenutak da samu sebe raskrinkam! Hihi. Lepo, nemam pojma! Niočemu. Pokupila sam svašta nešto usput ali, odjednom mi je pogled pukao u rupu bez dna.
Otpao je neki teret s mene i mogu da se pohvalim da sam na početku.

Zatim, večeras sam zaključila još nešto važno. Ima, tu, nas par komada koji smo nepopravljivi tinejdžeri. Priznavali ili ne, ali upadosmo u taj koš...Pitam se, dobro, zar nije bilo dosta tolikih godina Szigeta? A onda ovog našeg Exita (inače, zaključih da ga jedva čekam!? i postideh se i ovog tinejdžerskog zaključka posebno, jer, mimo toga što ću da radim, par dana ću da đuskam okolo)? A onda stopiranja, kampovanja, koncertovanja, žurkovanja, londranja....ne vredi pominjati. Ove godine punim 15 godina aktivnog društveno-kulturnog života. Koliko se kulture uhvatilo, ne sudim.
Iako se sve to danas svelo na prepolovljenu meru (i još na pola) ja i dalje ne smem da dam vreću za spavanje u nepovrat...Iako me na tren iznervira novonastala turistička atmosfera ovog grada, gužva, pljeske i reflektori, osetim kako mi je milo što se stvari dešavaju, što ljudi sede po parkovima (tj. dva), što klinci danas mogu da biraju na čiji će koncert i gde na zabavu. Kome je do unutrašnjeg mira, uvek može ostati kod kuće. Praktikujem.
Smirujem se i toplo mi je u stomaku, uživam u draži doma svog i smejem se po ulici, sve se usporilo... ali, izgleda da pundravac nije spreman da umre. Iako se nekako uravnotežio. Autodestrukcija se pretvorila u autokonstrukciju. Da ne prevodim.
Jedva čekam festival zato što me zanima Ivana 08. Da posle sednem sa svih osam, devet, petnaest i vidim kako se slažu. Volim da budem nova ja na starim mestima. Izgleda da mi je to trenutno zanimljivije od stare ja na novim mestima.
Neću da komentarišem događanja po gradu, ima ih dosta, a pokušavam da ubijem kritiku u sebi. Ako ne vodi rešenju.
Mogu samo da pomenem da se omaške često pretvore u dobar vic. I kako da ne idem po svirkama kad je na večerašnjoj neko zapeo za kabl i 'two turn tables & a microphone' su umrli na minut? Mi smo se do suza nasmejali...
A grad na nama ostaje... ili je već ostao ;)
Dajmo se uozbiljiti!

Čuda neka...

Još malo pa ću prestati da se čudim.
Samo da jedanput sednem i napravim popis čuda do sada. Od nedavno se čuda migolje van opipiljivog.
Ovih dana kako otvorim knjigu, nađem ali tačno ono o čemu razmišljam! Neočekivano! 'Slučajno'! Hajde, ova čuda po svetu oko nas me više ne uzbuđuju, susreti, slučajnosti, informacije, ostvarene želje...ali zar i knjige! Bar je to carstvo dosad otkrivalo ušuškane istine...Dobro, šta sad? Ne moram više ni da čitam? Nije dosta što sam digla ruke, da ne kažem oči od pokretne slike? Možda da si zalepim na čelo Budha on the mountain i prošetam uokolo da vidim šta će se desiti. Možda me neko iznenadi?
A možda sam se samo zasitila. Prejela sam se života. Nagutala. Ne treba mi više novih ljudi, novih poslova, novih gradova, novih dešavanja, novih krpica, novih cipela, novih brojeva telefona...Izgleda da je hrčak nagomilao i previše, zimnica je spremna. Potrajaće još koju deceniju. Sada mogu da počnem da grickam nakupljeno da se ne ubuđa. Ili da razdelim cvrčkovima i kupim kartu za jednu daleku destinaciju na kojoj se možeš malo sakriti i svariti pojedeno. Ili bi i to bilo previše?
Zapravo, toliko je sve postalo fascinantno ovde oko mene da prosto moram da pogledam još jednu epizodu. Tako počne navlačenje. Upala sam u zarazni serijal.
Ivana is on the road again. Opet vozim. I danas na mojoj letećoj spravi shvatim, ali onako jako iz stomaka, da je taj put koji prevaljujem isti kao i bilo koji put bilo gde. I ti oblaci (dobro malo su drugačiji blizu okeana) su isti ti oblaci bilo gde. I ovo obožavano sunce. Konačno, da sam ja, ista ova ja, bilo gde. I da sve što sam htela tamo negde mogu i sad i ovde. Čudo jedno! I da ovi ljudi ovde znaju da svanu kao sveže jutro.
Gle! Sletela mi žuta buba-mara na nogu!
Najveće čudo je što sam do pre koji sat htela da puknem po šavovima.
A sada su me šavovi pomazili.
Kažem ti, ne znam više da se čudim...

