O pisanju i fotografisanju

Treba pisati. Reče veliki Igo :' Reči su igle kojima se kače misli'. Te misli bi mogle biti još veće igle kojima se zakači čitava osoba za pano datog vremena. Zahvaljujući tome možeš da ispratiš izložbu sebe kroz vreme. Da razgledaš svoje misli kroz periode, svoja razna ja.
Sve teče. Stalna je samo promena. Znanje bi se moglo kriti u primećivanju tog toka. U opažanju kako ti se menja telo, htenja, znanje, poimanje... Ne zbog gacanja po prošlosti, naprotiv, zarad opažanja ovog čuvenog 'sada' koje istom tom 'sada' izmiče.
Treba pisati. Misli se ponekad toliko promene da nove više ne mogu da prepoznaju stare, iako su odgojene u istoj glavi. Lepo je videti svoje stare misli kojih se nekad postidiš, a onda te ipak nasmeju.
Možda se uopšte ne bi trebalo fotografisati. Trebalo bi se opisivati. Trebalo bi napisati sastav o sebi i zalepiti ga u album. Umesto slike sa nekim, bolje bi bilo opisati utisak o tom nekom. Onda, posle nekog vremena učiniti isto. Da vidimo koliko smo se promenili. Ne spolja, iznutra. Umesto fotografije tvrđave noću - sastaviti priču o tvrđavi noću, umesto slike sa neke zabave, ostaviti par utisaka sa iste. Slike ipak znaju da prevare. Mnogo bolje nego reč.
A reč je pritom, uvek i bila moćnija. No, ovo naše vreme joj nagriza važnost. Stvarnost se, nažalost, svodi na sliku. U svim pozama i bojama. Reč, nažalost, postaje izlizano sredstvo za osrednju komunikaciju. Pada sa trona svemoćnog dirigenta, tačnije naizgled pada, dok ostaje da vlada kao siva eminencija...
A sve ovo o pisanju je isplivalo samo zato što sam pronašla svoj dnevnik iz '94 i slatko se nasmejala jednoj rečenici u kojoj sam prepoznala onu malu, butnovnu, skoro zaboravljenu sebe:
'Upravo sam se vratila iz škole u kojoj, ustvari, nisam ni bila.'
Bolje od bilo koje fotografije.

Rečenica

Dok je dan neobično topao za 15. oktobar, čemu se svi mi, deca užarene zvezde, obično od srca radujemo, jer retko ko zaista uživa u jesenjem sivilu drveća bez lišća, skorenih tamnih oblaka, blatnjavih trotoara i vetra koji razrezuje pore, koje će tek da usledi ( za sada se slika i dalje kupa u prekrasnim bojama), umesto da iskoristim mazne zrake miholjskog leta i podam im se kroz neku dužu šetnju po ovo malo preživele prirode u betonskim limanskim blokovima, ipak sedoh za računar (koji me oberučke prigrli), ka kom se uputih pravo sa vrata i skoro zapeh za kese sveže kupljenog povrća koje sam samo prizemnila ne bih li što pre prizemnila (hm, ili prizemljila?) i lepršavu ideju koja se rodila i može vrlo lako da se rastvori i ispari, sedoh da sročim misao čiju ću vam svrhu odati par redova niže jer bih u protivnom uprskala ovako sjajan pokušaj koji se rađa usput i nemoguće ga je unapred pripremiti zato što se u ovom slučaju svaki pokušaj pretvara u ishod i samim tim se ne važi kao priprema, sedoh da, iako gladna i puna inspiracije da izmenim agregatno stanje već pomenutih raznobojnih povrćki koje se u ovom trenutku preznojavaju u, tako nam, štetnim plastičnim kesama, koje, koliko god hteo da izbegneš, odbijaš, gurajući prodavcu na pijaci kesu sa tikvicama kako bi u istu ubacio i paradajz i papriku koji se, neukroćeni u plastici, divlje kotrljaju po kantaru, ipak dođeš domu svom sa rukama punim tih teškouništivih plastičnih parazita, sedoh da ispoštujem kreativni napad od kog bolujem nešto ređe nego inače, možda zbog ove oktobarske klime kada rano zalazi slobodno vreme a svakog jutra osvane nova gomila obaveza, telefonskih poziva, raznih ponuda i tome sličnih omči oko vrata, te se kreativnost zgrči u pozi 'htela bih, ali ne mogu', sedoh za računar da iskoristim trenutak i napišem, po, verovatno, prvi put u životu, a još verovatnije ne i poslednji, u nadi da ćemo se držati stare ' svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo', dakle, sedoh da napišem, što ne znači da ću sutra ovo isto da opovrgnem i sebe prevaziđem,
NAJDUŽU REČENICU U ŽIVOTU!

