Rage against the machine

A moj racunar i dalje tera po svom...Zivi neki svoj zivot u koji ja niti zelim, niti znam da zadjem. Stavise, njegova privatnost me izvodi iz takta. Pun je nekih tajni koje ne mogu ni da slusam ni da gledam, ne da mi se, necu, c! Ponasa se kao da je u pubertetu. Mozda bih mogla da ga podmitim necim, samo ne znam jos cim tacno.
Da ga pre ukljucivanja poljubim u ekran, pomazim po tastaturi?
Mada,s vremena na vreme se neke stvari same poprave. Te se ne uzbudjujem bas jako.
Tako to biva u mom univerzumu.
Cesto bez objasnjenja, plana, najave...
Samo pocnu da rade. Kao zvucnici koji danima nisu pustali zvuk i odjednom sami od sebe propradili. Ne zelim da ulazim u pitanje zasto i kako.
A masine i ja imamo neki cudan odnos. Krize u vezi nailaze, prirodno, kao u svakoj komunikaciji. Samo sto je njih vise a ja sam jedna i kao da saradjuju.
Veliki lift je zapoceo citavu svadju i prestao da radi bas kad je otoplilo i meni postao nuzan za spustanje bicikla sa trinaestog sprata. A veliki sam uvek vise postovala i simpatisala od malog. Onda sam morala da se umiljavam malom liftu danima i da mu se uvlacim svim nemogucim trikovima u njegovu mini-utrobu sve s brzincem.
Ubrzo je ovo neprijateljstvo preslo na racunar a potom na sporet.
Sporet je nekim spletom okolnosti poceo da strajkuje i gasi ringlu po ringlu. Na kraju sam poslednja dva dana kuvala rucak na najmanjoj ringli za kafu. Dok se i ona nije ugasila.
Kako i zasto, ne zelim da ulazim u detalje!
Zatim mi je veceras izbio osigurac i u kuhinji vise nemam svetla. Ni u dnevnoj sobi...Ne znam da ga promenim!
Prvo manje prostora u liftu, onda manje surfovanja po netu, potom manje kuvanja a onda i manje svetla.
Neka metaforicna poruka?
Need a man in da house!