Zivot u radu ili rad u zivotu ili igranje

Ne mogu da ne zabelezim zanimljive informacije koje stizu do mene. Danas su mi ispricali kako je utvrdjeno da prosvetni radnici sa deset godina radnog staza ne mogu imati prava da na sudu budu objektivni svedoci.
Hihi. Prvo sam se slatko nasmejala a onda gorko uozbiljila. Sta li bi li tek zakljucili o multifunkcionalnim prosvetarima koji rade preko svake norme. Tj. dvostruko vise od normalnog. Njima bi posle 5 godina uskratili objektivnost. I saberi, oduzmi, eto me u tom kosu. Te se zapitah, zaista, gde je moja objektivnost. Posebno, sto mi desava da se izgubim iz vida. Sopstvenog. Srecom me povremeno neka ruka promrda i trgne iz dremke.
Vec sam u nekom svom nedavnom ispovedanju pominjala izlisnost trazenja objektivnosti; kako da subjekat nadje objekat, odnosno, da se pretvori u isti, kad, kao sto im i samo ime govori, vec su dva odvojena entiteta i dovoljno je vec sto idu u paru, ne moraju se i poistovetiti. Da se ne doticemo ponovo nasih razlicitih istina. I sada, kao, da se takmicimo cija je objektivnost objektivnija?
Razmisljam da ono sto treba da bude moja objektivnost i time pobedi subjektivnost je samo malo obazriviji prilaz drugima, malo budnija paznja. Koncentracija na ono izvan. Usmerenost na sklad sa onim izvan.
A posle 5 godina intenzivnog rada sa, u proseku, dvadesetak dusa dnevno, uz zongliranje njihovih dnevnih emotivnh stanja, zabavljanje, harmoniziranje tih pristiglih (ne)raspolozenja, nije jednostavno ostati u formi i budno pazljiv prema onom izvan. E, tako se rode oni nasi osnovno i srednjoskolski profesori kojima nije do zivota, a ne do uskladjivanja sa nasim sveze pristiglim, cesto zabludelim stanjima svesti.
Sad ih razumem. I oprastam im; ubili su neke silne ljubavi u meni, ali mozda su mi i olaksali zivot suzavajuci mi polje izbora....
Sve ovo me dovodi do zakljucka, da zapravo, cim stvari postanu ozbiljne, treba da priznam sebi da sam zaglibila. Ozbiljno naporne. Ozbiljno teske. Ozbiljno opasne po osmeh. Ne pricam o kontsruktivnoj ozbiljnosti.
Desi mi se da zaboravim da se igram. Ne stignem da pripremim igricu. Ili je se, jos gore, ne setim! Treba nam neki zakon koji bi takvu strahotu ukinuo. Ne samo u skoli, nego u svakodnevnom zivotu.
Na primer, sledece subote se igramo cutanja! Citav dan. Ko pisne...zna se nastavak. Probacu da precutim dan. Danas, se igram nejedenja, ili jedenja zelenozute hrane. I sl. Mozda se zaigram upoznavanja novih ljudi veceras. A mozda se zaigram ucenja 33 nove reci ili 3 nove stvari. Ili koje pesme napamet. Ili se igramo bake i deke i odmorimo se jedni od drugih neustajuci iz kreveta.
Treba da se postidimo cim shvatimo da pretvaramo u one nama tako dosadne velike, koji ti pricaju u slow-motion-u dubokim, umornim glasovima i ispiraju mastu. I, naravno, nemaju vremena.
Hihi. Nije cudo da me nece pustiti da svedocim na sudu...

Ps. Nemojte da dopustite sebi da vam prodje zivot a da niste procitali Stilske vezbe Rejmonda Kenoa. Ulepsace vam objektivnu stvarnost.