Preksinoć sam sanjala neki napušteni grad. Na vrh brda. Ne znam zašto smo po istom bazali. Ne znam ni ko smo bili 'mi'. Ambijent je bio blago zastrašujući i ne sećam se zašto privlačan. Videli smo nešto lepo u tom kršu. Malo niže se nalazilo vrlo čudno selo. Ne sećam se zašto je izazivalo čuđenje. Niti što nas je podilazila jeza od stanovnika. Sećam se samo bilborda na kom je bila uspravna figura crnog čoveka - da li sprženog ili samo crnca, na čijoj glavi je u turskom sedu sedela 3 puta manja žena, blaženog izraza lica. Pisalo je: učinila sam lošu karmu i dobila mrtvog muža. Mi smo shvatili (!?) da na taj način drže ljude pod kontrolom, da čine samo dobro.
E, sinoć sam sanjala nešto sjajno: nekako se obreh na Mesecu. Kad tamo, ljudi oru, sade, može da se diše bez boca, nailazim na divno zasađeno cveće u raznim bojama. Razmišljam: ' Koja budalaština od priče da ovde nema života.' Ljudi ga već uveliko naseljavaju. Pri tom se do Meseca stiže preko vode. Plovi se. Razmišljam u snu: ' U kakvim smo zabludama'. Gliseri sa Zemlje jure gore...