Gluvi snovi, vampiri i očaj

Hajde da sednemo da napišemo nešto - poterao ju je unutrašnji glas.
Ali, šta? Šta? - zacvileo je spoljašnji.
Ćuti i sedi! - podviknuo je nečujni.
Hm...hajde...-prošaputao je spoljašnji ne znajući kuda sve to vodi...i doviknuo stomaku da se ne grči jer za obavezu koja ga muči ima vremena.
To je izveštaj sa lica mesta ovog ovde i ovog sad.
Pale su mi dve stvari danas na pamet! I ostvarila mi se najmanje jedna želja a možda i više njih. Više ih ne brojim.
Naime, prva konstatacija se desila po buđenju kad uvideh da su moji snovi gluvi.Probudih se sa čistom senzacijom da ne čujem u snovima! To jest, da nema tona! Pokušavam da se setim glasova, zvukova, bilo kakvog šušnja i ne dopire mi do svesti. Samo slika i muk. Znam da se nekad baš ispričamo ali se glas samo podrazumeva...ili se tako desilo samo u sinoćnjem snu. Ustala sam jutros u gluvo doba.Biće.

A druga stvar koja me progoni danas je činjenica da ....VAMPIRI SU MEĐU NAMA!....
Hajde što ti sisaju energiju, kradu vreme, lopataju te svojim umišljenim problematikama, truju očajem i sl, naiđoh na kradljivce talenata. I zaključih da njima treba podariti glavnu ulogu na ovoj svetskoj pozornici i u ovoj hit tragikomediji. Meni nisu još ništa ukrali,(zapravo trudim se da, ako krenu da čupaju, pustim, te mogu da kažem posle da sam im dala) ali sam prisustvovala uličnom otimanju torbice talenata. Sitni kradljivci koji ti prepreče put, maznu dar i besramno se istim šepure u nadi da će sami sebe usrećiti. Pri čemu ti samo zagolica nos njihovo samozavaravanje i suzdržavaš se dok ne kineš i ne oduvaš ih u nepovrat. Neki od tih sitnih kradljivaca su pravi klovnovi koji te zaista nasmeju svojom ludošću...Takvog sretoh juče i iskreno me je zasmejao.
Neki ljudi stvarno veruju samo svom odrazu u ogledalu. Ne veruju da se smeju, dok se ne vide u ogledalu i ne vide sopstveni osmeh. Ne veruju da postoje, dok se ne ugledaju na fotografiji. Ne veruju da misle dok ti ne utrpaju svoje reči u usta pa preko tvojih usta nazad sebi u uši.
I kako da ne mislim da sam se rodila u cirkusu?
Punom divljih životinja.
Žednih slave kako bi u masi utišali svoj očaj.
A očaj se samo sa očajem druži. Tako da, ko god ubije tog malog zlikovca zvanog očaj koji nam se useljava u stomake, neće moći da se druži sa drugima očajima. I malo po malo, sateraćemo ih u ćošak. Istrebiti i živeti u blagostanju.
I konačno će se ova kugla uozbiljiti!

