Setih se straha

Stare dobre frke od ludila.
Uzmimo da je ludilo samo odskakanje od normalnog. Sta god to 'normalno' znacilo. Ponasanje neprimereno nekom usvojenom standardu. Opsesivno, kompulzivno, depresivno, agresivno, preaktivno, pasivno itd. Sve u prevelikoj meri. Prenaglaseno. Ko je izmerio gde pocinje prefiks PRE nije ni bitno, ali uzmimo da pocinje tamo gde pocinje uznemiravanje bliznjih, daljih, kakvih god - drugih entiteta.
Kao sto se da videti iz prilozenog - mene je uhvatila luda inspiracija za pisanjem i dalje bez plana. Sta da radim. Nema ga na vidiku. Bih ja da se organizujem, zarko zelim, ali ne ide mi. Moram malo da se zalim. Pise mi se a imam nevidjeno mnogo posla. Ceka me stos papira koje treba prevesti, knjiga, i tona casova koje treba pripremiti (iako sam vec stari vuk, ali ne dajmo se uljuljkati u kolotecinu). Kako sednem da prevodim - hvata me panicna zelja za pisanjem. Verovatno da pobegnem od onog sto vec jeste postala shema. I onda se setim kako se odavno nisam srela (da kucnem, paranoji u cast :)) sa svojim strahom od ludila. Zapravo sada mi se ponudio u nekom pozitivnom izdanju dosavsi da me pita: 'Ej, Ivana, a sta ako sad poludis za pisanjem, postanes nesposobna za komunikaciju a samim tim i za rad, te i za prezivljavanje, i zalepe ti se prsti za tastaturu a oci zakrvave pred ekranom i pretvoris se u introvertnog stihoklepca koji pise, osim raspilavljene poezije, neke sastave bez smisla?
Pozitivni strah od ludila. Neka ga. O, konacno se primirio. Sad me zasmejava.
Pre je znao da me stegne oko vrata, zakoci disanje i sve sa zardjalim trozupcem me ubode u debelo meso ponavljujuci gomiletinu destruktivnih 'sta ako'. Kad bih videla otvoren prozor, ubadao me je idejom 'sta ako sad skocis?', kad bih videla noz - idejom 'sta ako sad poludis i ubodes nekog?', kad bih ostala sama onom 'sta ako se sad ugusis jer, oslusni, vec teze dises', kad bih krenula na posao presekao bi mi put sledecom' sta ako sad pocnes da cmizdris bez prestanka i otpuste te jer si pukla?' i tako u nedogled. Sva sreca te me je psihologica primorala da ga iseciramo, razlozimo i zgnjecimo do kraja i da se nasmejem sebi u lice sa zakljuckom da, da - necu poludeti i onda umreti i onda trcati kroz vecnost rascupavljene glave, masuci rukama zauvek.
To su te faze kad se covek malo posvadja sa sobom.
Potom kad se pomiri, sve ispadne jedna stvarno smesna epizoda. Sva sreca. Jes' da epizoda nekad uhvati maha te se ulanca u serijal (duzine, dragih nam, juznoamerickih) i otkine ti socan zalogaj ovog hleba od zivotarenja, ali sve na kraju prodje.
Zakljucak obicno bude najprostiji moguc, poznat vec s pocetka filma, ali smo ga prevideli, onaj prolazni(k) na kog niko nije obratio paznju - te se, eto, pobunio i tresnuo te o zemlju da ga primetis ponovo. Ubo te trozupcem. Zardjalim. I podseti te da, kao sto je izvesni Milan Milic sto napisa 'Pesme klozetske i svetske' srocio:
(izvinjavam se na vulgarnosti, inace sam fina i ljubitelj suptilne recenice :))

''Ono sto smo posejali,
obicno beremo;
ono sto smo zasr...li
uglavnom jedemo.''