San

Sanjam punom parom...Delova se secam, verovatno onih, kako nam opisase psiholozi, koje sanjamo pred budjenje.
Sinoc sam skakala iz aviona. Toliko stvarno, da se plasim da za par nedelja necu znati da li sam stvarno to uradila ili je ipak bio samo san...
Nasla sam se u avionu sa nekim, naravno da se ne secam s kim, ko je zapravo trebalo da obavi taj herojski poduhvat i nekim trikom, se obreh u opremi i sa padobranom na ledjima, cak i u snu svesna da, eto, to nije bilo u planu, ali je skok mog prethodnika izgledao toliko lezeran i izazovan, da naprasno odlucih da i ja probam. I skocih.
Nije mi prvi put da sanjam letenje. Genijalno je svaki put. Pre sam sanjala pravo letenje, vodoravno, a ovo je sada bilo nesto izmedju letenja i padanja; mada, ipak pod dovoljnim uglom da ne bude pad. Polagano, nezno kroz vazduh i vanredno sigurno. Preletala sam neke zeleno zute pejsaze, na trenutak, cudnu vegetaciju, neke mini jele, i odletela u okolinu Subotice.
Usput sam se cak grizla, svesna da sam daleko odletela, kako cu se vratiti? Uz staru dobru brigu o stizanju na casove...Spustih se u neku cigan malu, iz koje me zbunjeni, prasnjavi likovi iz kartonskih kuca upute na Suboticu. Koja je bila na 5 minuta peske od kartonskog sela.
Sledeci problem je bio telefon na izdisaju. Ali se ubrzo oko mene naslo par nekih lica koji su mi, ne znam zasto, pomagali da se vratim kuci (kao da je Subotica Zimbabve).
Eto...