Mudrost

Ćutim (postajem sve mudrija) i čitam Riznicu mudrosti da vidim da li postoji nešto besmislenije od onog što upravo pročitah. Pošto kažu da nema takve besmislice koju već nije izrekao neki filozof.
Moguće je i da mi se probudila strasna želja za pisanjem u prazno, onako, besciljno, ne bih li zavarala put obavezi koja me steže oko vrata. Prevodim filozofski tekst od kog mi se mršti utroba i prevrću oči. Neki novi francuz koji diže Huserla iz mrtvih. Iskreno, posle pet prevedenih stranica ne mogu prepričati ni u jednoj a kamoli u dve rečenice šta nastoji da nam pokaže. Biće da sam kraće pameti. Ali nisam uhvatila konkretan smisao fenomenologije. Priča, preživa, žvaće, zapetljava, secka, rasparčava, prepliće i na kraju tras! Glavom o zid. Pouka nevidljiva, ili je od pouke i krenuo i stigao pre dalje, nego bliže.
Živo me zanima ko to čita. Mora da se davi u pesimizmu...
Ili sam možda ja suviše pragmatična. Ako se ne maže na hleb, ne vredi... Možda jesam...
Nikad mi nisu bili jasni ljudi koji se nejasno izražavaju. Pogotovo oni koji se kite stranim rečima, i još više stranim rečima iz jezika koji ne razumeju. Tu je vrhunac ironije. Mogla sam reći i neologizmima. Ali srpski već dovoljno pati od zakrpa.
Kaže Bergson: Homo sapiens je zverka obdarena razumom, ali i jedino biće koje svu svoju energiju može da posveti kakvoj nerazumnoj stvari.
I sada nama fenomenologija želi da pokaže važnost opažaja, pojavnog i vibracije boje koja dodiruje dušu... Nego i da je tako, pa da uživaš u lepo ispričanoj priči koja te ne prosvetljava mnogo ali ipak malo razbudi svest, on se spotiče po trouglovima intencionalizma, uzdižući mrtvu prirodu na nivo živih formi i tome slično...
Možda grešim dušu ali booooooriiiiiiiiiiiing!!!
Daleko od toga da mislim da se radi o gluposti... pametni ljudi filozofiraju, pišu knjige... Mislim samo da mudrost treba da bude pitka. Dostupna svima.
A ne da ti članak za prevod iscedi znoj iz svake vijuge.
Tja... Izem ti mudrost...

Preko šaltera do budućnosti

Doterali su i zgradu i sistem. Oni koji urane mogu i da sednu na postavljene klupe. Redovi budućnosti ti dopuštaju i da sedneš a da ne pojedeš sopstvenu džigericu u slučaju da ti se neko, posle par sati čekanja, ubacio na mesto ispred. Iznad svakog šaltera su postavili digitalnu tablu na kojoj svetli broj sledećeg klijenta. U pretprostoriji ti daju broj, sve sa naznačenom cifrom srećnih učesnika koji su na redu pre tebe. Ako imaš kliker za matematiku, možda i izračunaš kada bi mogao da stigneš na red. Sve izgleda odlično organizovano.
Nažalost, samo 'izgleda'. U našoj zemlji 'izgleda' još uvek nadvladava 'jeste'. Šalter je i dalje nedostižna destinacija. Pri ulasku u Socijalno, preporučljivo je ispred zgrade izuti nervozu i zaboraviti da se na ovoj planeti bilo šta meri vremenom. Vreme je u toj zgradi nevažeći pojam. Matematika nadilazi samu sebe. Eto, juče sam po drugi put rešila da okušam sreću i najpre izvukla svoju kombinaciju. Srećan broj je bio 346. Ušavši u salu, primetih da su na svim tablama brojevi od 600 na gore. Vratih se da pitam osobu u ulozi Suzane Mančić u čemu je trik. Reče: 'Table znaju da broje do 999. Posle počinju ponovo od nule. Računaj da je tvoj broj zapravo 1346.'
'Ha!' - pomislih! Naš sistem je uvek bio tako logičan. Prosto se zapitah, kako to nisam mogla da zaključim sama!?!? Mada, dobro smo potvrdili staru narodnu 'Ko pita ne skita', jer bih u suprotnom možda spržila svoje vijuge u matematičkim operacijama zvanim stigni od 611 do 348, iako se brojevi nižu na gore. Koliko je poduhvat bio uspešan, govori činjenica da sam i dalje bez zdravstvene knjižice.
Ali, nisam izgubila rat! Uložiću dragoceni petak u kampovanje u redu. Sve sa knjigom i sendvičima. Ugasiću vreme i praviti se da se prolaznost računa obavljenim akcijama. Tako da, dok ne stignem na red, mogu da uživam u činjenici da život stoji. Žurba ne postoji i ništa nije vrednije od zdravlja. Možda smislim i još neku utešnu.
Nada umire poslednja.
Bolje zaslužiti a ne dobiti, nego dobiti a ne zaslužiti. (ovu ne znam kako da prihvatim)
Kaže Spinoza 'Ne plaši se, ne ljuti se, već shvataj.'
Rešenje nemam, ali se divim problemu.
Itd...
Toliko o Socijalnoj službi.