Hibernacija ili zaspale moći

Sve bih nešto da napišem već dva dana ali me je napustila moć. Ostavila me je na miru. Ovih dana skupljam 'drafts' iliti žvrljotine. Sve u nadi, kao, nastaviću. Neke se i zovu 'nastavi'. Nego ko da me podseti ako neću samu sebe?...A nema teže stvari nego vratiti se prekinutoj započetoj misli. Kad je ponovo pročitam posle nešto vremena, izgleda mi kao da je nisam uopšte ja napisala. Nego mi se neko 'ulogovao' pa započinjao tekstove. Iskreno, ni kad pročitam ovo napisano nemam utisak da sam ja pisala...Stvarno čudno kako se ono izvučeno iznutra osami i počne svoj život. Tako da mogu slobodno da se ogradim od svega što rekoh...Hehe. I tako oko nekih stvari promenih mišljenje već posle napisane rečenice. To se ja i ja nekad malo pohoškamo.
Ovih dana posle dve rečenice napuštam pisanje i sedam da čitam...
I opet sam ostala kod kuće. A htedoh do poslednjeg minuta na zez koji mora biti kvalitetan. Atelje, vazduh, drugari puštaju muziku...Počela je da ispaljuje u pet do dvanaest...Koja je sad ovo ja?...Izgubih silne neke moći ovih dana, nedelja...Ne pomera mi se...Ne ide mi se nigde...Ne piše mi se...Napalo me je NE...Ko me je terao da ga prizivam u nedavnašnjem tekstu. Propustiću izgleda i prevoz za inostranstvo...Svašta...Ako neko čuje šta mi se dogodilo neka mi kaže.
Nema ljutiš.
A najluđe od svega je to što sam dobro...
Hm....
Ps. Upravo mi je istekla lična karta, možda je vreme da malo ne postojim.

Danas na repertoaru....

Ova naša kugla je pravo pravcato pozorište. Na repertoaru nikad ne manjka kvalitetnih tragikomedija. Sva sreća pa ovoj novoj Ja u vidokrug upada samo drugi deo pomenute složenice.
Ko- me - di - ja!
Kod mene sve po starom - stari dobri haos vlada, jedem ja vreme, jede vreme mene. Rokovnik diriguje sa trona a glava što isprati, isprati i večito sreće neke ljude i događaje van tog rokovnika, van programa, koji tako upadnu i urežu recku na kori mog dana koja me pred spavanje podseti da su prošli ovuda i možda malo pecne ako su je duboko zasekli.
Jutra izgledaju daleka kao prošli vekovi...
Nego, zasmejao me je malo pre susret u liftu. Moja komšika, vrlo jedna zgodna cici, u godinama doduše ali puna duha i snage, prepričava mi, uz već rezignirani osmeh ironične ishode poslovnih promašaja, sa zaključkom - a ljubav? Ma koga de šetam bre? Majmune? Je l' imaš ti nekog? Pa nemaš, zato što si pametna. I zalupi vrata od lifta. HIhiihhi. Jes' vala smešno. (briznu ona u plač.....a daaaaaaa! Šalim se, smešno mi je i dalje ;))
Još jedna u nizu...imam ih sad već previše u okolini...
I nešto me potera da se saberem...na mom ljubavnom planu je neka kuhinjska atmosfera. Obično se sve peče na tihoj vatri, onda proključa, onda ključa, ključa, ključa i puf. Ispari. Osta užarena prazna šerpa slepljena sa ringlom. Sva u dimu. Puši se. Hihi. Mogla bih da pokušam da pribavim neki recept od ovih kod kojih ne isparava.
Potom bih ja da spasim stvar, da dolijem još malo vode ali se stvarnost izmakne, šerpa padne, nestane struje ili se voda prospe sa strane. Onda odustanem od kuvanja kad stvarnost reši da mi priskoči u pomoć i da spasi propalo, sve krene u moju korist, e ali, onda više ja ne znam da li da ili ne, izgleda da ipak ne, i tako u krug, neko kažnjavanje u obliku lošeg tajminga.
Jedan ukapira prekasno, drugi se dvoumi već par vekova, treći bi ali nije sada baš u krugu od hiljadu kilometara, četvrti se poplašio a petog sam možda i izmislila. Onaj šesti me ne zanima, promašio je film.
S druge strane, nešto se ne brinem, znam da sam sačuvana, situacija me zasmejava - a s treće, ove sede mi nešto privlače pažnju. Sutra kad se probudim izgužvana...
Pa šta sad! Valja preći ovaj put na kom smo se našli.
Negde me samo štrecne nova rima - što postajem svesnija, planeta mi je tesnija- i zapitam se, zar nije lepše biti blaženo uspavan i ne pitati se mnogo? No, svako je svoj ja i tu je gde je, moraćemo se izneti s tim na kraj. Ko to zna sa osmehom, spašen (iji) je.
Ne palim Tv već neke dve godine, prognozu spoznajem trenutno a vesti donose planetarni sklopovi. I knjige koje me nađu. Odavno ih ne tražim...
Jutros sam ispratila svoj instrument... predmeti odlaze, percepcija se menja...
Nema opasnosti.
Nadam se da i to nije još jedna od mojih zaslpeljujućih iluzija.
A, inače, ako muški rod to nije zamjetio, po Novom Sadu se šetaju žene zmajevi, same su i teški su zalogaji ali zauzvrat nude istoriju univerzuma u malom....nećemo valjda čitav život zaobilaziti život?
Kaže moj cenjeni Hodorovski - između uzeti i ne uzeti, uvek treba izabrati 'uzeti'. Neuspeh je iskustvo. Ništavilo može da se pretvori u frustraciju. Neki ljudi smeste sreću u budućnost i daju sebi večnost da je dostignu.
Neki postanu couch potatos...
Današnji zaključak je da grad Novi Sad vrvi od kradljivaca biciklova i single žena.
Ne, ne, nemojte me pogrešno shvatiti, ja sam dobro, ali oko mene možete da birate.
;)

