pisanje na pauzi - mislim, nema ga, hehe

O da, leto...more...uživanje...kamen, so....ko je sposoban da u ovako blaženom stanju napne vijuge i sklopi više od tri proste proširene....biće da ja nisam.
Tako da na mom voljenom blogu do daljneg ostavljam:

VRAĆAM SE .......USKORO.......


I nek' pređe i na vas ovo letnje blaženstvo

Raspust (samim tim i neki zaostali post iz drafts-a)

Tu sam, možda spavam. Možda sanjam. Sanjam neke slike koje mi trepću sa najviše police. A pošto mi je lepo, neću da se pitam da li te slike sanjaju mene. Sve u svemu, na sve strane neko spavanje i sanjanje. Zaboravila sam koji je dan. Jedva da znam da raspoznam kazaljke pa da si objasnim koliko je sati. Konačno. Stopila sam se sa vremenom, pomirili smo se. Raskinuli raskid. Sad se vreme i ja volimo. Ako me večeras ne ošamari jer sam upravo u zakašnjenju.
Mada, trenutni posao mi je ratovanje sa vremenom. Plaćaju me da ga pobedim. Do sada su me plaćali da mu se pokorim.
Reči su mi malo onemele. Ako se to može 'na malo'. I, obezobrazile su se. Neće da se ređaju i neće da znače nešto.
Raspustile su se.
Kao i ja.
Moja je glava trenutno u nekim blaženim sferama gde je stvarnost malo nestvarna, java je malo međ' snom, ozbiljnost zasmejava a smeh se mršti. Do nedavno sam režirala drame i komedije, a sada je na repretoaru crtani film.
Ako me neko traži, skrenula sam levo kod Albukerkija.

Kriza grize

E, izašlo je! Pustilo me je, razvezalo, olabavilo! Ivana ponovo diše. I to, onako, bez razmišljanja o tome. Blaženstvo čisto! A par dana sam prebrojavala, računala, merila, šta je duže - udah? Izdah? u panici: šta je uopšte na redu??!?! Udah?!?! Udah?!?! Udah!?! Neee! Izdah! I onda ti se zavrti u glavi i pada ti se u nesvest. Svašta.
Razlog - zavezala sebi omču oko vrata. Nabacila si na leđa kamenčinu. Ukrala sebi vreme. Pretvorila se u mašinu. Zaboravila šta je šetnja. Predala se trci pacova.
Recept - par dana ne radiš, malo se grčiš, plačeš i slično luduješ, potom provedeš jedan skroz neradan iako prividno radni dan uz ležanje na splavu uz kafu, lepu knjigu (ako imate srodnu dušu da vam čita priče - savršeno), ondaaaa, ležanje ispod drveta, a onda masaža glave, ledja i ruku. Pomogućstvu, sve to sa nekim ko vas razume, sluša, zasmejava iliti malo nahrani pažnjom. I rešen problem. Sva sreća, pa je moja najbolja prijateljica bila u elementu. Čitala, pričala, masirala, zasmejavala. Dobiće orden!
I opet sednem ja malo sa sobom i po 'enti' put zaključim, dakle, stvarno, kakva smo mi to bića - koja su u stanju da sama sebi naprave pakao i onda sednu, plaču, kukaju, razbole se itd. Lepo nam je mudri Branko Kockica otpevao sudbinu: kolariću, paniću, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe odplićemo....
I drugi zaključak je da je masaža stvarno lek. Iliti pipanje. Prostojnije: dodir. Tako unuci održavaju bake i deke u životu. Pipkanjem. Tako se voli u životinjskom carstvu. Ne može ovaj današnji 'Zoon Politikon' da si uskrati tu potrebu a da ostane zdrav i prav!
Tako da, ujela me je kriza (koju sam JA porodila, odgojila) za glavu, za mozak, za dušu, za disajne organe... I previla sam ranu, sva zadihana, zavojem umočenim u eliksir prijateljske ljubavi, potom je malo izmasirala i evo me, preporođene.
Život je jednostavan.
Malo se odmorite, malo se pipate i kriza ne grize.

