Nekad je sve kao film, a ja sam režiser kom je ispao scenario. I znam, otprilike, o čemu se radi, i znam, otprilike, ko igra glavnu ulogu a ko sporednu, ali glumci su već toliko dobro uigrani da predstava teče, a ja ostajem da gledam, priča me nosi, i ne stižem da proverim, u izgubljenim papirima, da li glumci govore ono što od njih htedoh...prosto im poverujem...jer sve već po navici ide...Onda se setim, u onim srceparajućim scenama, da su to delovi koje sam precrtala. Dosta, bre, drame...Ali, kako sada da im pokažem šta im je zadatak? Gde mi je scenario!?!
Nekad im kažem u toku snimanja, da promene tok događaja, a nekad se i oni zaborave, pa vrate ploču unazad...otpevaju istu pesmu, jer im je tako lakše...misle da ne mogu da dobiju otkaz. Misle da su nezamenljivi. Misle da ih nisam slušala. Misle da sam ja preosetljivi producent, koji nema srca da rasturi uigranu ekipu.
No, poneta starom dobrom: ono što te ne uništi, samo te ojača, reših da otpustim par tvrdoglavih likova. Jedan uopšte neće da se prilagodi novom serijalu i tvrdoglavo ponavlja tekst iz jedne stare uspešne horor epizode, koju ukidam. Drugi je emotivno labilan i cmizdri unaokolo bez razloga, na svaki novi tekst, jer mu je u ranijim epizodama to donosilo uspeh. A ja davno prešla na komediju!? Jedan sumnja da su moji tekstovi, saveti, rešenja, komentari - dobri, i stalno truje ostatak postave da me ne sluša! Ova trojica lete već večeras...Ostali, onaj najpametniji, zatim, onaj što u sve veruje iiii...možda i onaj mali što često radi šta hoće ali u okviru programa, mogu da ostanu uz par packi i uslov da stanu na loptu.
Videćemo kuda će odvesti. A dotle, odoh da prevrnem svo znanje ovog sveta i nadjem vredni papir i vidim da li je baš ovako pisalo i u scenariju ili...ili da se sakrijem (ako scenario pronađem) i da posmatram da li se dešava ono što mislim da se dešava, a to je, da se scenario, upravo sada, piše sam.
Нема коментара:
Постави коментар