Misli

Kažu da treba svakog dana doći malo kod sebe. Meni je to najlakše kroz pisanje. Slova polepe misli po papiru. Da ne kažem ekranu, jer papiri, nažalost, polako ispadaju iz igre. Koliko god ih volela, više volim šume. Dakle, slova porobe misli, uobliče ih i onda, lepo, možeš da vidiš šta misliš. Kada samo mislim, razmišljam, nekako me taj vrtlog neobuzdanih rečenica razbaca po sobi. I što se više koncentrišem na to o čemu mislim ili ono čemu bih da mislim, proces mišljenja počne da buči i, na kraju, više ne čujem svoje misli. Tako da mi je lakše gledati sopstvene misli pišući, nego slušati ih misleći.
Eto, mislim ti ja danas nešto o mislima. Nema osobe koja ne misli. Uvek su me nervirali oni, koji su na pitanje 'o čemu razmišljaš?' odgovarali :'niočemu.' Kako je moguće ne razmišljati? , usledilo bi moje pitanje. Treba mi recept za to... Uvek su me oduševljavali oni, koji su uspevali da uhvate tok svojih misli i isprate te fascinante skokove asocija. Na taj način možemo da uhvatimo one pokvarene, ubuđale misli koje nas nagone na pogrešna zaključivanja. A, ogrćući se tim maslinasto-sivkastim učmalim mislima, oblikujemo svoju maslinasto-sivkastu stvarnost. Te se zaglibimo u problemu i uhvatimo se kako kupujemo hipnotišuće knjige koje ponavljaju: think happy thoughts, think happy thoughts!
Treba negovati svoje misli. Kod većine nas su vrlo krhke, sklone prehladama. Lako zakače grip. Teško se leče. Od bolesnih misli može i da se umre. Ozbiljno. Mogu da zaraze telo. Mogu, čak, da zaraze okolinu.
Treba ih prevaspitavati kad se obezobraze, buditi kad se uspavaju, maziti kad su tužne i krotiti kad podivljaju.
Mi smo naše misli. Verovatno i obratno, ali to nam je teže da prihvatimo. Kažu da postajemo ono što mislimo.
Zamišljam ih kao omotače oko zemlje. Omotače raznih vrsta. Oni kompaktniji, puniji misli, jače boje naše živote. Zamišljam da treba pomoći onom zlatno-žutom omotaču da slobodnije zasija, treba mu slati svetle, nasmejane, sigurne i zdrave misli. Stara komunistička: zajedno smo jači.
Eto, ispade priča. A samo sam htela da svratim kod sebe na kafu da vidim kako sam, šta radim...

Na korak od bajke

Zamisli život kao bajku. Ne uzimaj ništa za (jako) ozbiljno. Tu nastaju problemi. Zamisli da smo tokom plutanja po svemiru, skliznuli sa oblaka na zemlju, birajući baš ove roditelje koje imamo, zbog nečega što smo od njih hteli da naučimo. Već sve izgleda manje ozbiljno i manje strašno.
Malo bismo ih više cenili...
Zamisli da lekcije ne moraju ležati zarobljene između korica knjiga, podjarmljene nekim naslovima, brojevima, nego da se slobodno šetaju ulicom i da nam se često pristojno predstave. Pokušaj da im ne zaboraviš ime.
Zamisli da se sve dešava onako kako želiš. I da je čitav život slika načina na koji razmišljaš. I da ti je jedini zadatak da se upoznaš sa svojim mislima, da ih pohvataš, prevaspitaš, bez uputstva, jer na ovoj planeti još ne znaju odakle misli dolaze. A misli ne možeš predvideti, skaču podivljalo sa teme na temu, sa zaključka na pitanje, sa sećanja na želju i kroje ti stvarnost. I ti misliš da je svet ovakav ili onakav jer čak ne možeš ni tolicko da se vratiš unazad i uvidiš da si ti taj svet smislio. Laknulo bi ti, zar ne?
Zamisli da je ovo nizak nivo video igrice u kojoj se nalazi ovaj tvoj lik zvani 'ja' i da je u njegovom svetu najvažnija borba, da se svi takmiče u raznim stvarima, da postoji tim koji organizuje čitavu vrstu i malo je ograničava da ne bi bila opasna za vlast, a glavno oružje kojim se tim služi je zastrašivanje. Zamisli da je tvom liku jedini zadatak da prestane da se plaši. Ubeđuju ga da mu treba ono što mu ne treba, i treba da mu pokažeš da je sve ono što mu je nužno upravo oko njega. Da ne troši pažnju olako.
Dani bi postali podnošljiviji.
Zamisli da zlo uopšte ne postoji, da nema demona, ni duhova, da je pakao puka pretnja i da postoji samo u obliku u kom ga sami sebi smislimo, da te uče da u školi da si sposoban za sve što poželiš ako to pravilno poželiš i ako time nikog ne povređuješ. Od čega bismo strahovali i sa kim bismo se trkali?
I još toliko toga. Zamisli profesore kako predaju u parovima. Zamisli ljubav u obliku lista, kučeta, oblaka. Zamisli najlepše osećaje na dohvat srca. Zamisli kako te vazduh koji udišeš svaki dan mazi po licu i rukama. Zamisli šlem koji ne propušta tmurne ideje i žvake filtere protiv ružnih reči. Zamisli da se umesto vojske mora učestvovati jednom godišnje u 'Igrama bez granica'. Zamisli da za svaki rodjendan dobijaš pesmu. Zamisli da je sve ovo san, stvaran kao stvarnost u snu.
Zamisli šta bi ti još obojilo istinu i onda, zamisli to još malo jače.
Dobro okićeno zamišljanje praktikovati svako jutro uz kafu, po mogućstvu i pred spavanje, ne obazirući se na piskave krike stvarnosti i ogrebotine sive svakodnevice.
Budjenje u bajci zagarantovano.