Komunikacija, volja, život bez bicikla i anđeli

Nije tako strašno biti đak pešak. Baš mi je zanimljivo da hodam, posle par meseci jahanja na biciklu. Šmrc, bicikl...Nije strašno ni kad ti se uspori život. Vidiš neke stvari, ljude...
Sa nekim proćaskaš u prolazu. Ne ostaviš mu prašinu u očima prolećući...(kakva je ovo reč, prolećući!?)
Pročitah jutros jednu priču koja kaže da bi trebalo malo meditirati nad rečju Volja.
Koje su to stvari koje ne uradimo zbog manjka volje ili zbog toga što nam izgledaju previše riskantne...
Volja je jedna važna gospođica u našim životima koju treba paziti i sa kojom treba sarađivati.
Zaglibljena u vrzinom kolu činjenica o prapočetku, kokoški ili jajetu, nama ili Njemu, prasku ili večnosti, ispreklapanom vremenu, prošloj budućnosti ili budućoj prošlosti, onom van i unutra, i teškim trudom da uronim duboko u Sada a da se ne udavim, ja se i dalje svaki dan, u svakom pogledu, upoznajem sa Voljom. I uviđam njenu moć. Njenu nadamnom i moju nad 'njojzom' (kako bi mati rekla). Ko će kome apač biti počinje da gubi važnost. Sklapamo pakt o saradnji, samo što nismo sve klauzule dobro osmislile. Ne još. Radimo na tome.
Kaže meni priča jutros - ne komuniciramo puno sa nepoznatima misleći da nas naša distanca time čini važnijim i sigurnijim u sebe i ne dopuštamo našem anđelu da se izrazi kroz usta drugih.
Oh, svekolike istine...reče jedna nadasve komunikativna dušica u prolazu. Da!
I, vraćajući se na početak izlaganja, usporavanje života i razmenu 'koje' sa 'slučajnim' prolaznicima htedoh izvući novi zaključak: zakon šume se poklapa sa zakonom velikog grada.
Na Fruškoj gori, po zaboravljenim puteljcima u dubini nabujale vegetacije, dvoje koji se sretnu će, naravno, poželeti jedno drugom dobar dan, zdravlje i sl. Pogledaće se u ogledalima duše.
U Parizu, u halucinogenoj gužvi i večitom trku, dvoje koji se sretnu makar i na pokretnim stepenicama koje ih vode u suprotnom pravcu, poželeće jedno drugom dobar dan, zdravlje i sl. Pogledaće se u ogledalima duše. Jer su prepoznali nešto a verovatno se više nikad neće sresti.
U našem gradu, dvoje koji se sporo vuku po jevtinom behatonu, čak i ako se znaju ali im je kontak izbledeo, čak i ako se ogledaju u ogledalima duše, ponosno će odćutati. Važni i sigurni u svoje izgubljeno i zbunjeno ja.
Ne ubacujem se u ovaj koš, ali znam da se dešava.
A anđeli se stvarno jave kroz druge ljude. Ozbiljno ti kažem. Meni skoro svaki dan. Sve ima veze. Trebalo bi ukinuti izraz 'nema veze'. Kako može nešto da nema veze u univerzumu u kom je sve čvrsto povezano?
Kako leti jedna poruka sa mobilnog telefona? Putuje po putićima super slepeljenih čestica. Oblikovana u misao. Elektronsku. Čudo neviđeno.
Nepoznati ljudi, prolaznici, slučajni saputnici su božanstvena pojava. Šta se sve sazna u liftu, na ostrvu između dva prelaza, po redovima, u kupeima vozova... Možeš saznati ko si i zašto si ovde.
A treba samo pomaziti gospođicu volju po glavi i izaći malo iz sebe.
Sići sa bicikla.