Mislite o tome

Malo ću da kršim prevodilački red i mir i podelim sa javnošću šalu iz knjige koju prevodim i koja mi je, definitivno, ulepšala današnji dan:

Mula Nasrudin jaše svog magarca. Odjednom, životinja reši da se zaustavi. Nasrudin ga gura, vuče, udari ga štapom; ništa ne vredi: magarac, tvrdoglav, neće da se pomeri. Starac koji je tuda prolazio, dobaci:

- ’Stavi mu papričicu u tur!’

Nasrudin tako uradi i magarac se baci u trk kao poludeo.
Njegov gazda stade trčati za njim.Videvši da ga ne može stići, stavi i sebi papričicu u tur. Odmah poče takvom brzinom da trči, da prestigne magarca i stigne do svoje kuće vičući ženi:

- ’Zaustavi me! Zaustavi me!’

- ’Ne mogu – odgovori ona, - jako si brz.’

On joj reče:

- ’Stavi papričicu u tur!’

Režiser bljuje vatru

Nekad je sve kao film, a ja sam režiser kom je ispao scenario. I znam, otprilike, o čemu se radi, i znam, otprilike, ko igra glavnu ulogu a ko sporednu, ali glumci su već toliko dobro uigrani da predstava teče, a ja ostajem da gledam, priča me nosi, i ne stižem da proverim, u izgubljenim papirima, da li glumci govore ono što od njih htedoh...prosto im poverujem...jer sve već po navici ide...Onda se setim, u onim srceparajućim scenama, da su to delovi koje sam precrtala. Dosta, bre, drame...Ali, kako sada da im pokažem šta im je zadatak? Gde mi je scenario!?!
Nekad im kažem u toku snimanja, da promene tok događaja, a nekad se i oni zaborave, pa vrate ploču unazad...otpevaju istu pesmu, jer im je tako lakše...misle da ne mogu da dobiju otkaz. Misle da su nezamenljivi. Misle da ih nisam slušala. Misle da sam ja preosetljivi producent, koji nema srca da rasturi uigranu ekipu.
No, poneta starom dobrom: ono što te ne uništi, samo te ojača, reših da otpustim par tvrdoglavih likova. Jedan uopšte neće da se prilagodi novom serijalu i tvrdoglavo ponavlja tekst iz jedne stare uspešne horor epizode, koju ukidam. Drugi je emotivno labilan i cmizdri unaokolo bez razloga, na svaki novi tekst, jer mu je u ranijim epizodama to donosilo uspeh. A ja davno prešla na komediju!? Jedan sumnja da su moji tekstovi, saveti, rešenja, komentari - dobri, i stalno truje ostatak postave da me ne sluša! Ova trojica lete već večeras...Ostali, onaj najpametniji, zatim, onaj što u sve veruje iiii...možda i onaj mali što često radi šta hoće ali u okviru programa, mogu da ostanu uz par packi i uslov da stanu na loptu.
Videćemo kuda će odvesti. A dotle, odoh da prevrnem svo znanje ovog sveta i nadjem vredni papir i vidim da li je baš ovako pisalo i u scenariju ili...ili da se sakrijem (ako scenario pronađem) i da posmatram da li se dešava ono što mislim da se dešava, a to je, da se scenario, upravo sada, piše sam.