O tišini, samoći i paranoji

Ne znam tačno od kad to traje, ali već duže vreme su mi ili isključeni ili utišani zvučnici, i (već neke 3 godine) isključen televizor. Ukinuh sama sebi i ton i sliku. Neplanski. Desilo se. Muziku povremeno i pustim, ako mi se nešto baš dopadne ili nostalgija nešto staro zaište, a sliku ne uključujem. Nemam kad. Nema mesta ni u rasporedu životnom, a čini mi se ni u onom mentalnom. Izgleda da mi treba baš mnogo vremena da iščistim glavu od nepotrebnih informacija koje su mi davno zatrovale svakodnevnicu. Dovoljno mi je što mi ovaj internet tereti glavu koještarijama. Stranice na kojima ljudi objavljuju svaki svoj dnevni potez. Ko mi je kriv pa ih posećujem. Skoro da znam kada je neka osoba iz meni predalekog univerzuma obavila dužu nuždu. Ali, ne smem još uvek da se kategorički isključim iz svega. Znam koliko ljudska mreža može riba da upeca. A znam i da me sa stola, poda, polica, stolica viče gomiletina mirišljavih stranica. Svaka miriše na svoj način, stari papir, novi papir... No, i za to ponekad treba snage. Pa bi glava da čita tuđe intimarije. U dve rečenice.
Ta tišina me je prvo plašila svojom neoborivom nametljivošću, a onda je počela da mi prija. Izgleda da sam kroz nju uspela da se čujem. Pre sam se plašila samoće. Živela živote gomile ljudi. Ulice. Kvarta. Dok nisam razumela onu - samoća je kad ne znaš da budeš sam sa sobom.
Ne bih ja bila ja, kada me i drugi ugao posmatranja ne bi ipak malo uplašio. A šta ako mi se tišina toliko dopadne i odjedanput zaćutim? Zauvek. Ne zato što ja tako hoću, nego zato što dopadanje tako odluči. Jer mozak obično sledi ono što mu se sviđa. I onda ostanem iza nevidljivog a debelog i tvrdog zida šutnje, derući se da me čujete, a spoljni izgled pokoren uživanju u ćutanju ostane bez tona. Možda i slike!
Opa! Mislim da sam se upravo uhvatila na delu. Preko tišine, kroz malo samoće, sretoh gospođicu paranoju kako opet kolo vodi. Jednom ću popisati svoje neizbrojive 'šta ako', možda im se nasmejem porobljenim u uokvirenom tekstu. Uhvatila sam se! Mislim da je trik u nekom raskoraku. Između onoga šta sam radila, šta radim, šta mi se radi i šta bi trebalo da se radi po nekom 'PS'-u. Hm. Odoh da učim svoj jezik, pošto mi strani ne rasvetljavaju ključna pitanja.
Samo ne znam da li da malo čitam, surfujem po netu, čitam ili surfujem, ili čitam?
Grrrr. Ili da se kategorički isključim i sa ovog vida suvišnog informisanja?