Ps. i ne biti ljubomoran na partnera koji priča sa anđelima, hihhi

Uzročno posledično poslepodne

Možda bi se moglo reći da besposlen pop i jariće krsti, ali ja, iako stvarno imam šta da radim, ukrašću si vreme da po nebrojeni put u životu probam da zaključim nezaključivo.
Sedim i ručam. Jasno, glava ne miruje, zauzeti stomak ne uspeva da pobedi mozak iako je u punoj akciji...I zagledam se u kašiku. I pomislim, Bože, kakva lepota: mračno tirkizna pozadina posude, u 'gro planu' kašika, u kašici (kao i u činiji) čorba od brokolija, a brokoli isitnjen i sav fantastičan u svom granasto granulastom obliku i toj nezrelo zelenoj boji nalik raspadnutim univerzumima a opet tako kompaktnim. Divan jedan splet boja i oblika, kad, gle, mušica! Zagledam se malo bolje, kad, ono, trč, trč, pa sve češće mušica u minijaturnim grančicama. A ja već na pola čorbe. Biće da sam ih podosta već pojela. Ja, novopečeni vegetarijanac! Iz viših razloga! Najela se malih nevinih duša. Manje bih skrivila, valjda, da sam se najela belog mesa neke nesrećne obezglavljene kokoši...
No, navede me to na staru dobru glavobolju o predestinaciji. Sve ovo ne bih primetila da se nisam zaustavila i pogledala u kašiku. A da li bih se zaustavila, da nije tebalo da se zaustavim? Mušice su mogle ostati neprimećene kao i lepi, šareni brokoli dekor. Zapravo, čorba od brokolija uopšte nije bila plan! Nego sam, lepo, isplaniravši drugu čorbu, otišla, kupila i oljuštila šargarepu i ne znam kojim trikom je vratila spremnu u frižider i dohvatila već pomenutu povrćku...Kako to? Zar nisam htela drugačije?
Ili samo imam problem sa organizovanjem života. On mene organizuje. Kad pogledam unazad, stvarno je tako. Verovatno je mušica bila okidač za ovaj tekst. I brokoli se nametnuo zbog toga. Šargarepa me ne bi ubacila u rebus. I eto uzročno posledične veze van moje kontrole. Da ne pominjem da mi se išlo u šetnju, željna sam zvezde...ali, nekako, nisam uspela...
I onda pomislim, šta ako se zatvaram? Šuška se već da me previše nema...Pazi, sunčano nedeljno popodne, ona sedi i piše o banalnim svakodnevnim zgodama! I onda opet odgovor. Nisam dovoljno htela. Ne mogu da izađem, ako to ne želim dovoljno. U ovom današnjem svetu prepunom mogućnosti, ne dešava ti se samo ona koju ne želiš dovoljno. Prosto.
Istrča novi uzrok - previše sam bila napolju svih ovih godina. Sada sam malo sela unutra. Posledica. Koja se istog trenutka pretvori u novi uzrok za, na primeeer.....ovo pisanje - posledica! Ni ne izgovorih već je postalo uzrok za ko zna šta s'one strane nečijeg ekrana. Evo baš ovu tvoju misao sada! Posledica!
Misliš da sam znala pre 10 minuta da će se ovo desiti? Ova priča? Za sve je kriva mušica...Ili brokoli koji me je napao iz frižidera.
I da se sada uzbuđujem zbog bilo čega što mi se nije dogodilo ili nisam uspela ili mi nije pošlo za rukom ili nisam postigla? Svašta...
Naravoučenije može da bude samo biti nežan sa uzrocima. Da bi bile nežne posledice.
I, dobro operite povrće pred kuvanje! Ako imate moć da odlučite koje.

