Opet neki praznik

Cak i Google danas slavi Dan planete zemlje.
Volonteri organizuju sadjenje drveca.
Cemu sluze praznici? Da ti isprazne dan od svakodnevnih ukalupljenih aktivnosti i podsete te da iskocis iz sheme na kratko. Jer mi robujemo navikama. Ritualima koji su nas okovali. Kako zivi vecina covecanstva? Ustane, ode na posao, vrati se, uhvati moc zvanu daljinski upravljac u svoje ruke i pocne da vlada kraljevstvom ponudjenih programa. Gleda filmove jer je lakse ziveti neciji drugi zivot nego svoj.
Nemam vremena za filmove. Nekad sam ih prozdirala ali sada mi se prozdire moja sopstvena stvarnost. Slicno mi se desava sa sportom - nisam nikada bila u stanju da gledam necije takmicenje. Zanima me, ako i ja ucestvujem. Mozda sam ego manijak. Hihi. Zadrzavam glavnu ulogu. Ili bar statiram. Ali, da odem da sednem u publiku i gledam nastup nekih tamo americkih prevaranata, ne mogu. Evropskih jos hajde de. Ne, ne, ne generalizujem i nisam naci-kontinenstki nastrojena, ali stereotipi su uradili svoje. Cuvaju deo istine. Pazi Hollywood. Ja sam za Bollywood.
Zato je divno slaviti praznike. I tim bolje sto su za svaki dan smislili nesto. Nije napadno. Malo te razbude, podsete na stvari koje zaboravis. Danas na primer imas cast se setis malo planete, biljcica koje mozda nisi zalio, trave koju mozda mozes da postedis svog djona, cveca koje ti odavno nije ulepsalo prasnjave vaze koje stoje za ukras (a tek to sto je zanimljiva tema, stvari za ukras, ali o tom potom).
Praznici su ona crvena stavka u kalendarima, podsetnik za sve ono sto definitivno zaboravljamo. Crkveni te sete porodice. Rodjendani dragih osoba. Drzavni te sete odmora i mozda samog sebe u tom praznom praznicnom danu.
Ne mozemo mi obicni smrtnici na sve da mislimo. Zato smo zaboravu postavili praznicne zamke.
U protivnom bi se ukalupili kao srafovi u masineriju i cekali da zaribamo, da se izlizemo i danas zamene. A onda bi svet zasigurno posiveo i zardjao.
Srecan vam danasnji marsovski utorak zelen kao ovo prolece u mom dvoristu i probajte barem danas da sprovedete staru dobru- ko tebe kamenom, ti njega cvetom.
Uzdravlje!

