Kriza grize

E, izašlo je! Pustilo me je, razvezalo, olabavilo! Ivana ponovo diše. I to, onako, bez razmišljanja o tome. Blaženstvo čisto! A par dana sam prebrojavala, računala, merila, šta je duže - udah? Izdah? u panici: šta je uopšte na redu??!?! Udah?!?! Udah?!?! Udah!?! Neee! Izdah! I onda ti se zavrti u glavi i pada ti se u nesvest. Svašta.
Razlog - zavezala sebi omču oko vrata. Nabacila si na leđa kamenčinu. Ukrala sebi vreme. Pretvorila se u mašinu. Zaboravila šta je šetnja. Predala se trci pacova.
Recept - par dana ne radiš, malo se grčiš, plačeš i slično luduješ, potom provedeš jedan skroz neradan iako prividno radni dan uz ležanje na splavu uz kafu, lepu knjigu (ako imate srodnu dušu da vam čita priče - savršeno), ondaaaa, ležanje ispod drveta, a onda masaža glave, ledja i ruku. Pomogućstvu, sve to sa nekim ko vas razume, sluša, zasmejava iliti malo nahrani pažnjom. I rešen problem. Sva sreća, pa je moja najbolja prijateljica bila u elementu. Čitala, pričala, masirala, zasmejavala. Dobiće orden!
I opet sednem ja malo sa sobom i po 'enti' put zaključim, dakle, stvarno, kakva smo mi to bića - koja su u stanju da sama sebi naprave pakao i onda sednu, plaču, kukaju, razbole se itd. Lepo nam je mudri Branko Kockica otpevao sudbinu: kolariću, paniću, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe odplićemo....
I drugi zaključak je da je masaža stvarno lek. Iliti pipanje. Prostojnije: dodir. Tako unuci održavaju bake i deke u životu. Pipkanjem. Tako se voli u životinjskom carstvu. Ne može ovaj današnji 'Zoon Politikon' da si uskrati tu potrebu a da ostane zdrav i prav!
Tako da, ujela me je kriza (koju sam JA porodila, odgojila) za glavu, za mozak, za dušu, za disajne organe... I previla sam ranu, sva zadihana, zavojem umočenim u eliksir prijateljske ljubavi, potom je malo izmasirala i evo me, preporođene.
Život je jednostavan.
Malo se odmorite, malo se pipate i kriza ne grize.