Posle vec hiljadu puta ponovljenog pravila o skretanju tri puta levo da bi se skrenulo desno, valja se podsetiti i onog o udaljavanju kako bi se stvari bolje videle. Iz haosa koji te pojede tesko je nazreti stvarnost. Ne vidis sta ti je pred ocima. Stvari se isprece, znas da su tu ali im ne vidis konture.
Udaljih se malo da vidim sta se to desava u mom gradu, mom zivotu, u mojoj glavi. Kakva svezina, bistar vazduh ovde na, mozda, ni hiljadu kilometara. Ne nadmorske visine nego geografske duzine.
Odjednom se setih kako je krasno imati vreme samo za sebe. I kako je divno doci na mesta na kojima si vec bio, i poslednji put ostavio neku svoju ljusturu koja se sada mozda znatno promenila. Treba svracati na ista mesta, sresti starog sebe i pitati sta ga ima novo. Skenirati ga. Caskanje moze potrajati.
Od samog polaska sam dobila na tacni par novih dragih dusica, nekoliko anegdota za memoare koje cu stvarno morati da napisem (mislim, kako je moguce da svi u vozu budu opljackani osim mene sa pozajmljenim laptop-om od hiljadu evra? (ps. da kucnem o drvo, jer se istim vracam, for God's sake) i sl.dogodovstine).
Vreme me je prevarilo u svakom smislu. Ovde dani traju duze, hladniji su od ocekivanog i gadjaju te svezim vocem desavanja.
Da li stara prijateljstva ne trule zbog manjka zajednicki prezvakane stvarnosti ili zato sto sa sobom nose nesto vise, verovatno nikada necemo saznati. Vecina bi glasala za ono prvo. Ti neki ljudi, koji su godinama tu, i igraju ulogu srodne duse mozda smo ne stizu da ispucaju bonus lepih trenutaka i predju na nivo 'opet ti, ta tvoja ista glava, ista prica i dosadne predvidive reakcije, i jos nisi ni raspolozen!'
Presla sam u godisnje doba iza onog u Novom Sadu, u odnose iza onih koji se mogu predvideti, u prepustanje iza onog koje plasi, u uzivanje iza onog koje sam htela da isplaniram.
Otisla sam malo dalje, da bih bolje videla ono sto je blize.
Нема коментара:
Постави коментар