Vremeškanje

Danas sam se, konačno, susrela sa Vremenom. Na ručku i popodnevnoj kafi. Jedva smo se uhvatili. Beži vreme od mene, bežim ja od vremena, a ispreplitana nam je sudbina, kao i svima vama usotalom. Vreme je od onih pojava koje su svačije i ničije. Kao novac, kao ljubav.
Skuvala sam tom neumornom detetu (naravno da je još dete, sve što zna jeste da se poigrava nama) ukusan ručak koji je ono, ne bi li ostalo dosledno svom principu funkcionisanja, previdelo, izložilo samo sebi, tj. Vremenu i prepustilo drugom naletu gostiju, jer kako reče, ne jedemo mi iste stvari, ono jede nas, naše veze i planove, a ljudska hrana ga samo koči. Tako da me je gricnulo za ručak, kao što je i sve vas, usotalom.
Požali se meni Vreme kako zaista ne želi da ljuti ikoga, ali u poslednje vreme ( tj. u poslednjem periodu njegovog sopstva) stalno sluša kako se žale na njega, kako ga ne vade iz usta u večito negativnom kontekstu, kako ili nedostaje ljudima toliko da im svaki zalogaj života postaje gorak, ili su ga dobili previše te su primorani da se predaju siromaštvu i đavoljoj raboti.
Priznalo mi je da čuva kitnjasti tron našeg univerzuma i da ima obavezu da vlada nad nama, ali da su se stvari naveliko promenile i da ljudi više ne znaju šta je poštovanje i ispravno ponašanje. Nekada su živeli u skladu sa Vremenom, danas više ne.
Čak mi je priznalo da mu je teško i da se, koliko god smešno zvučalo iz njegovih dečjih očiju, oseća nekako vremešno. Sito i nagrđeno. Čak je malo i povilo leđa.
Iskreno, bi mi žao. Shvatih koliko mi je stalo do tog večito nadnaravno moćnog a trenutno zbunjenog deteta protiv kog se čitav planet uzjogunio. A ono je samo htelo da se igra, deleći pravedno nagrade svakom ko bi se u igri bilo kako istakao... Od kada je sveta i veka.
Zagrlih ga i valjda ga iole uteših obećavajući da ću vam preneti kako se oseća, da malo obratite pažnju na njega, da ga ne kinjite rastežući ga po nepovratu ništavila ili ga sabijajući u čelične stege besmisla.
Sve oko nas je živo. Samo je pitanje kojom brzinom se kreće. Ono sporije nije zaslužilo šamar zbog naše užurbanosti i obratno.
Oko u trku i oko u šetnji vide dva različita scenarija...
Kad vam Vreme dođe u posetu biće vam drago, pošaljite mu koju lepu. I tako se samo igra.

Vatra

Razmišljam nešto od jutros o nervozi. Da bismo je lakše razumeli, pojednostavićemo je i svesti pod osnovni element - vatru.
Probudiš se, dakle, sa vatrom u glavi. I šta onda? Razloge ne vredi tražiti, možda imaš sutra neki veliki događaj od kog ti se podiže temperatura, možda ti je juče neko rekao nešto teško za varenje, možda je danas takva klima u tvojoj lobanji. Razloga je, uvek, puna torba. Nama treba rasplet.
U pojednostavljenom univerzumu, dovoljno je razmisliti šta sa tom vatrom uraditi.
Pod jedan, vatra je vrlo važan element, ključan za naše bitisanje. Ima moć da pretvara tvrde supstance u tekuće ili gasovite. Menja agregatna stanja. Povezuju je sa životnom energijom. Kažu da procesuje misli. Da pretvara hranu u masnoću tj. zalihe energije. Da izgara sve ono što je trulo i da pročišćava. Da stvara nervne impulse. Da povezuje atome. Da joj je neophodna gravitacija. Pod dva, vatra je dobar sluga i loš gospodar.
Znači, zapaljenoj vatri u glavi ne smemo dopustiti da vlada. Biće rata.
Analogno tome, ukroćenoj vatri u glavi možemo štošta zapovediti. Zapaliti đubre za početak.
Kao i svaki put, dođemo do toga da je život takav kakve su ti misli, jer se napolju događa ono što se događa, što se događalo i što će se događati, a unutar glave ono što mi porađamo. Reakcija je isključivo naša stvar. Apsolutno nevezana za spoljašnost. U nedostatku vode reagujemo suvo, prazno i blazirano. Uz višak vatre, opržimo bližnjeg svog. Nekad prvostepeno.
Ne kaže se džabe - rad oslobađa, sveta istina o koju se ogrešio Aušvic.
U toku ovog lutanja do rešenja, nazirem najbolji način da je se oslobodim. To bi možda bila akcija u kojoj bi se vatra osetila neophodnom i korisnom, samim tim me ostavila na miru i možda iz moje glave prešla u kućicu zvanu ringla.
Kuvanje!

