Nije tako strašno biti đak pešak. Baš mi je zanimljivo da hodam, posle par meseci jahanja na biciklu. Šmrc, bicikl...Nije strašno ni kad ti se uspori život. Vidiš neke stvari, ljude...
Sa nekim proćaskaš u prolazu. Ne ostaviš mu prašinu u očima prolećući...(kakva je ovo reč, prolećući!?)
Pročitah jutros jednu priču koja kaže da bi trebalo malo meditirati nad rečju Volja.
Koje su to stvari koje ne uradimo zbog manjka volje ili zbog toga što nam izgledaju previše riskantne...
Volja je jedna važna gospođica u našim životima koju treba paziti i sa kojom treba sarađivati.
Zaglibljena u vrzinom kolu činjenica o prapočetku, kokoški ili jajetu, nama ili Njemu, prasku ili večnosti, ispreklapanom vremenu, prošloj budućnosti ili budućoj prošlosti, onom van i unutra, i teškim trudom da uronim duboko u Sada a da se ne udavim, ja se i dalje svaki dan, u svakom pogledu, upoznajem sa Voljom. I uviđam njenu moć. Njenu nadamnom i moju nad 'njojzom' (kako bi mati rekla). Ko će kome apač biti počinje da gubi važnost. Sklapamo pakt o saradnji, samo što nismo sve klauzule dobro osmislile. Ne još. Radimo na tome.
Kaže meni priča jutros - ne komuniciramo puno sa nepoznatima misleći da nas naša distanca time čini važnijim i sigurnijim u sebe i ne dopuštamo našem anđelu da se izrazi kroz usta drugih.
Oh, svekolike istine...reče jedna nadasve komunikativna dušica u prolazu. Da!
I, vraćajući se na početak izlaganja, usporavanje života i razmenu 'koje' sa 'slučajnim' prolaznicima htedoh izvući novi zaključak: zakon šume se poklapa sa zakonom velikog grada.
Na Fruškoj gori, po zaboravljenim puteljcima u dubini nabujale vegetacije, dvoje koji se sretnu će, naravno, poželeti jedno drugom dobar dan, zdravlje i sl. Pogledaće se u ogledalima duše.
U Parizu, u halucinogenoj gužvi i večitom trku, dvoje koji se sretnu makar i na pokretnim stepenicama koje ih vode u suprotnom pravcu, poželeće jedno drugom dobar dan, zdravlje i sl. Pogledaće se u ogledalima duše. Jer su prepoznali nešto a verovatno se više nikad neće sresti.
U našem gradu, dvoje koji se sporo vuku po jevtinom behatonu, čak i ako se znaju ali im je kontak izbledeo, čak i ako se ogledaju u ogledalima duše, ponosno će odćutati. Važni i sigurni u svoje izgubljeno i zbunjeno ja.
Ne ubacujem se u ovaj koš, ali znam da se dešava.
A anđeli se stvarno jave kroz druge ljude. Ozbiljno ti kažem. Meni skoro svaki dan. Sve ima veze. Trebalo bi ukinuti izraz 'nema veze'. Kako može nešto da nema veze u univerzumu u kom je sve čvrsto povezano?
Kako leti jedna poruka sa mobilnog telefona? Putuje po putićima super slepeljenih čestica. Oblikovana u misao. Elektronsku. Čudo neviđeno.
Nepoznati ljudi, prolaznici, slučajni saputnici su božanstvena pojava. Šta se sve sazna u liftu, na ostrvu između dva prelaza, po redovima, u kupeima vozova... Možeš saznati ko si i zašto si ovde.
A treba samo pomaziti gospođicu volju po glavi i izaći malo iz sebe.
Sići sa bicikla.
Ps. i ne biti ljubomoran na partnera koji priča sa anđelima, hihhi
Нема коментара:
Постави коментар