Vazdusasti glagoli ili rastanci koji me preduhitre

O, dobra vam noc, kako ste?
Naravno da ima nesto novo, svaki dan u svakom pogledu sve se vise ponavljamo.
Nego, danas nesto razmisljam o rastancima. Rastajanju. Odvajanju, odustajanju, prekidanju i svim tim slicnim vazdusastim glagolima koji nam naprave prostor izmedju nas i onoga od cega se oprastamo, oprostismo ili samo zelimo da to uradimo. Zaokruzite pravo vreme.
U poslednje vreme se odvojih od mnogih stvari.
I razmisljam kako se svako to odvajanje prilicno lagano odvilo, odvija i, nadam se, odvijace se.
Uvek bi me prvo opsela ideja koja iz svog idejnog sveta nikad ne odise izvodljivoscu, ne brinite, a onda bi se desila neka faza varenja iste, promisljanja, zaokruzivanja po coskovima lobanje hiljade 'za i protiv' (mada meni, koja ne zna da misli sve to oko merenja 'za i protiv' nikad nije uredno uspelo, no je uvek licilo na neko vijanje doticnih 'za i protiv' koji bi usplahireno bezali po lavirintu vijuga - ali pominjem to kao neki plan o kom sam uvek malo mastala) i na kraju bih resila da se odvojim od date stvari, ideje, emocije, osobe i u istom momentu shvatila da sam je se vec uveliko resila i pre nego sto je odluka donesena. Fascinantno.
Kada sam prestajala da pusim (a samo druzenje sa idejom i njeno provociranje iz sveta ideja moje malenkosti iz realnosti je trajalo zaista dugo) razbolela sam se i posle tri dana resila da vise ne pusim, iako je, ustvari, potez nepusenja vec bio povucen. Isto se desilo sa kojekakvim porocima. Da sad ne lajem. Kad god bih resila da vise NECU, shvatila bih da je odluka vec uveliko na delu.
Kako jesam jedna emotivna dusica koja ne voli rastanke, ovi su izgleda resili da me svaki put preduhitre i smanje mi muku. Zanimljivo.
Poslednje hit razdvajanje je podrzala najnovija odluka da vise ne jedem meso kad shvatih da sam usred posta i da ga vec mesec dana nisam okusila. Ironija. Pitam se kako se toga nisam setila pre posta ili posle?
Nedavno se desilo par slicnih situacija. Sa stvarima, navikama, obavezama, ljudima.
I sad sedim i mislim- ko tu koga misli. Ja ideje ili ideje mene?
Pomislim da sam smislila da uradim nesto - kad ono - vec se desilo.
Resim da poduzmem nesto i vidim da je vec u stvarnosti.
Da li se mozda samo vreme igra sa mnom da mi pokaze da ga nema i da 'posle' nekad dodje pre 'pre', ili se misli sprdaju da pokazu da se ne razlikuju od akcija. Sve sto mislis moze odmah da se ovaploti. Otelotvori. Ostvari. Da ne pricamo latinski :)
Dobro je nekad uhvatiti stvarnost za rep.
Sad mi se cini da vidim sta radim. Idem u susret nekim rastancima koji su se vec desili.
I lepo od njih sto su brzi od mene. Manje bole.
Nadam se da, kad kliknem na 'publish post' kako bih se rastala od pisanja veceras, nece ispasti da se i ovaj tesktic vec desio i zalepim ga za postojeci. I naletim na sebe u krevetu koja je vec odavno legla da spava.

Setih se straha

Stare dobre frke od ludila.
Uzmimo da je ludilo samo odskakanje od normalnog. Sta god to 'normalno' znacilo. Ponasanje neprimereno nekom usvojenom standardu. Opsesivno, kompulzivno, depresivno, agresivno, preaktivno, pasivno itd. Sve u prevelikoj meri. Prenaglaseno. Ko je izmerio gde pocinje prefiks PRE nije ni bitno, ali uzmimo da pocinje tamo gde pocinje uznemiravanje bliznjih, daljih, kakvih god - drugih entiteta.
Kao sto se da videti iz prilozenog - mene je uhvatila luda inspiracija za pisanjem i dalje bez plana. Sta da radim. Nema ga na vidiku. Bih ja da se organizujem, zarko zelim, ali ne ide mi. Moram malo da se zalim. Pise mi se a imam nevidjeno mnogo posla. Ceka me stos papira koje treba prevesti, knjiga, i tona casova koje treba pripremiti (iako sam vec stari vuk, ali ne dajmo se uljuljkati u kolotecinu). Kako sednem da prevodim - hvata me panicna zelja za pisanjem. Verovatno da pobegnem od onog sto vec jeste postala shema. I onda se setim kako se odavno nisam srela (da kucnem, paranoji u cast :)) sa svojim strahom od ludila. Zapravo sada mi se ponudio u nekom pozitivnom izdanju dosavsi da me pita: 'Ej, Ivana, a sta ako sad poludis za pisanjem, postanes nesposobna za komunikaciju a samim tim i za rad, te i za prezivljavanje, i zalepe ti se prsti za tastaturu a oci zakrvave pred ekranom i pretvoris se u introvertnog stihoklepca koji pise, osim raspilavljene poezije, neke sastave bez smisla?
Pozitivni strah od ludila. Neka ga. O, konacno se primirio. Sad me zasmejava.
Pre je znao da me stegne oko vrata, zakoci disanje i sve sa zardjalim trozupcem me ubode u debelo meso ponavljujuci gomiletinu destruktivnih 'sta ako'. Kad bih videla otvoren prozor, ubadao me je idejom 'sta ako sad skocis?', kad bih videla noz - idejom 'sta ako sad poludis i ubodes nekog?', kad bih ostala sama onom 'sta ako se sad ugusis jer, oslusni, vec teze dises', kad bih krenula na posao presekao bi mi put sledecom' sta ako sad pocnes da cmizdris bez prestanka i otpuste te jer si pukla?' i tako u nedogled. Sva sreca te me je psihologica primorala da ga iseciramo, razlozimo i zgnjecimo do kraja i da se nasmejem sebi u lice sa zakljuckom da, da - necu poludeti i onda umreti i onda trcati kroz vecnost rascupavljene glave, masuci rukama zauvek.
To su te faze kad se covek malo posvadja sa sobom.
Potom kad se pomiri, sve ispadne jedna stvarno smesna epizoda. Sva sreca. Jes' da epizoda nekad uhvati maha te se ulanca u serijal (duzine, dragih nam, juznoamerickih) i otkine ti socan zalogaj ovog hleba od zivotarenja, ali sve na kraju prodje.
Zakljucak obicno bude najprostiji moguc, poznat vec s pocetka filma, ali smo ga prevideli, onaj prolazni(k) na kog niko nije obratio paznju - te se, eto, pobunio i tresnuo te o zemlju da ga primetis ponovo. Ubo te trozupcem. Zardjalim. I podseti te da, kao sto je izvesni Milan Milic sto napisa 'Pesme klozetske i svetske' srocio:
(izvinjavam se na vulgarnosti, inace sam fina i ljubitelj suptilne recenice :))