Ispade priča o ljubavi

Odlučih da, iako nemam o čemu da pišem, počnem da pišem. Čisto da isprovociram naslov ove virtuelne teritorije koju sam bez ikakve muke osvojila. Da je iskorostim kad je već tu. Ironično tu, a zabrinjavajuće ko zna gde. Ko zna gde pulsira srce ovog meni nepojmljivog interneta...
U isto vreme je i važno i nevažno, jer ne znamo mnoge toliko nužnije odgovore.
Eto, na primer, često ne znamo da nabrojimo tri lepe stvari u životu koje su nas obeležile. Danas se nađoh u priči o tome i uhvatih i sebe i druge kako smo jedva u stanju da izvučemo iz ispretumbanog sećanja tri vesela zapisa. Neveselih uspomena koliko voliš. Ispade da je iskustvo stvarno zbir razočarenja. Malo preoblikovanih u smešne, sva sreća... Ali su, na kraju, tri radosna događaja iznudila muklu pauzu. Na kraju su se ipak prikazala pod reflektorima ovih ili onih ljubavi. I onda razmislih - obrni, okreni, hteli mi to ili ne, sve se na ljubavi zasniva. Ili smo patili zbog manjka ili se razmazili zbog viška, ili se isfrustrirali zbog neuzvraćene ili se izjeli zbog pogrešne... Svi ostali događaji su nekako ostali u zapećku... Videli jesmo ovo ili ono, dobili, da, ovo ili ono - no sve su to bili slabi i kratkotrajni efekti, jedva izvučeni iz džaka zaborava. Kako onda možemo da filozofiramo o materijalnom univerzumu? Kad ne možemo da napipamo ono što nam je najvažnije! Čemu onda hvatanje za bilo šta opipljivo? Samo da bismo umarali ruke mahanjem kroz prazno... A toliko vremena nam prođe u tom ispraznom mlataranju.
U produžetku priče trebalo je pomenuti i nekoliko svojih kvaliteta... Vežbali smo prideve - kad ono - ništa teže... Da li zbog neke vrste stida sumnjivog porekla ili zbog kratkovidosti, retko ko da je uspeo da se izrazi... Možda smo promašili temu za razgovor... Možemo i da se utešimo da smo mi oni skromni što ne pričaju o svojim vrlinama ili da se stopimo sa onima čija je skromnost jedina vrlina. Ne hranim samoljublje, može da škodi, ali u opštem manjku istog ne bi bilo loše ponekad malo pohvaliti sam sebe. Reče neko da ljudi za tobom to počnu da ponavljaju pa se zaboravi odakle je poteklo. Hihi. Još jedna od čari prostog života.
Prema sebi ili/i prema drugima, u osnovi se radi o ljubavi.

