Gluvi snovi, vampiri i očaj

Hajde da sednemo da napišemo nešto - poterao ju je unutrašnji glas.
Ali, šta? Šta? - zacvileo je spoljašnji.
Ćuti i sedi! - podviknuo je nečujni.
Hm...hajde...-prošaputao je spoljašnji ne znajući kuda sve to vodi...i doviknuo stomaku da se ne grči jer za obavezu koja ga muči ima vremena.
To je izveštaj sa lica mesta ovog ovde i ovog sad.
Pale su mi dve stvari danas na pamet! I ostvarila mi se najmanje jedna želja a možda i više njih. Više ih ne brojim.
Naime, prva konstatacija se desila po buđenju kad uvideh da su moji snovi gluvi.Probudih se sa čistom senzacijom da ne čujem u snovima! To jest, da nema tona! Pokušavam da se setim glasova, zvukova, bilo kakvog šušnja i ne dopire mi do svesti. Samo slika i muk. Znam da se nekad baš ispričamo ali se glas samo podrazumeva...ili se tako desilo samo u sinoćnjem snu. Ustala sam jutros u gluvo doba.Biće.

A druga stvar koja me progoni danas je činjenica da ....VAMPIRI SU MEĐU NAMA!....
Hajde što ti sisaju energiju, kradu vreme, lopataju te svojim umišljenim problematikama, truju očajem i sl, naiđoh na kradljivce talenata. I zaključih da njima treba podariti glavnu ulogu na ovoj svetskoj pozornici i u ovoj hit tragikomediji. Meni nisu još ništa ukrali,(zapravo trudim se da, ako krenu da čupaju, pustim, te mogu da kažem posle da sam im dala) ali sam prisustvovala uličnom otimanju torbice talenata. Sitni kradljivci koji ti prepreče put, maznu dar i besramno se istim šepure u nadi da će sami sebe usrećiti. Pri čemu ti samo zagolica nos njihovo samozavaravanje i suzdržavaš se dok ne kineš i ne oduvaš ih u nepovrat. Neki od tih sitnih kradljivaca su pravi klovnovi koji te zaista nasmeju svojom ludošću...Takvog sretoh juče i iskreno me je zasmejao.
Neki ljudi stvarno veruju samo svom odrazu u ogledalu. Ne veruju da se smeju, dok se ne vide u ogledalu i ne vide sopstveni osmeh. Ne veruju da postoje, dok se ne ugledaju na fotografiji. Ne veruju da misle dok ti ne utrpaju svoje reči u usta pa preko tvojih usta nazad sebi u uši.
I kako da ne mislim da sam se rodila u cirkusu?
Punom divljih životinja.
Žednih slave kako bi u masi utišali svoj očaj.
A očaj se samo sa očajem druži. Tako da, ko god ubije tog malog zlikovca zvanog očaj koji nam se useljava u stomake, neće moći da se druži sa drugima očajima. I malo po malo, sateraćemo ih u ćošak. Istrebiti i živeti u blagostanju.
I konačno će se ova kugla uozbiljiti!