Malo sam se sporečkala

Nemam mnogo izbora a da se taj izbor ne okrene protiv mene. Mogu samo da uzdahnem, pognem glavu i priznam: oh, da, sve je stoprocentno relativno i ništa nije u mojim rukama. Samo što se onda ipak gricnem za jezik, jer znam da nešto i jeste u mojim rukama. I znam da nam matematika ipak ostavlja koji procenat u šaci. Da naučimo da žongliramo. Da igra bude zanimljivija. Pa, ko zna, zna...
Možeš da ustaneš jednog jutra drugačiji. Isto kao što možeš ustati istiji. Kada ustaneš isti, istiji ili drugačiji ali bolji, obično to i ne primetiš. Primetiš ono kad se probudiš gori. Ja se ovih dana budim gora. Seo mi je sivo- crni oblak na glavu i pomračio vidik. Onda se brže bolje iznerviram što sudim, jer ko ima moć da određuje boljitak i goritak u ovom opšte-relativno-halucinogenom univerzumu? Kažu prihvataj s mirom, budi svedok dešavanja, diši duboko, da, i onda se uhvatim kako pustim svoje ja da luduje - zdravije je tako, a parče mene u obliku svedoka trči za njim i packa ga, tj. lema ga po glavi i ne moram uopšte ni sa kim da se svađam kad to najbolje znam sama sobom.
Pošto je tanka granica između besa i tuge, ubrzo je preskočim, pa se rasplačem i zovem u pomoć prvo psihologiju a onda i Boga, ne bi li ih pomirila na jednoj, suzama zalivenoj, večeri.
Pišem pisma onoj ja od pre neki dan moleći je da mi se vrati, ne shvatajući zašto me je napustila i pretim ovoj sadašnjoj da me se mane, jer nam ne ide zajedno. Uz sve to, samu sebe zasmejavam, jer znam da nema granica, granica između mene i mene, između juče i sutra. I još jedna packa preko čela: 'Što ih onda crtaš?!? Treba da ih brišeš!'
Eh... taj večiti raskorak između teorije i prakse...
Možda sam se preko noći upisala u neku školu zvanu Sam svoj učitelj, podelila uloge razrednog i ponavljača i sada sam na ubrzanom kursu iz poznavanja (sopstvene) prirode i (sopstvenog) društva. A da nisam primetila. Znate kako to ide, mehaničke radnje, paljenje filtera cigarete, i sl...
Ne znam zašto u škole ne uvedu nekakav predmet tipa 'samospoznaja' i poštede ljude prolupavanja i bacanja novaca na psihijatre koji su već uveliko postali sastavni deo mnogih života.
Možda zato što se ne bismo izvukli iz osnovne škole neko duže vreme.
Nego, priznajem da, iako me je to izvlačenje lepše polovine društva uvek malo iritiralo, žene izgleda jesu robovi hormona; i nije strašno shvatiti da i posle 30 godina zajedničkog života sa sobom, ne sarađujem nego vrlo često sebe sabotiram; i, istina, niko drugi nije kriv, no sami svoj krst nosimo; i odluka je ključ...
Mislim da mi je od silne mudrosti pao šećer.
Mmmm, chocolate... (Homerov drhtavi glas)