O pisanju i fotografisanju

Treba pisati. Reče veliki Igo :' Reči su igle kojima se kače misli'. Te misli bi mogle biti još veće igle kojima se zakači čitava osoba za pano datog vremena. Zahvaljujući tome možeš da ispratiš izložbu sebe kroz vreme. Da razgledaš svoje misli kroz periode, svoja razna ja.
Sve teče. Stalna je samo promena. Znanje bi se moglo kriti u primećivanju tog toka. U opažanju kako ti se menja telo, htenja, znanje, poimanje... Ne zbog gacanja po prošlosti, naprotiv, zarad opažanja ovog čuvenog 'sada' koje istom tom 'sada' izmiče.
Treba pisati. Misli se ponekad toliko promene da nove više ne mogu da prepoznaju stare, iako su odgojene u istoj glavi. Lepo je videti svoje stare misli kojih se nekad postidiš, a onda te ipak nasmeju.
Možda se uopšte ne bi trebalo fotografisati. Trebalo bi se opisivati. Trebalo bi napisati sastav o sebi i zalepiti ga u album. Umesto slike sa nekim, bolje bi bilo opisati utisak o tom nekom. Onda, posle nekog vremena učiniti isto. Da vidimo koliko smo se promenili. Ne spolja, iznutra. Umesto fotografije tvrđave noću - sastaviti priču o tvrđavi noću, umesto slike sa neke zabave, ostaviti par utisaka sa iste. Slike ipak znaju da prevare. Mnogo bolje nego reč.
A reč je pritom, uvek i bila moćnija. No, ovo naše vreme joj nagriza važnost. Stvarnost se, nažalost, svodi na sliku. U svim pozama i bojama. Reč, nažalost, postaje izlizano sredstvo za osrednju komunikaciju. Pada sa trona svemoćnog dirigenta, tačnije naizgled pada, dok ostaje da vlada kao siva eminencija...
A sve ovo o pisanju je isplivalo samo zato što sam pronašla svoj dnevnik iz '94 i slatko se nasmejala jednoj rečenici u kojoj sam prepoznala onu malu, butnovnu, skoro zaboravljenu sebe:
'Upravo sam se vratila iz škole u kojoj, ustvari, nisam ni bila.'
Bolje od bilo koje fotografije.