Kažu da treba svakog dana doći malo kod sebe. Meni je to najlakše kroz pisanje. Slova polepe misli po papiru. Da ne kažem ekranu, jer papiri, nažalost, polako ispadaju iz igre. Koliko god ih volela, više volim šume. Dakle, slova porobe misli, uobliče ih i onda, lepo, možeš da vidiš šta misliš. Kada samo mislim, razmišljam, nekako me taj vrtlog neobuzdanih rečenica razbaca po sobi. I što se više koncentrišem na to o čemu mislim ili ono čemu bih da mislim, proces mišljenja počne da buči i, na kraju, više ne čujem svoje misli. Tako da mi je lakše gledati sopstvene misli pišući, nego slušati ih misleći.
Eto, mislim ti ja danas nešto o mislima. Nema osobe koja ne misli. Uvek su me nervirali oni, koji su na pitanje 'o čemu razmišljaš?' odgovarali :'niočemu.' Kako je moguće ne razmišljati? , usledilo bi moje pitanje. Treba mi recept za to... Uvek su me oduševljavali oni, koji su uspevali da uhvate tok svojih misli i isprate te fascinante skokove asocija. Na taj način možemo da uhvatimo one pokvarene, ubuđale misli koje nas nagone na pogrešna zaključivanja. A, ogrćući se tim maslinasto-sivkastim učmalim mislima, oblikujemo svoju maslinasto-sivkastu stvarnost. Te se zaglibimo u problemu i uhvatimo se kako kupujemo hipnotišuće knjige koje ponavljaju: think happy thoughts, think happy thoughts!
Treba negovati svoje misli. Kod većine nas su vrlo krhke, sklone prehladama. Lako zakače grip. Teško se leče. Od bolesnih misli može i da se umre. Ozbiljno. Mogu da zaraze telo. Mogu, čak, da zaraze okolinu.
Treba ih prevaspitavati kad se obezobraze, buditi kad se uspavaju, maziti kad su tužne i krotiti kad podivljaju.
Mi smo naše misli. Verovatno i obratno, ali to nam je teže da prihvatimo. Kažu da postajemo ono što mislimo.
Zamišljam ih kao omotače oko zemlje. Omotače raznih vrsta. Oni kompaktniji, puniji misli, jače boje naše živote. Zamišljam da treba pomoći onom zlatno-žutom omotaču da slobodnije zasija, treba mu slati svetle, nasmejane, sigurne i zdrave misli. Stara komunistička: zajedno smo jači.
Eto, ispade priča. A samo sam htela da svratim kod sebe na kafu da vidim kako sam, šta radim...
уторак, 10. новембар 2009.
понедељак, 2. новембар 2009.
Na korak od bajke
Zamisli život kao bajku. Ne uzimaj ništa za (jako) ozbiljno. Tu nastaju problemi. Zamisli da smo tokom plutanja po svemiru, skliznuli sa oblaka na zemlju, birajući baš ove roditelje koje imamo, zbog nečega što smo od njih hteli da naučimo. Već sve izgleda manje ozbiljno i manje strašno.
Malo bismo ih više cenili...
Zamisli da lekcije ne moraju ležati zarobljene između korica knjiga, podjarmljene nekim naslovima, brojevima, nego da se slobodno šetaju ulicom i da nam se često pristojno predstave. Pokušaj da im ne zaboraviš ime.
Zamisli da se sve dešava onako kako želiš. I da je čitav život slika načina na koji razmišljaš. I da ti je jedini zadatak da se upoznaš sa svojim mislima, da ih pohvataš, prevaspitaš, bez uputstva, jer na ovoj planeti još ne znaju odakle misli dolaze. A misli ne možeš predvideti, skaču podivljalo sa teme na temu, sa zaključka na pitanje, sa sećanja na želju i kroje ti stvarnost. I ti misliš da je svet ovakav ili onakav jer čak ne možeš ni tolicko da se vratiš unazad i uvidiš da si ti taj svet smislio. Laknulo bi ti, zar ne?
Zamisli da je ovo nizak nivo video igrice u kojoj se nalazi ovaj tvoj lik zvani 'ja' i da je u njegovom svetu najvažnija borba, da se svi takmiče u raznim stvarima, da postoji tim koji organizuje čitavu vrstu i malo je ograničava da ne bi bila opasna za vlast, a glavno oružje kojim se tim služi je zastrašivanje. Zamisli da je tvom liku jedini zadatak da prestane da se plaši. Ubeđuju ga da mu treba ono što mu ne treba, i treba da mu pokažeš da je sve ono što mu je nužno upravo oko njega. Da ne troši pažnju olako.