Znati il ne znati, pitanje je sad

Ništa ne znam.
Dobro, nije da prepisujem od grka, i nije da znam da baš ništa ne znam, jer ponešto i znam, ali je istina da što više saznajem, sve više vidim koliko ne znam i koliko se udaljavam od zaokruživanja bilo koje vrste znanja, i koliko mu samo produbljujem rupu koja zjapi i preti da proguta svakog ko se nad njom nagne, dok se istovremeno u trenucima kad treba (meni van kontrole) pretvara u čvrsto tlo pod nogama, da bi se isto izmaklo čim se osetim suviše stabilno. Valjda tako nalaže dinamika života...
Ali sam daleko bliže onom ništa nego onom sve.
Isplivaju važni podaci, nikada neiskorištene strane reči, nekada davno pročitane priče, poput bljeska ničim izazvanog, oduševe te, ali, na bljesak ne možeš računati. Ne sine kad hoćeš... Zaborav je halava zver u kavezu do beštije neznanja.
Neko je rekao: znanje je kao krug, a neznanje kružnica oko njega. Što više raste krug našeg znanja, to je veća i kružnica neznanja oko njega. Što više znamo, to bolje pojmimo koliko više ima onoga što ne znamo.
Utešan je osećaj sigurnosti posle dobro svarenog obroka jasnih činjenica, dok je gorkast osećaj u ustima posle tablete nabijenih podataka u nepovrat rasplinutih u mraku želuca, osećaj da ne znaš šta si progutao, a, čini se da radi.
Sama sam kriva što sam zakoračila u novo, a novo otvara još novije i sve tako dok se ne umota u prašnjavo ruho starog i zatvori krug. A mi se kližemo po ivicama kruga uporno pokušavajući da ga obgrlimo dok nam se sam krug ne smiluje i usisa nas u svoj centar. Možda čak nespretno skliznemo, blagosloveni.
Ne znam kako da shvatim da je sve nastalo iz praska... Ako taj prasak nije isto ovo svakodnevno praskanje stvarnosti.
Niti mogu da pojmim gde su ti ostali svetovi, ti paklovi i rajevi, ako ne tu između nas, brži ili sporiji, pa ih vidimo ili ne.
Ne znam kako stvari rade, ni fotoaparat, ni telefon, ni protočna topla voda, ni mantra.
Samo po 'enti' put shvatim da sve nauke na kraju lupe o zatvorena vrata, iza kojih počiva umirujući put vere.

