Vecita skola

Sto lepse mislis lepse se zbiva. I sto god lepsi zivot bio - odgovornost se ne smanjuje...Lice ne ide bez nalicja. Manje problema ne podrazumeva bezumno uzivanje. Problemi su pozivnice da um izadje na bal. Um koji odavno nije pozvan ninakakvu zurku moze lako da se uplesnjivi. Pogotovo u nekoj toplijoj klimi. Mozak u frizideru vec duze traje.
Mene je sramota da se zalim. A dodje mi da uzdahnem i kazem - Eh...ceka me ovo ili ono. Moram ovo ili ono. A moram - znaci hocu! Iako, vec se ponavljam, u principu je sve bez vecih problema. Zapravo, bez problema slicnih problemima drugih na ovom podneblju. Fizicko prezivljavanje volim da izazivam. Psihicko izaziva mene.
Svake godine novi zadatak. Pretprosle je bio hrabrost.
Prosle godine strpljenje. Iz prosle godine mi je ostalo jos par ispita,nisam je skroz ocistila ali pustili su me da se upisem na sledecu. Ove godine mi se smesi ispit snage izbora. Odluke. Zivot je poceo da me provocira na najludji moguci nacin. Nudi mi toliko divnih stvari. Sve tece. Izrasce mi jos koja glava da mogu da gledam na sve strane. Postala sam lopov sopstvenog vremena. Kad ga ukradem od sebe sebi (paradoksalno, da) osetim se najlepse na svetu. Ali tu se opet namece moje staro otkrice da, cesto, da bi skrenuo levo moras skrenuti tri puta desno.
Ove godine mi se nudi pregrst divnih stvari i eto sveze spremljenog pakla zapakovanog u svetlucavi celofan sa masnicom. Njami. Ne zalim se! Naprotiv, ponosna sam sto sam ga prepoznala. Svakom svoj mali slatki pakao za desert. Take it or leave it. Meni to malo cepa srce. Vidim da je vreme da naucim da se odlucim. I da kazem NE kolacicu da bi mogao kasnije veliko parce svadbene torte. Prokleto tesko. A gladan na piru. Opasno je prejesti se. Coveka moze pripasti muka. Povracace.
Ponavljam sebi staru dobru 'zuri polako!'
Ponavljam sebi da vec imam odgovor na sve i da treba da pocnem da se slusam.
Teska srca pocinjem veliko spremanje.
Nekad je tako slatko izgubiti se u neredu svoje sobe, svojih misli, svojih planova i zelja i uzivati sto u tom neredu samo ti znas gde ti je sta, dok ne zaboravis.
Tek sada razumem moju mamu koja je na to uvek shizela i magicnim potezom ruke stvarala odmarajuci red. A meni je taj red uvek izgledao nemoguc za ostvariti ga. No, sad se namece.
Porasli smo.
Pustila bih neko veselo 'smrc'.