Odluka od luka

Ko o čemu, ja o radu i neradu. Stigle me godine, vreme me jede, život me gazi... A da! Hihihi. Šalim se. Evo, širim ruke orna i puna snage, spremna za nove pobede. Ali ovog puta pobede ograničenog roka trajanja. Odlučujem da zadam sebi dnevnu satnicu, pošto drugačije ne može. Nevaspitana sam i ne poštujem sopstveni kućni red. Ometam svoje vreme za odmor. Natrpavam svoja nejaka leđa. Pleća. Čitavu. Svu. Sebe. A proizvod toga ispadne kukanje o poslu. Od kad sam počela da koristim brisače za beonjače, nešto bolje vidim. A od kad ne pijem, nešto bolje i računam. Hi, opet se šalim, oduvek sam fina. Ozbiljno. Nego, stvarno mi je nešto sinulo u glavi te mi je lakše da sračunam šta treba a šta ne treba da radim. Izgovaram NE sa sve manje problema. A, ne! Žao mi je, ali NE! Oprostite, ali, NE....Naravno, stvari su se poslušno odmah stale pokoravati odluci. Đaci te ispale tačno kad treba, ne dođu na čas, znaju da sam pomislila kako sam umorna... Priroda se uskladila sa odlukom o neradu. Naravno, promovisanje nerada važi samo za one koji su proveli prethodnu deceniju ne mareći za svoje mentalno zdravlje posvećeno radnom vremenu.
I, kako mi se pritisak ustalio, prestao da me pritiska, vreme uzjahalo monotoni talas sivila, na sreću, prijatne temperature, odlučih da šetam. I gle, na šta sve naiđe čovek šetajući se našim betonskim limanskim kvartom: prvo sam srela ježa. Trčka jež po dvorištu, ljuljajući se na svojim krhkim nožicama, sav u strahu od nas, dvonožnih čudovišta koja samo jednim zviždukom mogu da mu nanesu bol. Nadam se da klinci nisu provalili tu foru. A onda sam naišla na mače koje se igralo sa žabom. U mom rođenom dvorištu, između tri kule i jedne niske zgrade. Poveća žaba žuto-zelena, dvaput skoči a dalje hoda - lenja žaba, i mače, pufnasto, nehajući za okolinu, prati žabu i lupa je šapicama. Zastala ja, zastalo još dvoje komšija i smejalo se prizoru.
Pade mi na pamet, što ne gajimo životinje po dvorištima, a ne po kućama. Te neke, pitomije. Šteta. Vidiš čemu se radujemo, odsečeni od majke prirode.
Sve u svemu, poenta priče je odluka. Od odluke da se zdravo jede, ručak može da se napravi skoro ni od čega, od odluke da se smanji briga - naiđeš na prirodu u sred betona, uz odluku da će sve biti u redu, kosmos počne da sprovodi sveti red. Da.
Kaže pesma:
The decision is the key, decision set your mind free...

Sinulo

Izgleda da nam je svima u glavi svanulo od jutros... Šta učini zubato sunce posle par dana sivila. U ovom trenutku bih svima posavetovala da skoče na prozor (ne i kroz) i pogledaju 'light show' koji se upravo dešava: migoljeći se kroz oblake, sunce sporadično obasjava različite tačke u gradu i malopre je delovalo kao da je neko upalio tvrđavu, zatim zgradu preko puta moje, onda park... Snop svetla šeta. A nebo je ljubičasto.
Kaže mi đak da su mu jutros u prodavnici bele tenhike na pitanje da li imaju grejalicu odgovorili: novoprostigli kontigent je rasprodat pre pola sata. Kasno. Uvek neko profitira zahvaljujući smeni godišnjih doba. A ovog puta se smena desila kao da je neko raspalio leto nogom u stražnjicu i proderao mu se u lice: 'Briši leto! Otpušteno si! Pre vremena. Iako smo imali ugovor na određeno. Ne zanima me, drago leto, što si radilo preko mere. Ko je to od tebe tražio?' A jadno leto dalo sve od sebe, grejalo nas, pržilo kao nikad, kao da je napunilo 18 a ne 2008, 4000 milijardi ili više godina... Ko će znati da izbroji... Kao mlado momče u punoj snazi, purnjalo do preko 40 stepeni. E, nema kod majke prirode cile mile. Neka se prijavi na biro do sledeće godine.
Tako je to u makrokosmosu.
A u mikrokosmosu, možemo da zadržimo još nešto leta. Tamo smo mi ti koji dele otkaze i zapošljavaju. Dobro, ko provali kako. Hi. Ja sam otkrila da zepice, jorgan i topli krevet čuvaju leto u glavi. I nerad, Bogami.... :)

