Povlacim rucnu

Dobro, stala sam. Od sada hodam na prstima samo me nemoj molim te tako kaznjavati.
Zatrcim se ka nekoj buducnosti, puna toplih iscekivanja i onda je promasim, protrcim, i upadnem u saht proslosti tako duboko, da ne mogu da vidim dalje od juce ili sutra.
Izvini.
Zaboravljam da, ako vec zelim da pricam sa vremenom, sa govorom, sa istinom, treba da utihnem. A ne da se pojavim prseci se, zeleci da me vreme i govor i istina vide.
Znam.
Teorija je uvek na korak ispred prakse.
Uvek je brza.
Ili ne uvek. Ne generalizujmo. Nekad si u praksi bez teorije i to je tako slatko, kao ona Marijina torta sa rizom.
To je ono kad mi izleti istina i iznenadi me.
Nekad si u teoriji bez prakse i to te zulja kao riblja koscica zabijena u sluzokozu grla.
To je ono kad bih da objasnim i sebi i drugima nesto o cemu ne vredi pricati i izgubim dah...
Samo sto priloska odredba za vreme 'Uvek' voli da nadvlada realnu procenu.
Izvini jos jednom na svemu bezglavom sto preduzeh. I vrati mi glavu molim te.
Okean je tako miran kada mi je glava na ramenima i vazduh je tako bistar i vetrovi dremaju kao bebe.
Treba mi ta moja glava da promuckam u njenim ustima ukus ovog danas.
Stajem. I hodam na prstima.
Jedino tako cu stici da se pogledam u oci sa mackom i golubom koji su mi stalno uz rame.
Izvini cak i sto trazim...
Ali jos uvek nisam naucila da mislim u sebi. Jos uvek prevrcem po kantama spoljasnosti kako bih nasla kljuc cuvenih vrata ka mom unutra. Ne da bih ih otkljucala, nego da bih ih zakljucala kad prestanem da se plasim da ih zatvorim.
Sapnuo mi je Mika Antic danas, a tacnije bi bilo reci - podsetio me je: koliko je velika nevolja imati neuredan um.
Odoh da ga usisam i uzivam u neredu koji se nadam da ce ostati samo spolja, kao i dosad.
Izmislila sam upravo univerzum u kom se niko nece naljutiti zato sto malo bezglavo gresim.
Jos malo da popusti grc u grlu i zacenicu se od smeha.