''Ono sto smo posejali,
obicno beremo;
ono sto smo zasr...li
uglavnom jedemo.''

Novci, dinari, pare, kesh, kinta, cvonjci, prebijeni...

Taj sveti prljavi novac....Kaze mi taksista pre neki dan povodom placanja i vracanja kusura u mraku automobila u kom smo oboje prevrtali i prosipali novcanice u zurbi :' Eh, taj novac, toliko ga ima a nista ne vredi!'
Kakva bolna istina. Ispratio me je recenicom koja je pokrenula lavinu misli.
Pozvao me je da preispitam, svoj stav o ovoj tvari sa kojom se svakodnevno borimo.
Sve se pretace u nj i sve iz njega proizilazi. Money makes the world go arround...
Moramo da ga postujemo, jer jeste nasa vitalnost a ne smemo da upadnemo u zacaranu trku.
Umetnost. Sveti balans. Ima neko recept?
Imam srecu da volim ono sto radim i obratno, radim ono sto volim. Ali kad to prevedem u crvene i plave listice, oblije me nervoza. Jer se tu umesa jos hiljada faktora, htenja, zelja, 'smenja' koji bi da podele ovu vitalnu energiju. Tu shvatim da ne znam da se druzim sa novcem. Imamo neku vezu uflekanu prezirom a umocenu u zelju. Hocu ga i necu. Zaradjuje mi se a i jako mi se trosi. Sve vodi ka nekim vrhovima brda a onda se sjurim u podnozje, te se zapitam, a da sam lepo zaobisla brdo i prosetala po ravnici?
Oduvek mislim da pravoj stvari ne treba reklama i da sve sto mnogo kosta je vec unapred prevara, ali u poslednje vreme pocinjem da verujem da ono sto mnogo kosta moze da bude prava stvar jer taj novac jeste usko vezan za postovanje. Visoka cifra budi postovanje. Na sta spadosmo, da...takvo doba....
Kazu da nista sto je dobro nije besplatno. Ovde sad odlazim od teme novca, jer, cesto sam za staru dobru robnu razmenu. Daje sporije efekte ali istinitije. Nije besplatno to sto sad imas racunar i net i slobodno vreme da citas moj blog na ovom teskom slovenskom jeziku koji imas cast da pricas i razumevas. Sve je to paket koji smo zaradili negde, nekako. Nije besplatna ova divna muzika koju sad slusam i ova moc da srocim prosto- prosirenu recenicu. Zasluzih i ja to negde, nekako. Sve je uzrocno- posledicno zaradjivanje. Najlepsa plata je biti zdrav i nasmejan.
I posle tog zakljucka, kada se vratim novcu, shvatim da je ustvari novac ubrzao i uprostio sistem vrednosti i ne treba da ga gledamo sa suprotnog gledista. Kamo srece da je tako bitan koliko mislimo da jeste.
E sad, svako zna da se igra i osisa ovce, sluzi mu ili vlada novcem, (gle, opet rima iz zasede) srazmerno svom svakodnevnom radu u ovoj firmi zvanoj Planeta Zemlja. U kojoj plata ne kasni. Samo je pitanje da li cemo znati da je prepoznamo.
Tako, da, nema mesta agoniji.
Prevescu uskoro citavu a sada samo (neuredjeno) deo pesme mog omiljenog Hodorovskog:

....Novac je kao Buda
Ako ne radis nemas ga
Ako mu zaustavis tok nestaje
Tvoj je samo kada je u tvojim rukama
Ali te ruke nisu tvoje
Ako ga pustis prestaje da bude tvoj gospodar
rob si onoga sto krstis tvojim imenom
novac je svaciji, ali pripada sam sebi....

Alejandro Jodorowsky

Otkud sad pisanje?

A nekad je toliko citala....
I pisala samo za sebe. Dokumenta pisana na licni zahtev koja se u druge svrhe nisu mogla koristiti.
Ne zna sta se tacno desilo te je pocela da pusta reci u beli svet, besciljno i neplanirano, bez nekog dogovora o njihovom mogucem povratku. Zapravo, sto ih je vise pustala i kako ih je vise odlazilo, nekako, naizgled protivno logici, sve vise ih je nadolazilo i pretvarala se u cev cija je uloga bila da provede nikad izvesni vremenski period pred ekranom, jagodica vec naviknutih na 'qwerty' gimnastiku. A ponekad je ostajala dosledna starom dobrom oruzju - olovci. Najlepse u citavoj prici je to sto je u tome uzivala bez ikakvih tzv. zadnjih misli i trazenja svrhe. Manje lepa je cinjenica da joj se to toliko radilo da je svaki egzistencijalno - svrsishodniji posao pocinjao da gusi.
I, za promenu, eto nama starog dobrog pitanja o svrsi.
Meni se sedi i pise i lezi i pise i jede i pise i pise i pise. Bez plana, jer ne znam da isplaniram ni naredni dan (uvek se otme kontroli), bez svrhe, jer ne planiram (posto to svakako ne znam) da ovo icemu opipiljivom sluzi, a onda se moze zakljuciti i bez svrhe, jos jedared.
Sednem da se iznenadim. Da vidim sta ce da izadje. Nesto uvek izadje. Ocito smo stvarno propusnici, cevi, kanali, tamo neke plutajuce ideje ili vise njih, koje ti zakucaju na mekana vrata temena i ako im otvoris ufuraju se u vidljivi svet.
Bilo bi lepo da mogu da sedim i pisem koliko hocu - da neka prica poprimi oblik usput....a ne da joj rep sasece isteklo vreme. Cini mi se da je sa pisanjem isto kao i sa cesanjem: sto se vise ceses sve te vise svrbi, sto te vise svrbi sve se vise ceses- tako i sto vise pises sve ti se vise pise, i sto ti se vise pise sve vise pises (sad bih sebe utesila i onim: sto vise pises sve bolje pises i za koju godinu mozda i uspes da iskristalises recenicu i uokviris ideju a ne ovako bez glave i repa, znas Ivana!?!?!)
Ovog puta ce da me sasece umor, a pre toga da pomenem pricicu, koje se upravo setih, povodom 'sve sto vise, sve te vise'. Kazu da, kada uzmes pesak u saku i stegnes je, to sto si zgrabio peska, zgrabio si. I vise ne moze da stane. A kad je ostavis otvorenu, kroz nju prodje citava pustinja. Toliko o nevezivanju za ono sto radimo, imamo...Mozda iznajmiti nekog da kad zgrcim saku me lupi po istoj i kaze 'pusti! ?

