Cetvrti mesec. Usunjao se i dreknuo: Salite se malo! Bar jedan dan! Ali, citav dan! Onda je utihnuo i prepustio nam prolece. Sada nastavljam istim ali razlicitim korakom ka petom mesecu koji ce da vikne: Odmorite malo! Bar jedan dan! Ali citav! Mada, ustvari, evo vam deset neradnih dana pa pecite vijuge na laganoj vatrici ako niste u stanju da odlucite u kom pravcu se odmoriti.
Razmisljam o putovanjima. Zakljucujem kako su gradovi izgubili utakmicu koju su tako dugo vodili. Veliki grad je postao samo jos jedan veliki grad u nizu. Mozda bolje receno, fascinacija je postala zeljna drugacijih stvari. Mozda i ritam zivota vise ne zeli da na putu sretne isti ritam zivota. Ne treba mi vreva. Ili, da, vreva, ali potpuno drugacije boje.
Ne ide mi se u velike gradove vise. Navika mi se opire i vristi - ali jos koji put!
Gradovi su se pretvorili u ljude. Otisla bih u veliki u grad da u njemu ponovo sretnem velike duse koje znam. I da se zavucemo u neki mali kutak. I uzivamo u malom.
Ili bih otisla u mali grad da u njemu nadjem neko veliko, udobno mesto i da citav grad poprimi oblik tog coseta.
Uvek nadjem omiljeni pedalj prostora u nekom gradu. Parce prostora u prostoru.
Najjaci utisak mi je ostavio zidic jedne terasice u Trstu, tik uz more, sa kog, posle socne italijanske kafe, i sa metar visine, mozes samo da se srusis u prozirno plavetnilo.
Ili (u januaru) pusti trg u Santjagu de Compostela, sav u kamenu - gde se pretvoris i sam u kamenu statuu, u kamenoj kutiji, u senci monstruozno velike katedrale, za koju se vreme davno skamenilo.
Ili poljska crkva u Budimpesti, u steni. U blizini koje mozes da odes na okrugli bilijar.
Ili ulice severozapadnog Pariza u kojima svaka zgrada izgleda kao parce torte nepravedno odseceno.
Ili terasa u trosnoj cetvrti Alfama u Lisabonu sa koje ti pukne pogled preko bakarnih krovova u plavetnilo vode i neba, uz mili zvuk afro gitare, koju tvrdo tamno lice sirokog nosa svira samo tebi.
Ili najlepsa plaza na crnogorsko - albanskoj granici na kojoj, posle mesec dana u kampu gde se struja i voda pojavljuju po svom nahodjenju, toliko ispraznis glavu da u nju vise ne moze da stane nijedna pisana rec jer postane suvise teska. Mi smo to opravdali kao - postanes blazeno glup i lud.
Samo zvuk i pesak i zvezde i krave.
Ili, klackanje vozom uz Rajnu. Obecah sebi da cu to jednom uraditi brodom.
Ili.... jos mnogi gradovi, a onda planine, pa neke poljane, sume, jezera, divlje plaze...
Mozda se uopste ne radi o mestima...
Mozda se radi o trenucima podeljenim do poslednje mrvice i zapamcenim zahvaljujuci lepom dekoru.
Ne moram u novi grad. Hoda mi se nekim zemljanim putem, po nekom zivopisnom pejsazu, gde bi se mogli sresti neki sasvim obicni ljudi i sa kojima bi se mogle popiti neke osvezavajuce zivotne price.
Mrda mi se. Da bih se podsetila da mi je kugla kuca. Jos uvek ne mogu da se skoncentrisem samo na jednu sobu. Sedim u jednom gradu - izmedju cetiri zida. Ah, kako je sve relativno...
Нема коментара:
Постави коментар