Povezanost

U mom se dnevnom rasporedu vremena bar šačica minuta zgusne u dumanju o životu, smrti i onom Jednom ka kome ili čemu svi milimo, koliko god nepojmljiv/o bi(l)o.
Elem, nije me sramota da priznam da, koliko god mi se dopadala ideja i nekako mi čak blisko i poznato zvučala, o nepostojanju praznog prostora, prošlosti i budućnosti, o čuvenom ovde i sad, o sveopštoj uzročnosti i posebno povezanosti, postanku iz zvuka i sl, nije mi lako da to onako istinski shvatim i prihvatim. Iako žarko želim. Ali, avaj, svaki dan, u svakom pogledu, valjda, sve više napredujemo. Kako da kažem da shvatam i prihvatam kad nikome ne mogu objasniti kako te stvari funkcionišu? A lekciju smo naučili tek onda kad smo u stanju da je jasno ispredajemo.
Dakle, koliko god se meni dojmilo jasno da tamo iza (mislim ovde) nečeg ima i da se tamo posle (mislim - sad)nešto nastavlja, mene muči stari dobri siledžija zvani razum, koji dahtući, sve sa jezikom do poda, hoće da sazna kako to?
Ne bih sad da ulazim u priču o veri i duhovnosti, nego da se igram sa mislima koje bi kao nešto da objasne. Gimnastika.
Problematika o Jednom je nekako najopipljivije promolila glavu kroz život bebe. Gledajući bebeći život shvatih da, uprkos tome što nam se učini da, posle 2 meseca života, ta mala bića nešto prepoznaju i ukapiraju, zapravo ne znaju gde im je početak a gde kraj.
Čini mi se da beba ne zna gde se završava ona a počinjem ja.
Čini mi se da misli da su joj mama i tata produženi organi.
Čini mi se da po prvi put vidim šta znači poimati svet kao jedno. Stvari oko nje se približavaju i udaljavaju, menjaju oblike, boje i mirise, ali smisao života je ta njena ukupna okolina u koju je potopljena i u kojoj je utopljena i koja je ključ njenog postojanja. Živeti, životariti, živuckati.
Ako nešto/neko nije na dohvat, beba pusti glas - taj glas istog trenutka kreira/doda ono što joj treba i beba nastavlja sa postojanjem.
Da bi beba bila zadovoljna, moraju roditelji biti zadovoljni.
Da bi roditelji bili zadovoljni, moraju im porodice biti zadovoljne. Moraju im prijatelji biti zadovoljni. Lanac seže u beskraj i završava se tamo gde je i počeo. Sačinjavajući Jedno.
Preostaje nam, kao jedini zadatak, usrećiti sebe, pa time drugog ili obratno ali ispunjavati to opšte polje, mrežu, šta god, zadovoljstvom, jer toliko jasno sve utiče jedno na drugo.
Nužno je da se istinski brinemo o sebi, jer su oko nas bebe i stari ljudi. Kojih smo deo. Na koje svakim potezom svojim utičemo.
Tu vidim kako se prazan prostor ispunjava. I kako je sve stvarno ovaj trenutak.
I kako smo svi delovi jednog velikog tela. Vi ste moji, a ja vaš organ.
Vi ste, zasigurno, moji produženi organi od kojih mi zavisi današnje raspoloženje. Možda vam viknem u prolazu:
Hej, jetro! Ostavi tu čašu, nešto sam nervozna danas.

Čisto da otopim zaleđenu stranu

Hoću ja da pišem, ali čim sednem glava počne da mi pada na tastaturu.
Hoću i da ispričam svašta, ali čim pokušam da poređam to svašta po nekom redu, zagledam se u jednu tačku i skoro počnem da zviždućem zaboravivši šta sam ono htela...
Hoću i da iskoristim vreme ali mi je vreme davno reklo da je ono tu da iskorišćava mene i tek sad počinjem da se mirim s tim.
Hoću da probudim zaspale reči, ali su one tako tvrdo usnule da su istisle san na javu i još uvek učim u njemu da se snađem.
Hoću da izvedem inspiraciju u šetnju, ali se ona prepustila kućnom leškarenju, gugukanju i kaže da se troši već dovoljno u rimovanju uspavanki.
Hoću i da podelim neka osećanja, ali su ona sada toliko svakodnevna i obična, sama sebi dovoljna, da me primoravaju da ispred pletenja rečenice samo slegnem ramenima...i odustanem.
Hoću da napišem pesmu i toliko ih već imam po onim 'drafts' odeljcima, ali mi uvek ponestane vremena, a znate kako je, ako se pesma ne isprati u dahu, u trenutku...bar ja više ne mogu da joj se vratim...
Hoću i da prepričam kako je to kad vas dvoje stvorite novi život, pa on izađe iz tebe, pa raste, pa se ti zaljubiš u njega i više ništa ne bude bitnije od toga, ali onda sednem umorna i pomislim, Bože, ničeg prirodnijeg na svetu...
Svaki dan se po enti put uveravam da je priroda čudo vredno svakodnevnog divljenja. Da su obične stvari najneobičnije i da ih je jako teško pojmiti. One se žive. Razmišljanje ne može da dočara događanje.
A strah u svemu tome polagano bledi, jer se toliko puta obrukao trčeći ispred događaja...
Da smo živi i zdravi.
Treba se bacati u vatru i ne razmišljati o njoj...

