Onako septembarski, rashlađeno

Par slobodnih minuta. Sedam da vidim šta može da se izrodi. Uzeh si vreme da ga poklonim. Presipam, možda iz šupljeg u prazno, a možda iz prepunog u žedno.
Septembar je premijerno osvanuo u svom kišnom ruhu, što se od njega već uveliko očekivalo. Rastopljeni ili od suše skoreni mozgovi su se obradovali vlažnom vazduhu. Možda se pokrenu neki ustajali sokovi. Nekim je čudom, preko noći, opalo lišće. I u parku i u mom dvorištu. Hm... Opet to vreme koje neprimetno protrčava. Peva istu pesmu. Dok se okreneš, prohuji kroz mesece, godine. Najlepše se ogleda u ljudima koje duže vreme ne sretneš. Eh, koliko toga može da se uradi, promeni u samo nekoliko vremenskih jedinica. Koje god bile. Nekad sati, nekad nedelja.
Možda sam meteoropata ali danas se osćam kao žuti list. Samo što ne otpadnem.
Mada, zahlađenje prija. Iako potičem iz porodice guštera koji mogu život da provedu na sunčanom zidu, smatram da hladnije vreme pobuđuje produktivnost. Što nam potvrđuje stepen radinosti na severu i nerada na jugu: lenji Grci, Italijani i vredni Skandinavci. Sva sreća, te još imamo par godišnjih doba, a ne jedno i po.
Još jedna sitnica potvrđuje p(r)obuđeni rad mozga. Na primer, ovih vrelih dana nisam ni o čemu posebno razmišljala, a baš sinoć, sa pristiglom olujom, mene je pritislo novo pitanje:
da li bubu boli kad padne?
Možda mi fali potkovanost iz domena fizike, ali ako neko ima obrazloženje neka me obavesti. Buba padne s visine 50 do sto puta veće od nje same ( i mnogo više) i nastavi da trči istim elanom. Ne slomi tu tananu nožicu, ne bude joj muka, ne onesvesti se, nema potresa mozga... Ona se baci sa sudopere i mahnito nastavi da jurca. Čak ni ne pobrka pravac. Znam da su to organizmi eonima prilagođavani najtežim uslovima ali zašto se ljudsko telo izubija pri padu sa dva metra visine? Doduše svi znamo za slučaj naše preživele stjuardese što me nagoni na pomisao da je veća verovatnoća preživeti pad sa veće visine? Marfi bi verovatno potvrdio.
Možda se treba dublje pozabaviti konstitucijom kućnog žohara, a ne fizikom, jer su to ipak vrlo zanimljiva bića. Ubeđena sam da ih se grozimo samo zato što su tako mala. Da je buba veličine pola metra, možda bismo je gajili kao kućnog ljubimca, ili se divili njenom mišićnom sklopu. Ovako je većina u paranoji da joj ne uđe u neku od rupa na telu. Uho, nos, usta ili pozadina postaju ugrožene zone. A tamo unutra, u dubini našeg tela može i da se namnoži....Brrr... Otud valjda to gađenje i strah. Inače ne ujeda, ne pravi buku. Služi da je se gadiš (hm, ovo ispade hrvatska konstrukcija, ili ne, kod njih bi bilo 'da se je', ili možda nepostojeća?) ...
Inspirativan septembarski dan. Nekada beše sedmi a danas deveti mesec. Rađa nova pitanja, nove prvake, žuto lišće i malo kiše.
Mesec kao mesec, vreme kao vreme, uokvireno nekim imenom da se mi, zbunjeni ljudi, lakše snađemo. Nego, prija malo pirkanja posle ove, čak i nama gušterima, umarajuće žege...