San

Sanjam punom parom...Delova se secam, verovatno onih, kako nam opisase psiholozi, koje sanjamo pred budjenje.
Sinoc sam skakala iz aviona. Toliko stvarno, da se plasim da za par nedelja necu znati da li sam stvarno to uradila ili je ipak bio samo san...
Nasla sam se u avionu sa nekim, naravno da se ne secam s kim, ko je zapravo trebalo da obavi taj herojski poduhvat i nekim trikom, se obreh u opremi i sa padobranom na ledjima, cak i u snu svesna da, eto, to nije bilo u planu, ali je skok mog prethodnika izgledao toliko lezeran i izazovan, da naprasno odlucih da i ja probam. I skocih.
Nije mi prvi put da sanjam letenje. Genijalno je svaki put. Pre sam sanjala pravo letenje, vodoravno, a ovo je sada bilo nesto izmedju letenja i padanja; mada, ipak pod dovoljnim uglom da ne bude pad. Polagano, nezno kroz vazduh i vanredno sigurno. Preletala sam neke zeleno zute pejsaze, na trenutak, cudnu vegetaciju, neke mini jele, i odletela u okolinu Subotice.
Usput sam se cak grizla, svesna da sam daleko odletela, kako cu se vratiti? Uz staru dobru brigu o stizanju na casove...Spustih se u neku cigan malu, iz koje me zbunjeni, prasnjavi likovi iz kartonskih kuca upute na Suboticu. Koja je bila na 5 minuta peske od kartonskog sela.
Sledeci problem je bio telefon na izdisaju. Ali se ubrzo oko mene naslo par nekih lica koji su mi, ne znam zasto, pomagali da se vratim kuci (kao da je Subotica Zimbabve).
Eto...