Bez granica

Samo hodaj. Samo guraj. Ne postoje granice. Ono što se ispreči na putu jeste prepreka koju ako ne možeš preskočiti, sigurno možeš zaobići. I obratno. Nekada se prolaz učini zatrpan. Ali, seti se reči - učini. Nekada putarina košta mnogo vremena. Ali, svako ima vremensku ušteđevinu. Štek. Dane u kasici. Plati. Prolaz može da košta par sekundi a može da košta i par godina. Nije ni važno. I tako se ne sećaš koliko dugo si radio za zarađeno vreme. I koliko je tvoje vreme zaista vredno... Ne vredi žaliti za onim što ne možemo pojmiti...
Kod mene su prepreke nalik ispreturanom nameštaju. Kada zavirim u svoju glavu, vidim nabacane stare fotelje, srušene ormane, stolice naslagane jedna preko druge. Nagomilan stari, ponekad lepo očuvani, nameštaj. I počnem da guram. Da ih pomeram u stranu. Da mogu da prođem. Nekada me taj krš nije remetio. Volela sam da se pentram po njemu, da se ljuljam na klimavim komodama i održavam ravnotežu na ormanima koji su se gibali napred - nazad, levo - desno. Da skočim na stvar i odskočim tren pre nego što se raspadne. Kako sam to volela!
Sad, kada pogledam taj nered iz daleka, vidim da je lakše lagano raskrčiti prolaz. Pomerati ono što guši. Gurnuti malo u stranu. Napraviti slobodan korak. A možda i godine čine svoje, pa mi se više ne skače. Nego je vreme da naučim da šetam. A za šetnju ti ipak treba staza.
Nema granica. Nema zatvorenih vrata. Na kraju, izgleda da nema ni čuda. Jer i čuda, kada postanu deo svakidašnjice, pobiju svoju definiciju. A jesu deo. I onda se pojmovi zamene. I ono što je za čudo čudo jeste ustvari obično. I kada preskočiš sa druge strane, obrneš definicije, vidiš da je ono što je nekad bio zid, sada je samo zavesa koju možeš da pomeriš. Samo što se i dalje nečija snaga meri u sekundama, a nečija u vekovima.
Obožavam onu priču u kojoj Zen majstor postavi zadatak učenicima da reše kako da izvade veliku patku iz boce (koju je on u nju stavio davno, dok je još bila pače) a da je ne povrede i da ne razbiju skupocenu bocu.
Odgovor je : patka je napolju, nikada nije ni bila u boci.

Shvatam naopačke

Sretoh kolegu Zorana na ulici; zaustavimo se da razmenimo par reči, da otpevamo odu raspustu, da primetimo dešavanja u našem gradu, da ustanovimo sumanutu temperaturu i da se požalimo na manjak snage (zapravo, ja se u poslednje vreme nešto previše žalim, pripaziću o čemu pričam, obevaćam, samo me je malo skrhalo poslednje tromesečje) i usled mog upravo pomenutog problema, opšteg manjka životne energije (koji se, s druge strane, možda konačno sveo na normalu, posle opšteg viška iste) i komentara, kako, po prvi put, nemam snagu ni volju da se odbacim u istraživanje Iberijskog poluostrva, a imam sve uslove - kaže meni kolega: 'Hajde, bar na tebe to ne liči, Ivana, pi' babo.' - ja ostanem, sa velikim, od čelika izlijenim upitnikom iznad glave, razmatrajući koje je to novo piće koje treba da popijem i od kakve je egzotične biljke koja se zove 'babo', već, vizuelizujući šarenu drečavu nalepnjicu: Yoyoba, 'babo', mango za buđenje vitalnosti...A Zoran je samo progutao 'h' iz 'pih' i zadao mi rebus u glavi...
Bi mi poznata ova situacija i mogu otvoreno da priznam da se često dešava; ako je išta moguće shvatiti na dva načina, ja ću sigurno shvatiti na onaj drugi! Ako je napisanu reč moguće pročitati na dva načina, hvala srpskom, pa homonime volimo da gajimo, ja ću je opet pročitati na onaj drugi. Čisto da napravim život zanimljivijim i ostanem par trenutaka u razmišljanju: 'zašto...?'
Godine su mu trebale da otkrijem da je Jože Fatila zapravo Jožef Atila, da je Pete Fišandor, ustvari Petefi Šandor (radi se o osnovnim školama u Novom Sadu u doba mog osnovnoškolskog istraživanja grada), da se naziv prodavnice čarapa Čarapara, čita u jednom dahu, a ne kao Čara-para, pitajući se godinama što bi neko kupio čarape koje će se verovatno oparati...
I tako u nedogled.
Znam da nas ima dosta sa tih problemom i dokaz je naziv jednog muzičkog sastava koji me kupio zauvek: 'Dva Tragroma.'
Zar nismo svi kao klinci, živeli u strahu, pevajuću himnu, od ta dva jeziva bića, koja mogu da se probude i krenu na nas (ne znajući tada šta znači uopšte 'zalud!?' )
'Zalud biiiiio ponor pakla,
zalud Dva Tragroma!'