Da vidimo danas kuda...

Ovog puta polećemo iz sledećeg razloga: pisanje radi pisanja. Umetnost radi umetnosti. L'art pour l'art. Valjda i gore napisani razlog opravdava pomenuto. Razmrdavanje prstiju. Razgibavanje ideja. Da vidim da li sam zaribala za ovih pet lenjih nedelja ili koliko već... Lenjih letnjih dana. Pijem sunce i sunce pije mene. Tako se ono spolja i ovo unutra prožimaju. Jurim vreme, vreme juri mene. Uživam u življenju i življenje valjda uživa u meni. Igram ledene vije sa obavezama, ako me dotaknu, zamrznu me. I obratno.
Vratih se domu svome posle dužeg vremena i moram da priznam da je tako tačna ona stara 'svuda pođi, svojoj kući dođi' kao i svaka iz naroda. Ne znam samo zašto im se do određenih godina opiremo i zvuče nam banalno. Teško je mladim glavama da usvoje ono što ne nauče na sopstvenoj koži. Kao, na primer, onu bolno istinitu narodnu 'u zdravom telu, zdrav duh' čovek razume tek u poznim godinama kada mu se nasmeši plastični kuk, kada zapne o sopstveni štap ili ga zamrzi da vrati vilicu iz čaše u usta.
Ili ona 'ko rano rani dve sreće grabi' do kasnih dvadesetih može da zvuči kao da je na kineskom sročena. Ko još rano rani u državi srpskoj? Ko još počinje da radi pre dvadeset i pete, te time i rano rani? I šta je kome rano? Nama je rano bilo 10-11-12 sati ujutru. Našima, vala, ne.
Ja sam danas u vokativnom odnosu sa svojim stanom i pevam mu 'dome, slatki dome' i pitam se, koliko je navici potrebno da se ustoliči da bi, na primer, prostor, postao dom. Pošto, koliko god domova promenila, tamo gde je ideja o domu, tamo je najudobnije.
No, da ne filozofiram nego da se uhvatim i ove: da se reći kupuju, manje bi se zborile pa ću da zaćutim, jer, ćutanje je zlato, i da dam jedan kontra savet:
ne verujte onoj 'ko je lud, ne budi mu drug!'
Ta tera na dublje preispitivanje.
Uzdravlje!