Saku po saku blata i idemo. Polako. Prvo nabacujem, prskam, meljam jednu na drugu, a onda cu sve to lepo oblikovati i izvajati svoju figuru. Od blata cu se napraviti. Potom, kad se blato stvrdne, napravicu glazuru od meda i secera. I pozvati pcele na gozbu.
Izgleda da nisam jedina koja bi da uzme mikrofon i krene po svetu zaustavljajuci i pitajuci ljude kako su? I sta je za njih sreca? Ideje se dele. Da ne kazem da su deljive. Lebde u vazduhu i zakace se za neciji mozak, te ko prvi devojci njemu ista. Mozda krenuti po svetu i pitati ljude sta je za njih istina?
Kazu - cuvaj se onog ko misli da je ono u sta veruje istina.
Kako onda da verujes u nesto ako neces verovati u to kao istinito? Ili mi izmice ova metafizicka problematika.
Ili je samo dovoljno svoje verovanje propratiti malim neutralizatorom - 's moje tacke gledista'. I skratiti muku tvrdoglavima a povecati je zbunjenima.
Obicno mi se stvari svide pre nego sto su mi jasne. Tako da verujem u gore pomenuti savet.
Nisu nase istine iste. I moja nikako nije tvoja. Negde se mogu ocesati i mozemo gledati u istom pravcu ali i dalje videti razlicito.
Cemu onda frka oko istine?
Tome sto je na kraju ipak u njoj poenta.
Ali je ne mozemo definisati.
Meni, na primer, ona jako treba. Da ne kazem da sam ovisna o njoj. I zato bolje cuti ako ne mozes da je izgovoris. Ovo pre bese savet samoj sebi. Zato cu i ja da pocnem da cutim. Ako uspem. Navikli smo da je zaobilazimo. I brbljamo kojesta.
Pokasucu da primenim ovaj kineski obicaj: oni odaberu jedan dan u mesecu kada doticu stvari po kuci i pitaju ih da li im trebaju. Ako ne, onda ih uklone. Resih da tako dotaknem svet oko mene. Stvari, ljude, aktivnosti, odecu...hranu....pice...zelje....stosta.
Cudna su ovo vremena - dodje leto trideseto i preispitivanje...a kod Dostojevskog su ovakve krize imali osamanestogodisnjaci.....da Bog da ih uvek bilo.
Bice manje prasine.
Нема коментара:
Постави коментар