Zivot u radu ili rad u zivotu ili igranje

Ne mogu da ne zabelezim zanimljive informacije koje stizu do mene. Danas su mi ispricali kako je utvrdjeno da prosvetni radnici sa deset godina radnog staza ne mogu imati prava da na sudu budu objektivni svedoci.
Hihi. Prvo sam se slatko nasmejala a onda gorko uozbiljila. Sta li bi li tek zakljucili o multifunkcionalnim prosvetarima koji rade preko svake norme. Tj. dvostruko vise od normalnog. Njima bi posle 5 godina uskratili objektivnost. I saberi, oduzmi, eto me u tom kosu. Te se zapitah, zaista, gde je moja objektivnost. Posebno, sto mi desava da se izgubim iz vida. Sopstvenog. Srecom me povremeno neka ruka promrda i trgne iz dremke.
Vec sam u nekom svom nedavnom ispovedanju pominjala izlisnost trazenja objektivnosti; kako da subjekat nadje objekat, odnosno, da se pretvori u isti, kad, kao sto im i samo ime govori, vec su dva odvojena entiteta i dovoljno je vec sto idu u paru, ne moraju se i poistovetiti. Da se ne doticemo ponovo nasih razlicitih istina. I sada, kao, da se takmicimo cija je objektivnost objektivnija?
Razmisljam da ono sto treba da bude moja objektivnost i time pobedi subjektivnost je samo malo obazriviji prilaz drugima, malo budnija paznja. Koncentracija na ono izvan. Usmerenost na sklad sa onim izvan.
A posle 5 godina intenzivnog rada sa, u proseku, dvadesetak dusa dnevno, uz zongliranje njihovih dnevnih emotivnh stanja, zabavljanje, harmoniziranje tih pristiglih (ne)raspolozenja, nije jednostavno ostati u formi i budno pazljiv prema onom izvan. E, tako se rode oni nasi osnovno i srednjoskolski profesori kojima nije do zivota, a ne do uskladjivanja sa nasim sveze pristiglim, cesto zabludelim stanjima svesti.
Sad ih razumem. I oprastam im; ubili su neke silne ljubavi u meni, ali mozda su mi i olaksali zivot suzavajuci mi polje izbora....
Sve ovo me dovodi do zakljucka, da zapravo, cim stvari postanu ozbiljne, treba da priznam sebi da sam zaglibila. Ozbiljno naporne. Ozbiljno teske. Ozbiljno opasne po osmeh. Ne pricam o kontsruktivnoj ozbiljnosti.
Desi mi se da zaboravim da se igram. Ne stignem da pripremim igricu. Ili je se, jos gore, ne setim! Treba nam neki zakon koji bi takvu strahotu ukinuo. Ne samo u skoli, nego u svakodnevnom zivotu.
Na primer, sledece subote se igramo cutanja! Citav dan. Ko pisne...zna se nastavak. Probacu da precutim dan. Danas, se igram nejedenja, ili jedenja zelenozute hrane. I sl. Mozda se zaigram upoznavanja novih ljudi veceras. A mozda se zaigram ucenja 33 nove reci ili 3 nove stvari. Ili koje pesme napamet. Ili se igramo bake i deke i odmorimo se jedni od drugih neustajuci iz kreveta.
Treba da se postidimo cim shvatimo da pretvaramo u one nama tako dosadne velike, koji ti pricaju u slow-motion-u dubokim, umornim glasovima i ispiraju mastu. I, naravno, nemaju vremena.
Hihi. Nije cudo da me nece pustiti da svedocim na sudu...

Ps. Nemojte da dopustite sebi da vam prodje zivot a da niste procitali Stilske vezbe Rejmonda Kenoa. Ulepsace vam objektivnu stvarnost.