Vrzmarije po glavi

Otkotrljalo se još par nedelja, ponedeljaka, još par puta 1. u mesecu, pa hop skočiš na 10, zapneš o trideseti, kad opet prvi i tako u krug... Ko još ima vremena da obraća pažnju na vreme? Prolaznost je i tako brža od misli, ne znam otkud ovoj poslednjoj ideja da pokušava da je pojmi?
Ne znam više ni da li mirise volim zbog mirisa ili zbog onog na šta me podsećaju. Lipa... Lepa sama po sebi ili zato što cveta početkom raspusta?
Nešto razmišljam, ova kap sadašnjosti mi se prevrće po dlanovima, možda bi bio red da je progutam? Svi je gledamo u nadi da opstane što duže, da nam je oči budu punije, da ne isklizne, kao da kiša više neće pasti ili kao da se nećemo nikada više oznojiti. A znamo koliko je to apsurdno.
Neću u korak s vremenom! Jer, ako smo blizu, vrlo brzo se posvađamo. Bolje da vreme ide svojim putem, a ja svojim. I da ga merim u mirisima, ukusima, slikama... Mada, te mere bi opet preuzele tron. I uzjahala moj krhka leđa. Hm...
Nekako bih da prestanem da merim. Da se bezopasno, bezazleno zaboravim. Jer, lakše je veru svesti na računaljku i žmureti pred odbrojanim nam koracima. A teže je nežno češljati misli i odgovorno plesti pletenice uzročnosti. Koje se vide u toj kapi što se prevrće po dlanu. Kojoj je svejedno da li smo mi tu zbog nje ili ona zbog nas. I, ko nam dade pravo da se smeštamo u centar? Niko, sami smo ga uzeli. Pogrešno vaspitanje.
Iskreno, negde duboko verujem da ću shvatiti kako su to uzrok i posledica jedno te isto, prelomljeni u istoj tački i istom trenutku ovog neobjašnjivo logičnog Univerzuma...
Kako?

Greške, zbilja, ozbiljnost i uobrazilja

Muče me greške. Ko mi je kriv pa im to dopuštam. U trenutku ih preozbiljno shvatim i ustupim im tron sa kog gledam na svet, skliznuvši u kratkovidost. Možda mi se u glavi zamene pojmovi greha i greške, pa se uplašim, u veri svojoj neutemeljenoj - i tako im je isti koren, a greška ispadne kao mlada kći greha obolela od prve palatalizacije.
Prinudim se da sebi objasnim da je greh samo proizvod zloupotrebe čovekove slobode prema Bogu, kršenje normi i načela koja su u skladu sa prirodom te, otuda, se greška mora odvojiti od ove ozbiljne definicije i ublažiti opravdanjem trenutne bezglavosti i propraćenog pokajanja.
Mučeći se da iscrtam granicu (a granice su same po sebi opasan vid zabave) između slobodne volje i predodređenosti, pokušavajući da se predam i poverujem da nismo mi ti koji delaju tj. da u maloj meri u kojoj to jesmo, barem očistim glavu od prljavih misli i doprinesem tamo nekom zamišljenom planetarnom nivou harmoničnosti, na koji smo svi prikopčani i kvarimo ga ili ga popravljamo, malo po malo, napravim grešku, ispred koje sednem i gledam je, ne verujući.
Nije da tražim opravdanja, nego me zaintrigira njena pojava i dalji razvoj dešavanja koji ona za sobom povlači i trenutak spoznaje do kog doprem samo ako ostanem hladne glave, te dođem do zaključka da je greška našla svoje mesto u pravom trenutku, na pravom mestu, pomerajući moj fokus i vraćajući me u prepuštanje. U veru u nedelovanje. U odsustvo napora. Ko zna kad sam je naručila... a u neznanju isporuku nisam prepoznala.
Greška nije greh... Iako su rođaci. Greh je opasan stanar i glavni mučitelj duše. Kamen spoticanja zdravog čoveka i gorak začin u društvenoj supici.
Verući se po faltama vela stvarnosti, ostaje mi samo da se molim da greške tuđe ne sudim a da mi sopstvene ne pregreju glavu... I tako me je već dosta puta potkačila instant karma.
A svaka greška drugačije izgleda kroz prizmu vremena i iskustva.