(neka istina)
Mozda nisam 'neka liberalna' nego sam egzibicionista koji zeli da podeli intimu iz svoje glave iliti pre, srca, sa vama. Uostalom, od liberalnosti ni L jer gomila mojih prijatelja ni ne zna za ovaj cosak u virtuelnom univerzumu. Ovde jos uvek mogu svasta da kazem. Iako pazim i dalje. Trebalo bi da otvorim jedan potpuno anonimni i na njemu viknem sve sto hocu. Stid? Da, pitam se danas da li se radi o stidu. Brze bolje sebi objasnih da je u pitanju ustvari strah. Strah od istine? Ovo bi trebalo da bude zalosno. Plasim se da kazem sve sto mislim - jer se plasim, zapravo, reakcije na istinu. To dalje vodi, strahu od neshvatanja ove moje divne dusice i odbacivanju iste. Od strane koga? Tamo nekih. Kojih bre? A znaaaam, dobro, sebe same! Eto, uhvatila sam se na delu. Stidim se da ispljunem sve pred sobom da ne bih ista ta ja taj ispljuvak zgazila i otisla. I onda bi ispljuvak (ja) ostao sam, razmeljan na ulici da ga gaze i ostali, a Ja bih otisla. Od sebe?!Koja sad Ja? Hm? Slika se cudno raspodelila. Sve Jedno (mi) je.
Dobro, trebalo bi biti nezniji prema sebi, pomaziti se po glavi, reci si sve i ostati sedeci na kafi sa sobom, u cistoj i osvezavajucoj ljubavi.
Svaki dan u svakom pogledu sve vise i vise napredujem!
(povratak)
Nego, prepustam se ovom egzibicionizmu i objavljujem svecano da se centar mog zivota preselio unutra. Da! Bio je napolju nekih 10ak godina. Poslednji put sam se srela sa svojim centrom, tako nesto, pre ravno deceniju. Mozda i vise...I bas mi je drago sto smo se ponovo nasli! Zapela sam o nj. I pozvala ga nazad.
Cini mi se da sam pre desetak ili vise godina izvrnula kozu naopacke, sve sa organima, i tako se setala gradom a i sire, da ne kazem kuglom. Pustala da mi se arterije smrznu na snegovima, da mi se jetra sprzi na vrucini, da mi se creva vuku po podrumima. Heroj! Ojacala, ogrubela, otupela, i bila vrlo vrlo 'cool'.
Necu da si sudim surovo, nije da nisam uzivala.
E, onda se nesto desilo, neki samar, neki procep, neki sut u straznjicu i ja sam se uplasila. I postala najveca kukavica na svetu. Uplasila se svog sopstvenog trinaestog sprata, mraka, samoce, nozeva, smrti, bolesti, zatvorenih prostora, disanja, gutanja, sporta, autobusa, kola, visine, zicare, posla, vode, ludila, putovanja!?! Cega sve ne!
No i to se nekako u mom neznom univerzumu zalecilo, zahvaljujuci raznim divnim dusama oko mene i dovelo me do momenta kad resih da se obucem. Da izvrnem kozu na unutra, kao sav normalan svet i nastavim nekim laganim korakom.
Da uhvatim svoj izgubljeni centar, koji ni nisam trazila ali eto ga, podmetnuo mi se pod noge.
I da jos usporim.
I jos malkice.
(zbrkano)
Sad kad je centar tu, na red ce doci istina. Kakva? Ko zna kakva! Nista ja unapred ne znam da kazem. Pustam da me zivot iznenadjuje. Ko zna sta trazim.
Ni ovaj tekst nisam planirala uopste da ispadne ovakav. Opet sam nesto sakrila! I skrenula sa teme koja mi je bila na umu na putu do kuce.
Nisam planirala mnogo stosta.
Nekad cak mislim da ne znam da mislim. Misli misle mene. Ne ja njih.
Luduju same.
Bar jesu dosad.
Mozda ih sad pohvatam i svezem. Stvarno ne znam da smislim i isplaniram. Trudim se!
Kako cu napisati knjigu koju planiram vec godinama?
I jos mi se pise!
Nesto hoce napolje!
(uplasena ljubav)
Pa se pitam ko ce da se bavi citanjem ovolikih ispovesti. Net literatura.
Da li je sve vec receno?
I to me nekad muci. Nekad mi se ucini da sam otkrila nesto i budem tako ponosna i onda procackam po netu i naravno vec neko rece, nacrta, napravi...objasni...
Mozda isto ovakvo jedno - sta god bilo- ponovicu se - ispovedanje, postoji na tri bajta levo od mene.
A onda se opet setim da smo jedinstveni i da nema dva ista...icega...nicega....
Pogotovo ne dve mene. Hehe.
To vec godinama objasnjavam decacima i nikako da shvate na vreme.
Izvinjavam se unapred suprotnom polu, ali, fakat, sporije pali.
A posle bude kasno. Posle = kasnije. Posle ispada jos kasnije od kasno!
Ono sto je filozofija mog omiljenog sporta - capoeire - i sa cim zestoko kuburim(o), a to su 'tajming' i 'distanca', bih mogla da primenim u svim aspektima zivota. Pogotovo medjuljudskim odnosima.
Ne biram ni tajming ni distancu.
U sahu vadim kraljicu u trecem potezu.
Ne stajem na crveno.
Pisem bez plana.
Zaboravljam kraj viceva.
Sudaram se sa zidovima, kvakama (veceras i sa konobaricom i punom tacnom).
I volim jako!
Нема коментара:
Постави коментар