Vremenska rupa

Danas je nestalo sve.
Kako je dobro! Probudila sam se sa, na umu, isprogramiranim danom u sat. I kako je krenuo da se razvija, jedna po jedna obaveza se raprsila. Rasplinula se u nevidljivo. Predivno. Ostala sam sa sobom. U oba smisla. I sa samom sobom a i sa spavacom sobom. A tako sam sebi nedostajala.
I onda sam sela da piskaram. Sta cu. Izgleda da je tako trebalo. Mozda kazem nesto pametno danas. Mozda zakljucim, otkrijem nesto novo. A mozda se ovako namestilo da bih se odmorila i uzivala u onome sto mi se stvarno radi. Uopste nije nuzno definisati. Preskocicu tu zarazu.
Mozda danas ne postojim. Nisu se pojavili danasnji djaci, prijatelji...., ali sto je jos ludje, nisu se ni javili. Hm. Vrlo cudno. Mozda mene nema. Mozda me traze negde po njihovoj stvarnosti. Ili je ovaj dan progutala utroba univerzuma i samim tim mi ga i poklonila. Da ga iseckam i oblikujem kako mi se prohte. Da nadjem onu nit koje se tako mastovito setio Goran Petrovic, nit svrhe o koju bi pokacila svoje misli, htenja i delanja.
Zelja je opasna stvar. Mislim da sam pozelela da budem malo sama i dezintegrisala ljudska bica iz danasnjeg matriksa. Opet mi se ispunjavaju zelje.
Kad vec dodjosmo do zelja, uvek se setim tih prica o zlatnoj ribici i ideje koju sam imala kao mala - ako vec imas jednu zelju- moja bi zelja bi bila da mi se ispunjavaju zelje.
Moze?
Ne secam se objasnjenja zasto ne moze.
Verovatno zato sto bi onda zlatna ribica morala da uvede centrifugalnu obuku za zamisljanje zelja, da nam protrese halavi sistem misljenja, kako se svet ne bi rasturio u paramparcad.

Savet dana: nemojte kuvati i pisati u isto vreme. Inspiracija ce zakazati na jednom polju. Zagorece ili rucak ili tekst. Pogodite sta se kod mene desilo.