Malo sam se sporečkala

Nemam mnogo izbora a da se taj izbor ne okrene protiv mene. Mogu samo da uzdahnem, pognem glavu i priznam: oh, da, sve je stoprocentno relativno i ništa nije u mojim rukama. Samo što se onda ipak gricnem za jezik, jer znam da nešto i jeste u mojim rukama. I znam da nam matematika ipak ostavlja koji procenat u šaci. Da naučimo da žongliramo. Da igra bude zanimljivija. Pa, ko zna, zna...
Možeš da ustaneš jednog jutra drugačiji. Isto kao što možeš ustati istiji. Kada ustaneš isti, istiji ili drugačiji ali bolji, obično to i ne primetiš. Primetiš ono kad se probudiš gori. Ja se ovih dana budim gora. Seo mi je sivo- crni oblak na glavu i pomračio vidik. Onda se brže bolje iznerviram što sudim, jer ko ima moć da određuje boljitak i goritak u ovom opšte-relativno-halucinogenom univerzumu? Kažu prihvataj s mirom, budi svedok dešavanja, diši duboko, da, i onda se uhvatim kako pustim svoje ja da luduje - zdravije je tako, a parče mene u obliku svedoka trči za njim i packa ga, tj. lema ga po glavi i ne moram uopšte ni sa kim da se svađam kad to najbolje znam sama sobom.
Pošto je tanka granica između besa i tuge, ubrzo je preskočim, pa se rasplačem i zovem u pomoć prvo psihologiju a onda i Boga, ne bi li ih pomirila na jednoj, suzama zalivenoj, večeri.
Pišem pisma onoj ja od pre neki dan moleći je da mi se vrati, ne shvatajući zašto me je napustila i pretim ovoj sadašnjoj da me se mane, jer nam ne ide zajedno. Uz sve to, samu sebe zasmejavam, jer znam da nema granica, granica između mene i mene, između juče i sutra. I još jedna packa preko čela: 'Što ih onda crtaš?!? Treba da ih brišeš!'
Eh... taj večiti raskorak između teorije i prakse...
Možda sam se preko noći upisala u neku školu zvanu Sam svoj učitelj, podelila uloge razrednog i ponavljača i sada sam na ubrzanom kursu iz poznavanja (sopstvene) prirode i (sopstvenog) društva. A da nisam primetila. Znate kako to ide, mehaničke radnje, paljenje filtera cigarete, i sl...
Ne znam zašto u škole ne uvedu nekakav predmet tipa 'samospoznaja' i poštede ljude prolupavanja i bacanja novaca na psihijatre koji su već uveliko postali sastavni deo mnogih života.
Možda zato što se ne bismo izvukli iz osnovne škole neko duže vreme.
Nego, priznajem da, iako me je to izvlačenje lepše polovine društva uvek malo iritiralo, žene izgleda jesu robovi hormona; i nije strašno shvatiti da i posle 30 godina zajedničkog života sa sobom, ne sarađujem nego vrlo često sebe sabotiram; i, istina, niko drugi nije kriv, no sami svoj krst nosimo; i odluka je ključ...
Mislim da mi je od silne mudrosti pao šećer.
Mmmm, chocolate... (Homerov drhtavi glas)

O pisanju i fotografisanju

Treba pisati. Reče veliki Igo :' Reči su igle kojima se kače misli'. Te misli bi mogle biti još veće igle kojima se zakači čitava osoba za pano datog vremena. Zahvaljujući tome možeš da ispratiš izložbu sebe kroz vreme. Da razgledaš svoje misli kroz periode, svoja razna ja.
Sve teče. Stalna je samo promena. Znanje bi se moglo kriti u primećivanju tog toka. U opažanju kako ti se menja telo, htenja, znanje, poimanje... Ne zbog gacanja po prošlosti, naprotiv, zarad opažanja ovog čuvenog 'sada' koje istom tom 'sada' izmiče.
Treba pisati. Misli se ponekad toliko promene da nove više ne mogu da prepoznaju stare, iako su odgojene u istoj glavi. Lepo je videti svoje stare misli kojih se nekad postidiš, a onda te ipak nasmeju.
Možda se uopšte ne bi trebalo fotografisati. Trebalo bi se opisivati. Trebalo bi napisati sastav o sebi i zalepiti ga u album. Umesto slike sa nekim, bolje bi bilo opisati utisak o tom nekom. Onda, posle nekog vremena učiniti isto. Da vidimo koliko smo se promenili. Ne spolja, iznutra. Umesto fotografije tvrđave noću - sastaviti priču o tvrđavi noću, umesto slike sa neke zabave, ostaviti par utisaka sa iste. Slike ipak znaju da prevare. Mnogo bolje nego reč.
A reč je pritom, uvek i bila moćnija. No, ovo naše vreme joj nagriza važnost. Stvarnost se, nažalost, svodi na sliku. U svim pozama i bojama. Reč, nažalost, postaje izlizano sredstvo za osrednju komunikaciju. Pada sa trona svemoćnog dirigenta, tačnije naizgled pada, dok ostaje da vlada kao siva eminencija...
A sve ovo o pisanju je isplivalo samo zato što sam pronašla svoj dnevnik iz '94 i slatko se nasmejala jednoj rečenici u kojoj sam prepoznala onu malu, butnovnu, skoro zaboravljenu sebe:
'Upravo sam se vratila iz škole u kojoj, ustvari, nisam ni bila.'
Bolje od bilo koje fotografije.