Vreme se kotrlja niz padinu života u obliku smrskanih klikera i tek kad neki od njih zapne za neravninu na tlu, počasti nas sećanjem. Što neravnije tlo, to više uspomena. Što različitiji dani to ih se bolje sećamo. Iz tog razloga slabije pišem, jer se slabije sećam onog juče od prekjuče, one misle od pre prethodne, dok ova zimska hibernacija uspavljuje ideje i ušuškava pokrete.
A da sedim i pišem o praznini u glavi, o belini na slici ili o šupljini prostoru nagoveštava da će ishod biti jednako nezanimljiv kao i pokušaj. Međutim, poučena iskustvom da predosećaj ume da prevari, ipak sedam da prekinem ovaj niz dana bez nizanih slova.
U staroj dobroj trci sa vremenom, ponovo mu kaskam za petama, kašljući prašinu slobodnih trenutaka, skupo plaćenih i budzašto prodatih. No reših da se ne uzbuđujem i poverujem da sve što radim sebi radim i to ja, sama, niko drugi, jer se, ipak, na kraju sve vrti oko nas i samih nas. Ostali su samo statisti, dekor, zaslužena il s mukom zarađena pozadina, kako bi nam pokazali nas same, vodeći nas nežno za ruku, ili saplićući nas. Otud neko smisli onu smešnu: 'Život je nekome majka a nekome maćeha.'
Razmišljam zašto ne pišem, kakvi su to periodi, faze, raspoloženja, toliko različiti... U nekima pišeš ulicom, u drugačijim uzdišeš za stolom i podlegneš videoigrici koja ti samo izgricka nerve. Različita stanja. Prva i druga.
Čak sam poverovala da mi se ne piše zato što ne čitam. A ne čita mi se, zato što sam pod pritiskom. A pod pritiskom zato što sam se uplašila različitih stanja. A strah je stvarno umarajuće stanje kog se, evo upravo, javno odričem, pred svima, dok pred sobom to moram obavljati svaki dan po malo, inače zaboraviš, pa te ponovo saleti iza ćoška...
Sve u svemu, konačno mi pade šaka inspirativno štivo, i u čast mu, moram da viknem svetu: čitajte Gorana Petrovića, kroz čije tako neprimetno ime odzvanjaju pune, site, predivne, vešto skovane, mudro sklopljene, gipko izvijene, prebogate rečenice, posle kojih ti dođe da i ti sedneš da pišeš, koliko god tome nedorastao bio...
Nema, valjda, pisanja bez čitanja. A možda i grešim. Možda je samo reč o stanjima u kakvim se probudiš...