Jezik

Svaki dan se pokrenu neke interesantne teme. Blagoslovena sam tim divnim poslom sa mladim mozgovima. Svaki dan nove operacije, nova seciranja.
Danas je prica otisla mnogo dalje od jezika, a opet najblize moguce njegovoj sustini. Zapravo, mnogo dalje od stranog jezika koji ucimo u privatnoj skoli.
Dotakosmo se teme jezika kao sredstva komunikacije ne samo izmedju dva coveka. Nego coveka sa samim sobom. Da li je taj jezik nas maternji jezik ili kakav univerzalni jezik svima jednak? Da li mi sami sa sobom pricamo na srpskom? I posle boravka duze vreme van granica svog jezika progovorimo sa sobom na doticnom stranom?
Moj drugar indijac Amit misli da ljudima jezik uopste ni ne treba. Taj zna da trepne i da kaze sve jednim pogledom. Pogleda te i procacka ti dusu hirurskim makazama. I, negde, sam saglasna s njim. Sa svim meni zaista bliskim bicima zapravo imam neku nad-jezicku komunikaciju. Cak nas jezik cesto samo zbuni i malo i udalji. Ne moze se svakim dobro cutati.
Verujem u legendu o Babilonskoj kuli jer su neverovatna podudaranja u jezickoj percepciji nacija miljama daleko. Fasciniraju me reci koje su doputovale ili otputovale iz jezika u jezik, kao mali neutrasivi putnici koji bez pozdrava pristizu i odlaze.
Ovom prilikom se setih i cast mu, mog pokojnog i neponovljivog profesora Mise Arsenijevica, posle kog sam se zauvek zaljubila i istoriju jezika. A, nazalost, se nisam rodila kao dete Rokfelera, da provedem zivot u izucavanju takve bozanstvene nauke umesto u radu. Rece Misa : predavanje jezika u privatnoj skoli je cista prostitucija. Tako da mogu javno da priznam da je moj cosak na sred Zeleznicke ulice i da se posteno prostituisem vec 5 godina. Presli su razni preko mene. Dala sam im sve od sebe. Cast onima sa kojima veza traje, na srecu, pa ih ima. Ali su te nase veze i dalje malo, da izvinite, kurvanjske, jer nema pravog posvecivanja. Traje simpatija, ali ne i prava ljubav (molim moje djake da se ne osete prozvanim, hihihi). Ali ne moze covek da ocekuje posvecivanje jeziku u privatnoj skoli. Da je ne nazovem sad jos javnom kucom. Kondome ne koristim, taman posla da zadrzavamo seme u ovoj profesiji. Kako bi bilo sta izraslo? Podsecam samu sebe da je moja uloga samo da im odrzavam zelju. Da duvam u zar, da se ne ugasi.
Da probam da poverujem da ih mi obrazujemo iako smatram da su mene obrezali tokom studija.
Da! U nasoj zemlji a i sire, obrazovanje moze slobodno da se prekrsti u obrezivanje. Sustine.
Ili u bezobrazovanje u odnosima ucitelj - ucenik.
No, sve to ima svoje zasto, i lepo je sto nas ova prica moze zagolicati temom sa pocetka: kojim jezikom pricamo sami sa sobom. Priznajte da mora biti isti kojim prica jedan kinez. Kad bi jako zazmurili i istisnuli tu komunikaciju 'ja i ja' kroz uvo na primer, u vidljivi svet, slike bi se sigurno poklopile. Ili zvuci. Ili osecaji. Ili nista od toga no bezimeno shvatanje.
Kako bi nam bilo par dana bez jezika...samo da se podsetimo da je nekada i tako moglo....I kako se slatko razumemo bez jezika i groznicavo ne razumemo u raspravama na maternjem...

Preporod

Nije se rodila samo Dunja. Rodila se citava nova porodica. Rodili su se mama i tata. Rodila se gomila baki, prabaki, baba-tetki, deda, ujaka, deda-ujaka, razlicitih komplikovanih uloga, i jedna jedinstvena tetka.
Zasto komplikovane uloge? Na primer: moj ujak, koji je moje godiste takodje ceka bebu. On ce, cerki moje sestre, gorepomenutoj Dunji, biti deda ujak a njegova mama ce joj biti prababa-tetka. A posto smo mu sestra i ja vec sestricine, njegovom detetu cemo biti sestre. Bas slatko, imacu sestru mladju 30 godina :)
Nasli smo u porodici podosta slicnih zanimljivih rodjackih titula.
Povodom toga, setih se jedne price koju koristim na casovima kada se uci vokabular porodice:
(bazirano na istinitom dogadjaju :))
''Imam 24 godine i ozenjen sam udovicom od 42, koja ima kcer od 25 godina. Prirodno, ova mi je postala cerka.
Njom se ozenio moj otac.
Samim tim se on pretvorio u mog zeta, jer se ozenio mojom cerkom.
Tako mi je cerka postala mama, jer se udala za mog oca.
Zena i ja smo u januaru dobili dete.
To dete je postalo brat zene mog oca, tako da je ispalo zet mom ocu.
Za Bozic je zena mog oca dobila dete, koje u isto vreme meni dodje brat, posto je to dete mog oca, ali i moj unuk posto je to dete deteta moje zene.
Rezultat svega je da sam ja, sada, brat sopstvenog unuka, i posto znamo da je muz majke odredjene osobe - otac te osobe, ja sam sada otac svoje zene i brat svog deteta.
Po cemu sam, na kraju, ispao sam svoj deda.''

Pogled na zemlju

Kako je tamo dole?
Tamo vlada vecita smena.
Mraka i svetla. Toplog i hladnog. Mira i rata.
Ljubavi i mrznje. Obilja i nemastine. Znanja i zaslepljenosti.

