Danas je nestalo sve.
Kako je dobro! Probudila sam se sa, na umu, isprogramiranim danom u sat. I kako je krenuo da se razvija, jedna po jedna obaveza se raprsila. Rasplinula se u nevidljivo. Predivno. Ostala sam sa sobom. U oba smisla. I sa samom sobom a i sa spavacom sobom. A tako sam sebi nedostajala.
I onda sam sela da piskaram. Sta cu. Izgleda da je tako trebalo. Mozda kazem nesto pametno danas. Mozda zakljucim, otkrijem nesto novo. A mozda se ovako namestilo da bih se odmorila i uzivala u onome sto mi se stvarno radi. Uopste nije nuzno definisati. Preskocicu tu zarazu.
Mozda danas ne postojim. Nisu se pojavili danasnji djaci, prijatelji...., ali sto je jos ludje, nisu se ni javili. Hm. Vrlo cudno. Mozda mene nema. Mozda me traze negde po njihovoj stvarnosti. Ili je ovaj dan progutala utroba univerzuma i samim tim mi ga i poklonila. Da ga iseckam i oblikujem kako mi se prohte. Da nadjem onu nit koje se tako mastovito setio Goran Petrovic, nit svrhe o koju bi pokacila svoje misli, htenja i delanja.
Zelja je opasna stvar. Mislim da sam pozelela da budem malo sama i dezintegrisala ljudska bica iz danasnjeg matriksa. Opet mi se ispunjavaju zelje.
Kad vec dodjosmo do zelja, uvek se setim tih prica o zlatnoj ribici i ideje koju sam imala kao mala - ako vec imas jednu zelju- moja bi zelja bi bila da mi se ispunjavaju zelje.
Moze?
Ne secam se objasnjenja zasto ne moze.
Verovatno zato sto bi onda zlatna ribica morala da uvede centrifugalnu obuku za zamisljanje zelja, da nam protrese halavi sistem misljenja, kako se svet ne bi rasturio u paramparcad.
Savet dana: nemojte kuvati i pisati u isto vreme. Inspiracija ce zakazati na jednom polju. Zagorece ili rucak ili tekst. Pogodite sta se kod mene desilo.
Нема коментара:
Постави коментар