Kroteci bes

Novosti u mom zivotu su zakasnele reakcije. A mozda je samo sklop spoljasnjih okolnosti takav. Ili unutrasnjih, ili sta god ... da ne ulazim u filozofiju.
Juce su mi, po jubilarni cetvrti put ispred vrata, a ukupno peti put u zivotu ukrali bicikl. (E, sad Sinisa, ako saznajes 'vako javno, nemoj se ljutiti, sve mi tesko da te nazovem i da ti saopstim :)) Da, nije mooooj!?!?!?
Ne znam kako me je juce zaobisao napad besa, ali danas me je sacekao odmah po budjenju. Vreabao me je pored kreveta.
Juce sam se samo mirno potopila u misli i cinjenicu kako je sve relativno, klimavo, moguce, tu i nije tu, imas i nemas, sve jedno a i odvojeno, kako na svaku mrvu zivotarenja mozes da uperis razna svetla, razne uglove posmatranja...Jedan dan imas bicikl (sva sreca na kraju, te se radi ipak samo o obicnom biciklu), stizes svuda na vreme, uzivas u povetarcu dok se vozis, produzavas sebi dan, mrdas razne mishiche i naravno nisi toga svestan i ne udostojis se uvlacenja tog glomaznog parceta gvozdja u stan u kom bi o isti samo zapinjao. A znas da zivis u zemlji, gradu, kvartu punoj/om labilne mladezi koja pati od besparice, lenjosti, loseg vaspitanja, manjka roditeljske paznje, podrske, iskrivljenih vrednosti i sumanutog sistema i da ta ista mladez deo svojih problema resava prisvajanjem tudje imovine. Sve to lepo znas, i znas da su ti vec pet puta maznuli bajk i opet ne naucis da ga treba drzati u stanu. Mozda i vezivati za radijator. Ne, nego zivim u poverenju zvanom: - ma, nece valjda opet...- E hoce... Dok jedan Kopenhagen nudi svojim stanovnicima park bicikala (jeste, tako se menja ova rec) na izvol'te, za dzabe, svima na dohvat ruke, dok jedna Barselona i jedan Pariz isto to nude za nesto gvozdenjaka na svakom cosku, nash Novi Sad pati od boljke - vezi bicikl za nogu. U kaficu ga smesti za sank, a u gostima, prijatelju u fotelju. Ili jos bolje, nemoj nigde ni ici biciklom, nego ga kupi, skockaj i drzi na sred dnevne sobe.
Bes je besmislen. Znam. Nista ne moze doneti - zato ga i pretacem u ovih par redova kukanja. Pokusavam da ostanem cistog razuma i mekog srca i poverujem: ah, eto, valjda ce nekom koristiti... ali sta da radim kad mi iskace slika maloletnih ovisnika iz komsiluka koji ce ga prodati za 30 evra i pretvoriti u malo belog sa limuntusom. Grrr...
A Ivana ce da uspori svoj zivot, ponovo bude djak pesak na temperaturi od 35 i kusur, bakce se sa gradskim prevozom, zadimljenijim taksijima i, verovatno, kasnjenjem... Mogu opet da zarezim? Hvala: grrrrr!
Izboricu se sa porivom da i ja prisvojim necijeg ljubimca, i uzdrzacu se od ruznih misli, psovki, kletvi i sl, nabavicu najvecki krsh u univerzumu i prevoziti se na njemu. Da. Ovo je danashnja mantra.
Odoh da utopim tugu u banani umeljanoj u kakao. I med.
I nek se nose!!!
Hihi. Ovo je bilo blago.
:)