Uh, mora biti tesko...Da li ima uopste nekih bica?
Da, ima bica. Bitisu, radjaju se i umiru.
Tesko im je. Ali ne znaju. To im je, negde, blagoslov.

Niko ne zna?
Procenat je promenljiv kao i sve tamo. Neki se probude, neki se uspavaju.

Sto su kaznjeni?
Zaboravljaju da vole.

Izgleda da me svrbe tabani

Cetvrti mesec. Usunjao se i dreknuo: Salite se malo! Bar jedan dan! Ali, citav dan! Onda je utihnuo i prepustio nam prolece. Sada nastavljam istim ali razlicitim korakom ka petom mesecu koji ce da vikne: Odmorite malo! Bar jedan dan! Ali citav! Mada, ustvari, evo vam deset neradnih dana pa pecite vijuge na laganoj vatrici ako niste u stanju da odlucite u kom pravcu se odmoriti.
Razmisljam o putovanjima. Zakljucujem kako su gradovi izgubili utakmicu koju su tako dugo vodili. Veliki grad je postao samo jos jedan veliki grad u nizu. Mozda bolje receno, fascinacija je postala zeljna drugacijih stvari. Mozda i ritam zivota vise ne zeli da na putu sretne isti ritam zivota. Ne treba mi vreva. Ili, da, vreva, ali potpuno drugacije boje.
Ne ide mi se u velike gradove vise. Navika mi se opire i vristi - ali jos koji put!
Gradovi su se pretvorili u ljude. Otisla bih u veliki u grad da u njemu ponovo sretnem velike duse koje znam. I da se zavucemo u neki mali kutak. I uzivamo u malom.
Ili bih otisla u mali grad da u njemu nadjem neko veliko, udobno mesto i da citav grad poprimi oblik tog coseta.
Uvek nadjem omiljeni pedalj prostora u nekom gradu. Parce prostora u prostoru.
Najjaci utisak mi je ostavio zidic jedne terasice u Trstu, tik uz more, sa kog, posle socne italijanske kafe, i sa metar visine, mozes samo da se srusis u prozirno plavetnilo.
Ili (u januaru) pusti trg u Santjagu de Compostela, sav u kamenu - gde se pretvoris i sam u kamenu statuu, u kamenoj kutiji, u senci monstruozno velike katedrale, za koju se vreme davno skamenilo.
Ili poljska crkva u Budimpesti, u steni. U blizini koje mozes da odes na okrugli bilijar.
Ili ulice severozapadnog Pariza u kojima svaka zgrada izgleda kao parce torte nepravedno odseceno.
Ili terasa u trosnoj cetvrti Alfama u Lisabonu sa koje ti pukne pogled preko bakarnih krovova u plavetnilo vode i neba, uz mili zvuk afro gitare, koju tvrdo tamno lice sirokog nosa svira samo tebi.
Ili najlepsa plaza na crnogorsko - albanskoj granici na kojoj, posle mesec dana u kampu gde se struja i voda pojavljuju po svom nahodjenju, toliko ispraznis glavu da u nju vise ne moze da stane nijedna pisana rec jer postane suvise teska. Mi smo to opravdali kao - postanes blazeno glup i lud.
Samo zvuk i pesak i zvezde i krave.
Ili, klackanje vozom uz Rajnu. Obecah sebi da cu to jednom uraditi brodom.
Ili.... jos mnogi gradovi, a onda planine, pa neke poljane, sume, jezera, divlje plaze...
Mozda se uopste ne radi o mestima...
Mozda se radi o trenucima podeljenim do poslednje mrvice i zapamcenim zahvaljujuci lepom dekoru.

Ne moram u novi grad. Hoda mi se nekim zemljanim putem, po nekom zivopisnom pejsazu, gde bi se mogli sresti neki sasvim obicni ljudi i sa kojima bi se mogle popiti neke osvezavajuce zivotne price.

Mrda mi se. Da bih se podsetila da mi je kugla kuca. Jos uvek ne mogu da se skoncentrisem samo na jednu sobu. Sedim u jednom gradu - izmedju cetiri zida. Ah, kako je sve relativno...