Ova naša kugla je pravo pravcato pozorište. Na repertoaru nikad ne manjka kvalitetnih tragikomedija. Sva sreća pa ovoj novoj Ja u vidokrug upada samo drugi deo pomenute složenice.
Ko- me - di - ja!
Kod mene sve po starom - stari dobri haos vlada, jedem ja vreme, jede vreme mene. Rokovnik diriguje sa trona a glava što isprati, isprati i večito sreće neke ljude i događaje van tog rokovnika, van programa, koji tako upadnu i urežu recku na kori mog dana koja me pred spavanje podseti da su prošli ovuda i možda malo pecne ako su je duboko zasekli.
Jutra izgledaju daleka kao prošli vekovi...
Nego, zasmejao me je malo pre susret u liftu. Moja komšika, vrlo jedna zgodna cici, u godinama doduše ali puna duha i snage, prepričava mi, uz već rezignirani osmeh ironične ishode poslovnih promašaja, sa zaključkom - a ljubav? Ma koga de šetam bre? Majmune? Je l' imaš ti nekog? Pa nemaš, zato što si pametna. I zalupi vrata od lifta. HIhiihhi. Jes' vala smešno. (briznu ona u plač.....a daaaaaaa! Šalim se, smešno mi je i dalje ;))
Još jedna u nizu...imam ih sad već previše u okolini...
I nešto me potera da se saberem...na mom ljubavnom planu je neka kuhinjska atmosfera. Obično se sve peče na tihoj vatri, onda proključa, onda ključa, ključa, ključa i puf. Ispari. Osta užarena prazna šerpa slepljena sa ringlom. Sva u dimu. Puši se. Hihi. Mogla bih da pokušam da pribavim neki recept od ovih kod kojih ne isparava.
Potom bih ja da spasim stvar, da dolijem još malo vode ali se stvarnost izmakne, šerpa padne, nestane struje ili se voda prospe sa strane. Onda odustanem od kuvanja kad stvarnost reši da mi priskoči u pomoć i da spasi propalo, sve krene u moju korist, e ali, onda više ja ne znam da li da ili ne, izgleda da ipak ne, i tako u krug, neko kažnjavanje u obliku lošeg tajminga.
Jedan ukapira prekasno, drugi se dvoumi već par vekova, treći bi ali nije sada baš u krugu od hiljadu kilometara, četvrti se poplašio a petog sam možda i izmislila. Onaj šesti me ne zanima, promašio je film.
S druge strane, nešto se ne brinem, znam da sam sačuvana, situacija me zasmejava - a s treće, ove sede mi nešto privlače pažnju. Sutra kad se probudim izgužvana...
Pa šta sad! Valja preći ovaj put na kom smo se našli.
Negde me samo štrecne nova rima - što postajem svesnija, planeta mi je tesnija- i zapitam se, zar nije lepše biti blaženo uspavan i ne pitati se mnogo? No, svako je svoj ja i tu je gde je, moraćemo se izneti s tim na kraj. Ko to zna sa osmehom, spašen (iji) je.
Ne palim Tv već neke dve godine, prognozu spoznajem trenutno a vesti donose planetarni sklopovi. I knjige koje me nađu. Odavno ih ne tražim...
Jutros sam ispratila svoj instrument... predmeti odlaze, percepcija se menja...
Nema opasnosti.
Nadam se da i to nije još jedna od mojih zaslpeljujućih iluzija.
A, inače, ako muški rod to nije zamjetio, po Novom Sadu se šetaju žene zmajevi, same su i teški su zalogaji ali zauzvrat nude istoriju univerzuma u malom....nećemo valjda čitav život zaobilaziti život?
Kaže moj cenjeni Hodorovski - između uzeti i ne uzeti, uvek treba izabrati 'uzeti'. Neuspeh je iskustvo. Ništavilo može da se pretvori u frustraciju. Neki ljudi smeste sreću u budućnost i daju sebi večnost da je dostignu.
Neki postanu couch potatos...
Današnji zaključak je da grad Novi Sad vrvi od kradljivaca biciklova i single žena.
Ne, ne, nemojte me pogrešno shvatiti, ja sam dobro, ali oko mene možete da birate.
;)
Нема коментара:
Постави коментар