субота, 05. мај 2012.

Zarobljena u slobodi

I, posle duže pauze rodila se želja da uđem na sopstveni blog. Huh, posle mnogih pokušaja setih se i lozinke. Piše mi se a ne znam tačno o čemu, niti znam zbog čega. Pomišljam da je uzrok možda u malo spavanja: znaš ono kad ti se ubrza mozak od umora, ili počne da preskače. Ili kad počneš da se kikoćeš k'o lud na brašno, samo zato što nemaš snage za bilo šta drugo. Ili kad bi trebalo da radiš nešto što te mrzi, pa kao, uzmeš da ' radiš ovo' što je zabavnije. 
Shvatiću ovaj poriv o pisanju kao samouspavljivanje. Ako uspavam i vas, izvinite. Odložite tečnost od tastature. 
U mojoj glavi se ugnezdilo neko lepo raspoloženje i rešilo da to razlije po papiru. Kako papir više nije u modi, onda po malom ekranu. 
Napolju laje mnogo pasa. Kola trube. Verovatno im se ovi prvi bacaju pod točkove. I sad se uhvatih: htela sam da pišem o nečemu lepom koje mi je zaista u glavi, ali mi se nametnula slika ovih blesavih pasa. Ko zna o čemu ću do kraja... Ja ne. 
Elem, proleće proleće. Imenica plus glagol. Valja stići nauživati se u bojama i svetlu. Nadisati se mirisa i našetati se po dugim danima. Ne zapinjati o pupoljke.  Možda nisam odavno bila ovoliko slobodna, iako sam upravo napisala apsurd teške kategorije. Ali svaki dan učim kako se dve krajnosti maze i kako su preteške stvari zapravo prelake, a ludi ljudi genijalni... I svi oni što su mnogo nekakvi najčešće su tome suprotni. I, after the sun comes rain, and after the rain comes sun again...
Nego, primetih da se uklještena u mnoštvu sitnih ( a tako krupnih) obaveza, ispreplitanih, preklapajućih, prostih, ponavljajućih, neophodnih, umarajućih, neodložnih, ispunjavajućih, kao što je dvorenje dva mala čeda koje ne ostavlja baš nešto (baš nešto, ej! da ne ispadne da kukam, hihi) vremena za sebe, primetih da kada sija sunce i kada miriše žbunje ispred zgrade i kada se gorepomenuti smeju od srca (jer ne znaju drugačije), primetih (da, ponovo taj glagol, da ga ne izgubimo) da je to jedna slatka robija koja se drugačije zove sloboda. Koliko god oskimoronski zvučalo. Koliko god savilo leđa, ispralo mozak, izlizalo jezik, oteglilo kapak, izrabilo smehotres. 
Eto. A proleće proleće. Prošlo proleće je proletelo drugačije i sledeće će ko zna kako obojiti sada tj. tadašnjicu. A ja sam ovo našvrljala da se setim kako si nekad slatko iscrpljen i da pročitam kad sam gadno iznervirana.
Zaspah za dlaku, ne znam kako vi...

Нема коментара: