Samo hodaj. Samo guraj. Ne postoje granice. Ono što se ispreči na putu jeste prepreka koju ako ne možeš preskočiti, sigurno možeš zaobići. I obratno. Nekada se prolaz učini zatrpan. Ali, seti se reči - učini. Nekada putarina košta mnogo vremena. Ali, svako ima vremensku ušteđevinu. Štek. Dane u kasici. Plati. Prolaz može da košta par sekundi a može da košta i par godina. Nije ni važno. I tako se ne sećaš koliko dugo si radio za zarađeno vreme. I koliko je tvoje vreme zaista vredno... Ne vredi žaliti za onim što ne možemo pojmiti...
Kod mene su prepreke nalik ispreturanom nameštaju. Kada zavirim u svoju glavu, vidim nabacane stare fotelje, srušene ormane, stolice naslagane jedna preko druge. Nagomilan stari, ponekad lepo očuvani, nameštaj. I počnem da guram. Da ih pomeram u stranu. Da mogu da prođem. Nekada me taj krš nije remetio. Volela sam da se pentram po njemu, da se ljuljam na klimavim komodama i održavam ravnotežu na ormanima koji su se gibali napred - nazad, levo - desno. Da skočim na stvar i odskočim tren pre nego što se raspadne. Kako sam to volela!
Sad, kada pogledam taj nered iz daleka, vidim da je lakše lagano raskrčiti prolaz. Pomerati ono što guši. Gurnuti malo u stranu. Napraviti slobodan korak. A možda i godine čine svoje, pa mi se više ne skače. Nego je vreme da naučim da šetam. A za šetnju ti ipak treba staza.
Nema granica. Nema zatvorenih vrata. Na kraju, izgleda da nema ni čuda. Jer i čuda, kada postanu deo svakidašnjice, pobiju svoju definiciju. A jesu deo. I onda se pojmovi zamene. I ono što je za čudo čudo jeste ustvari obično. I kada preskočiš sa druge strane, obrneš definicije, vidiš da je ono što je nekad bio zid, sada je samo zavesa koju možeš da pomeriš. Samo što se i dalje nečija snaga meri u sekundama, a nečija u vekovima.
Obožavam onu priču u kojoj Zen majstor postavi zadatak učenicima da reše kako da izvade veliku patku iz boce (koju je on u nju stavio davno, dok je još bila pače) a da je ne povrede i da ne razbiju skupocenu bocu.
Odgovor je : patka je napolju, nikada nije ni bila u boci.
Нема коментара:
Постави коментар