CC muva

Bacio je klupko mog života i pustio ga da se odmotava nadnaravnom brzinom,
brzinom koje oko jedva može da isprati,
srce dok mu prija,
a um zasigurno ne.
Spava mi se.
Um se uzaludno tuče sa pitanjima
i na kraju klonulo pada. Odustaje.
Kada je bilo čiji um išta rešio?
Onda kada je slomio definiciju u koju su ga spakovali.
Čekaj, tek su mi dali da je pročitam, onda treba da je naučim, svarim pa prepravim... Oborim... A sad mi se prispavalo :)
Ko zna čime sam zaradila ovakav vodopad, ili bolje reći, vodoskok dešavanja...
Ni to nije važno.
Važno je samo ne plivati uzvodno, jer se ipak nismo rodili kao jato lososa.
Kažu: život je onakav kakve su ti misli. Znam to. Vidim.
Samo u trenutku upadnem u zamku u kojoj mi misli budu onakve kakav mi je život. Čak ne moj. Verovatno zapnem za okolinu.
Nekad je zdravo malo povući se. Spavati. Odmarati.
Ili sam se ja svetski premorila ili me je ujela CC muva.
Odoh da spavam.

Onako septembarski, rashlađeno

Par slobodnih minuta. Sedam da vidim šta može da se izrodi. Uzeh si vreme da ga poklonim. Presipam, možda iz šupljeg u prazno, a možda iz prepunog u žedno.
Septembar je premijerno osvanuo u svom kišnom ruhu, što se od njega već uveliko očekivalo. Rastopljeni ili od suše skoreni mozgovi su se obradovali vlažnom vazduhu. Možda se pokrenu neki ustajali sokovi. Nekim je čudom, preko noći, opalo lišće. I u parku i u mom dvorištu. Hm... Opet to vreme koje neprimetno protrčava. Peva istu pesmu. Dok se okreneš, prohuji kroz mesece, godine. Najlepše se ogleda u ljudima koje duže vreme ne sretneš. Eh, koliko toga može da se uradi, promeni u samo nekoliko vremenskih jedinica. Koje god bile. Nekad sati, nekad nedelja.
Možda sam meteoropata ali danas se osćam kao žuti list. Samo što ne otpadnem.
Mada, zahlađenje prija. Iako potičem iz porodice guštera koji mogu život da provedu na sunčanom zidu, smatram da hladnije vreme pobuđuje produktivnost. Što nam potvrđuje stepen radinosti na severu i nerada na jugu: lenji Grci, Italijani i vredni Skandinavci. Sva sreća, te još imamo par godišnjih doba, a ne jedno i po.
Još jedna sitnica potvrđuje p(r)obuđeni rad mozga. Na primer, ovih vrelih dana nisam ni o čemu posebno razmišljala, a baš sinoć, sa pristiglom olujom, mene je pritislo novo pitanje:
da li bubu boli kad padne?
Možda mi fali potkovanost iz domena fizike, ali ako neko ima obrazloženje neka me obavesti. Buba padne s visine 50 do sto puta veće od nje same ( i mnogo više) i nastavi da trči istim elanom. Ne slomi tu tananu nožicu, ne bude joj muka, ne onesvesti se, nema potresa mozga... Ona se baci sa sudopere i mahnito nastavi da jurca. Čak ni ne pobrka pravac. Znam da su to organizmi eonima prilagođavani najtežim uslovima ali zašto se ljudsko telo izubija pri padu sa dva metra visine? Doduše svi znamo za slučaj naše preživele stjuardese što me nagoni na pomisao da je veća verovatnoća preživeti pad sa veće visine? Marfi bi verovatno potvrdio.
Možda se treba dublje pozabaviti konstitucijom kućnog žohara, a ne fizikom, jer su to ipak vrlo zanimljiva bića. Ubeđena sam da ih se grozimo samo zato što su tako mala. Da je buba veličine pola metra, možda bismo je gajili kao kućnog ljubimca, ili se divili njenom mišićnom sklopu. Ovako je većina u paranoji da joj ne uđe u neku od rupa na telu. Uho, nos, usta ili pozadina postaju ugrožene zone. A tamo unutra, u dubini našeg tela može i da se namnoži....Brrr... Otud valjda to gađenje i strah. Inače ne ujeda, ne pravi buku. Služi da je se gadiš (hm, ovo ispade hrvatska konstrukcija, ili ne, kod njih bi bilo 'da se je', ili možda nepostojeća?) ...
Inspirativan septembarski dan. Nekada beše sedmi a danas deveti mesec. Rađa nova pitanja, nove prvake, žuto lišće i malo kiše.
Mesec kao mesec, vreme kao vreme, uokvireno nekim imenom da se mi, zbunjeni ljudi, lakše snađemo. Nego, prija malo pirkanja posle ove, čak i nama gušterima, umarajuće žege...