EPP

http://kreativnaravan.wordpress.com/

Novi snovi

Preksinoć sam sanjala neki napušteni grad. Na vrh brda. Ne znam zašto smo po istom bazali. Ne znam ni ko smo bili 'mi'. Ambijent je bio blago zastrašujući i ne sećam se zašto privlačan. Videli smo nešto lepo u tom kršu. Malo niže se nalazilo vrlo čudno selo. Ne sećam se zašto je izazivalo čuđenje. Niti što nas je podilazila jeza od stanovnika. Sećam se samo bilborda na kom je bila uspravna figura crnog čoveka - da li sprženog ili samo crnca, na čijoj glavi je u turskom sedu sedela 3 puta manja žena, blaženog izraza lica. Pisalo je: učinila sam lošu karmu i dobila mrtvog muža. Mi smo shvatili (!?) da na taj način drže ljude pod kontrolom, da čine samo dobro.

E, sinoć sam sanjala nešto sjajno: nekako se obreh na Mesecu. Kad tamo, ljudi oru, sade, može da se diše bez boca, nailazim na divno zasađeno cveće u raznim bojama. Razmišljam: ' Koja budalaština od priče da ovde nema života.' Ljudi ga već uveliko naseljavaju. Pri tom se do Meseca stiže preko vode. Plovi se. Razmišljam u snu: ' U kakvim smo zabludama'. Gliseri sa Zemlje jure gore...

Iz malog u veliko

Zanimljivo je koliko primećujemo loše i zanemarujemo dobro. Tačnije, mislimo da se to dobro podrazumeva, te mu ne pridajemo važnost. I tako svaki dan. Pretvarajući male stvari u velike, male zaborave u velika zapostavljanja, male lenjosti u velike nemogućnosti i tako dalje...
Eto, na primer, događaja koji me je na ovo podsetio: uhvatiše me danas tri talasa štucanja. U prvom talasu mi je bilo smešno, jer se ne sećam kada sam poslednji put štucala i ne okrenuvši se za sećanjem, prestalo je. Drugi talas me je uhvatio u nezgodnoj situaciji, pokušavala sam da sprečim, trajalo je duže od lanca neuspešnih pokušaja da prestane, malo me nerviralo a onda, ponovo, ne primetivši, nestade. Treći put me je već malčice zabrinulo, zabolelo, ali i ponukalo da se setim kako je protekla dva puta prestajalo, no bezuspešno. Primoralo me je da tražim način da ga prekinem ali i da hvatam taj neuhvatljivi tren kada nestaje i kada ga briše zaborav. Interesantno je što ni u jednom talasu nisam primetila kada je prestalo. Satima kasnije. To jest do sledećeg.
Naravno, nisam uhvatila trenutak. Prestalo je, ne znam kad. Niti kako. Pijenje vode naopačke nije upalilo.
Podstaklo me je da razmislim o tome koliko smo, u tim trenucima kada nam nešto jako smeta, skoncentrisani da to promenimo i koliko smo nemarni kada uspemo i kada realnost bez te smetnje postaje, ne olakšanje, nego neka osrednja ravan koja se kao takva podrazumeva. Nezahvalnost i pospanost u paketu.
Isto se desi sa glavoboljom, koja je centar našeg sveta dok traje i koju ne primetimo kad ode, niti proslavimo momenat olakšanja. Isto se dešava na mnogim životnim planovima.
Preskakanje u bolje briše sve stepenike koji su nas dotle doveli, zbog čega tonemo u dubok san iz kog se ne vidi divna stvarnost u kojoj smo bogataši jer smo siti, presrećni jer se krećemo i sve ono što nam zvuči patetično u mrzovoljnom slepilu...

Potreba za konstruktivnim

Ispadne da se radi o nekoj hrpi novih brojki, drugačijih od prošlih, od onih kada sam poslednji put pisala. Datumi, vreme... Smenjuju se brojevi, oduzimaju se i dodaju, čak uspevaju da stvore i neku brigu u glavi zbog munjevitog menjanja, neki pritisak. Izmišljotina...
Ali, ne, ovog puta ću samo lenjo odmahnuti glavom. Neću im dopustiti da me umore.
Dakle, sedoh da pišem, jer mi se učini da se nagomilalo nekih pobrkanih utisaka, slika, koje bih pisanjem rasvetlila, ali se dogodi sledeće: prebučna svirka u blizini. Dekoncentriše. Dovoljno da ne čujem jasno sopstvenu misao. Izgleda da nije tako blizu površine. Moj problem.
Izgleda da se u osnovi o tome radi: svi mi jesmo priključeni na neki isti izvor, ali nema svako jednaku moć da čuje i iščeprka ono što se na izvoru talasa. Otuda oni sa izoštrenijim čulima donose jasnije slike, i obratno.
Pitam se, zaista, gde spava inspiracija? Gde živi? Nikada isto dodirljiva, nikada jednako vatrena, uvek neočekivana, nova. Teče kroz svoje kanale.
Možda se na kraju samo jednostavno radi o uvežbavanju leve strane mozga, a možda o sposobnosti prepuštanja...
Meni se piše, ali me je ovaj punk festival ispred zgrade potpuno poremetio...

Bar ću prevesti nešto, da nisam ušla u prostor vaših glava zabadava:

Naiđoh na izazov izvesnog Will Bowena koji se sastoji iz sledeće mentalne dijete : treba provesti 21 dan, ne žaleći se, ne kritikujući (osim ako nije konstruktivno i druga strana može dato poboljšati i osim ako nije reakcija na povređenost), ne ogovarajući. Dopušteno je mentalno primetiti situaciju na koju bi se požalili ali je ne izgovoriti. Pa čak ni činjenicu da vas boli glava.

Smatra se da žalba čini samo da se osećamo još gore. Nasuprot žaljenju, pokušati proći kroz dan zahvaljujujći se.

Ukoliko se posle nekoliko uspešnih dana požalimo, treba čitav pokus pokušati iz početka.
Smatra se da je 21 dan nužan da bi se stvorila navika.


Evo, ja krećem od sutra. Znači od 5. juna....pa da vidimo kuda će odvesti.

:))

Želja

Ja bih da...
... da se, kad udahnem, onaj unutrašnji deo mene, koji misli da je nevidljiv i kožom ograđen, sa užitkom prostre po svom tom prostoru, za koji misli da je njegov, da se protegne kao ujutru, posle dobrog spavanja, ispunivši svaki komad svog prostora do granica sa spoljnim svetom, da me popuni ne ostavljajući mesta ni jednoj rupi koja bi zjapila gladna širenja i sita praznine, da se, to unutrašnje ja, onako dobro izvali u telu u kom putuje, da budno miruje i spokojno bdi.
... a da, kad izdahnem, ovo spoljašnje ja opusti svaki zgrčen mišić, posebno one zaboravljene, nehotice zgužvane, da pri svakom pokretu glatko zapliva kroz prostor koji mu je dom, da mu svaki pokret bude ples uz muziku življenja, da ga vazduh i kretanje masiraju, da ga lakoća nikada ne izneveri, da, ne plašeći se vremena, druguje sa prostorom i da pliva, i da pliva... i uživa.
... da svako ovo oseti bar jednom, a onda da poželi da to oseti i drugi put, potom, opijeno, da to prizove i treći put, dok se osećaj ne rascveta u trajnost, koju kasnije treba samo redovno zalivati...
Nisu li nam najlepši poklon oni koji tako iskreno udobno sede u sebi?...