Dani bi postali podnošljiviji.
Zamisli da zlo uopšte ne postoji, da nema demona, ni duhova, da je pakao puka pretnja i da postoji samo u obliku u kom ga sami sebi smislimo, da te uče da u školi da si sposoban za sve što poželiš ako to pravilno poželiš i ako time nikog ne povređuješ. Od čega bismo strahovali i sa kim bismo se trkali?
I još toliko toga. Zamisli profesore kako predaju u parovima. Zamisli ljubav u obliku lista, kučeta, oblaka. Zamisli najlepše osećaje na dohvat srca. Zamisli kako te vazduh koji udišeš svaki dan mazi po licu i rukama. Zamisli šlem koji ne propušta tmurne ideje i žvake filtere protiv ružnih reči. Zamisli da se umesto vojske mora učestvovati jednom godišnje u 'Igrama bez granica'. Zamisli da za svaki rodjendan dobijaš pesmu. Zamisli da je sve ovo san, stvaran kao stvarnost u snu.
Zamisli šta bi ti još obojilo istinu i onda, zamisli to još malo jače.
Dobro okićeno zamišljanje praktikovati svako jutro uz kafu, po mogućstvu i pred spavanje, ne obazirući se na piskave krike stvarnosti i ogrebotine sive svakodnevice.
Budjenje u bajci zagarantovano.
Malo bismo ih više cenili...
Zamisli da lekcije ne moraju ležati zarobljene između korica knjiga, podjarmljene nekim naslovima, brojevima, nego da se slobodno šetaju ulicom i da nam se često pristojno predstave. Pokušaj da im ne zaboraviš ime.
Zamisli da se sve dešava onako kako želiš. I da je čitav život slika načina na koji razmišljaš. I da ti je jedini zadatak da se upoznaš sa svojim mislima, da ih pohvataš, prevaspitaš, bez uputstva, jer na ovoj planeti još ne znaju odakle misli dolaze. A misli ne možeš predvideti, skaču podivljalo sa teme na temu, sa zaključka na pitanje, sa sećanja na želju i kroje ti stvarnost. I ti misliš da je svet ovakav ili onakav jer čak ne možeš ni tolicko da se vratiš unazad i uvidiš da si ti taj svet smislio. Laknulo bi ti, zar ne?
Zamisli da je ovo nizak nivo video igrice u kojoj se nalazi ovaj tvoj lik zvani 'ja' i da je u njegovom svetu najvažnija borba, da se svi takmiče u raznim stvarima, da postoji tim koji organizuje čitavu vrstu i malo je ograničava da ne bi bila opasna za vlast, a glavno oružje kojim se tim služi je zastrašivanje. Zamisli da je tvom liku jedini zadatak da prestane da se plaši. Ubeđuju ga da mu treba ono što mu ne treba, i treba da mu pokažeš da je sve ono što mu je nužno upravo oko njega. Da ne troši pažnju olako.
Dani bi postali podnošljiviji.
Zamisli da zlo uopšte ne postoji, da nema demona, ni duhova, da je pakao puka pretnja i da postoji samo u obliku u kom ga sami sebi smislimo, da te uče da u školi da si sposoban za sve što poželiš ako to pravilno poželiš i ako time nikog ne povređuješ. Od čega bismo strahovali i sa kim bismo se trkali?
I još toliko toga. Zamisli profesore kako predaju u parovima. Zamisli ljubav u obliku lista, kučeta, oblaka. Zamisli najlepše osećaje na dohvat srca. Zamisli kako te vazduh koji udišeš svaki dan mazi po licu i rukama. Zamisli šlem koji ne propušta tmurne ideje i žvake filtere protiv ružnih reči. Zamisli da se umesto vojske mora učestvovati jednom godišnje u 'Igrama bez granica'. Zamisli da za svaki rodjendan dobijaš pesmu. Zamisli da je sve ovo san, stvaran kao stvarnost u snu.
Zamisli šta bi ti još obojilo istinu i onda, zamisli to još malo jače.
Dobro okićeno zamišljanje praktikovati svako jutro uz kafu, po mogućstvu i pred spavanje, ne obazirući se na piskave krike stvarnosti i ogrebotine sive svakodnevice.
Budjenje u bajci zagarantovano.
Пријавите се на:
Постови (Atom)