Kroteci bes

Novosti u mom zivotu su zakasnele reakcije. A mozda je samo sklop spoljasnjih okolnosti takav. Ili unutrasnjih, ili sta god ... da ne ulazim u filozofiju.
Juce su mi, po jubilarni cetvrti put ispred vrata, a ukupno peti put u zivotu ukrali bicikl. (E, sad Sinisa, ako saznajes 'vako javno, nemoj se ljutiti, sve mi tesko da te nazovem i da ti saopstim :)) Da, nije mooooj!?!?!?
Ne znam kako me je juce zaobisao napad besa, ali danas me je sacekao odmah po budjenju. Vreabao me je pored kreveta.
Juce sam se samo mirno potopila u misli i cinjenicu kako je sve relativno, klimavo, moguce, tu i nije tu, imas i nemas, sve jedno a i odvojeno, kako na svaku mrvu zivotarenja mozes da uperis razna svetla, razne uglove posmatranja...Jedan dan imas bicikl (sva sreca na kraju, te se radi ipak samo o obicnom biciklu), stizes svuda na vreme, uzivas u povetarcu dok se vozis, produzavas sebi dan, mrdas razne mishiche i naravno nisi toga svestan i ne udostojis se uvlacenja tog glomaznog parceta gvozdja u stan u kom bi o isti samo zapinjao. A znas da zivis u zemlji, gradu, kvartu punoj/om labilne mladezi koja pati od besparice, lenjosti, loseg vaspitanja, manjka roditeljske paznje, podrske, iskrivljenih vrednosti i sumanutog sistema i da ta ista mladez deo svojih problema resava prisvajanjem tudje imovine. Sve to lepo znas, i znas da su ti vec pet puta maznuli bajk i opet ne naucis da ga treba drzati u stanu. Mozda i vezivati za radijator. Ne, nego zivim u poverenju zvanom: - ma, nece valjda opet...- E hoce... Dok jedan Kopenhagen nudi svojim stanovnicima park bicikala (jeste, tako se menja ova rec) na izvol'te, za dzabe, svima na dohvat ruke, dok jedna Barselona i jedan Pariz isto to nude za nesto gvozdenjaka na svakom cosku, nash Novi Sad pati od boljke - vezi bicikl za nogu. U kaficu ga smesti za sank, a u gostima, prijatelju u fotelju. Ili jos bolje, nemoj nigde ni ici biciklom, nego ga kupi, skockaj i drzi na sred dnevne sobe.
Bes je besmislen. Znam. Nista ne moze doneti - zato ga i pretacem u ovih par redova kukanja. Pokusavam da ostanem cistog razuma i mekog srca i poverujem: ah, eto, valjda ce nekom koristiti... ali sta da radim kad mi iskace slika maloletnih ovisnika iz komsiluka koji ce ga prodati za 30 evra i pretvoriti u malo belog sa limuntusom. Grrr...
A Ivana ce da uspori svoj zivot, ponovo bude djak pesak na temperaturi od 35 i kusur, bakce se sa gradskim prevozom, zadimljenijim taksijima i, verovatno, kasnjenjem... Mogu opet da zarezim? Hvala: grrrrr!
Izboricu se sa porivom da i ja prisvojim necijeg ljubimca, i uzdrzacu se od ruznih misli, psovki, kletvi i sl, nabavicu najvecki krsh u univerzumu i prevoziti se na njemu. Da. Ovo je danashnja mantra.
Odoh da utopim tugu u banani umeljanoj u kakao. I med.
I nek se nose!!!
Hihi. Ovo je bilo blago.
:)

Obican dan

Samo da vas podsetim da upisete akcije. I mene su podsetili. Odlazem mesecima a stvarno traje 3 i po minuta. Da nisam to danas obavila ne bih znala da mi licna karta istice za 10 dana. A kako zdravstvenu knjizicu nemam, zamalo da nestanem iz sistema. Sto ce se verovatno na kratko i desiti jer sumnjam da cu stici da izvadim licnu u ovako kratkom roku, pored svog zivotnog programa... Mada, ne, ne, ne mogu nestati....mili, dragi pasos zivi svoj uzbudljivi zivot :)
Situacija u posti: baka salje pismo u inostranstvo. Jedna fina baka, gospodja ugasenog pogleda. Obrazovana i druzi se sa strancima. Podsetila me je na moju pokojnu. Isti taj pogled kog se uplasim i koji necu da imam. Necu da mi se razvodne oci u tim godinama i da zaboravim da se smejem.
Naime, baku je iznervirala zena iza pulta koja je htela da desifruje sta je na koverti ime a sta prezime. Strani jezik, ko ce tu da pogodi sta je sta? Nema imena, kaze baka, dva prezimena, dve porodice. Rembrant. Dt! Vice baka. Znate slikara koji nije vise medju zivima, kaze. Momak iz reda dobacuje: - Onaj madjar? Sto je slikao ruzne ljude i prirodu...-, baka dodaje: ne znam da li je bio madjar. Potom zena iza stakla upita: -Da li su to dve porodice koje zive zajedno? - Baka se iznervira i odbrusi: - A zar mislite da bi im slala na istu adresu ako zive odvojeno?- Cujes za pultom razvuceno, negativno: - Doooobrooooo.-
Hihiihi, mene je zabavilo ovo postansko pozoriste.
Iza mene nas je, iz maminog narucja, prozdirala velikim, ozbiljnim, plavim ocima jedna velika beba.
Sledeca scena je bila u prodavnici u kojoj se kasirka ispovedila zeni ispred mene kako se ne vredi muciti dijetama, jer, sve je to na kraju samo yo-yo efekat. Ona se toliko bila zazelela majoneza i mesa...I kolaca...
Svako u svojoj ulozi, napet ili opusten, zadovoljan ili izgubljen.
A mene je do kuce ispratio onaj ugaseni pogled.
A ne. Nece me uhvatiti.