O snovima i strahovima

Sanjala sam sinoc nesto jako strasno. Zapravo, nesto sto je u snu izgledalo strasno ali sam, takodje, znala da u isto vreme i nije. Nesto sto je bilo jako bucno, a buka vrlo cesto probudi zver straha u stomaku. Sanjala sam strah koji je bio sasvim spoljasnji, kao kad znas da samo sanjas. I cak te i zanima. Sanjala sam da se u sobi do nas desavalo nesto sto nismo smeli ni da zamislimo. Videli smo samo treperenje svetla, culi tupe udarce i osetili kako se sve trese. Htela sam da otvorim vrata te sobe, lupala, pokusavala da predjem tamo preko simsa. Ostali iz moje sobe su samo gledali.
Onda smo se nasli u 'sutradan'. Sve se desavalo u nekom prostoru koji je polu prijateljev stan, polu skola. Volim te pomesane dekore u snovima. Cesto se i ljudi tako pomesaju. Neko bude polu mama a polu prijatelj, a polu onaj slucajni prolaznik kog primecujem vec godinama i cini stalnu postavku mog rodnog grada. I smenjuje svetlosnom brzinom lik i vibraciju.
Elem, mi, u tom sutradan, otkrijemo kako je sav onaj horor od prethodnog dana zapravo bio neka polu-predstava, u kome su neki 'kao' nastradali, ali nisu, jer je sve bila samo igra, imitacija, pretvaranje. Kome i cemu ta predstava u sobi? Samoj radi sebe.
I ustanem sa osecajem te predstave svuda oko sebe. Sa ubedjenjem da je sve samo igranje. Mozes da odigras tugu, srecu, hrabrost, da napravis nesto sto ce drugima izgledati jako strasno, a zapravo se radi samo o danasnjem programu. Mozes da ucestvujes a i ne moras.
Mozes, stvarno, kako god hoces!
Mozes da izazoves sta god zelis - da rastuzis druge, da im ulepsas dan, da ih uplasis, da ih utesis.
Sve to odavno znamo, ali se cesto prepustimo da predstava igra nas. I da nam dodele uloge.
I kad je nesto jako strasno, mozes da odigras hrabrost. Zato sto je ta jako strasna situacija, isto tako necija predstava na njegovom danasnjem repertoaru. A nista nije strasnije od naseg pojma o strasnom.
Desava mi se da mi u snu sve to bude toliko jasno, da se po budjenju osetim kao da sam se vratila sa nekog ubrzanog kursa na datu temu.
A mozda se jos nisam ni probudila.

Povlacim rucnu

Dobro, stala sam. Od sada hodam na prstima samo me nemoj molim te tako kaznjavati.
Zatrcim se ka nekoj buducnosti, puna toplih iscekivanja i onda je promasim, protrcim, i upadnem u saht proslosti tako duboko, da ne mogu da vidim dalje od juce ili sutra.
Izvini.
Zaboravljam da, ako vec zelim da pricam sa vremenom, sa govorom, sa istinom, treba da utihnem. A ne da se pojavim prseci se, zeleci da me vreme i govor i istina vide.
Znam.
Teorija je uvek na korak ispred prakse.
Uvek je brza.
Ili ne uvek. Ne generalizujmo. Nekad si u praksi bez teorije i to je tako slatko, kao ona Marijina torta sa rizom.
To je ono kad mi izleti istina i iznenadi me.
Nekad si u teoriji bez prakse i to te zulja kao riblja koscica zabijena u sluzokozu grla.
To je ono kad bih da objasnim i sebi i drugima nesto o cemu ne vredi pricati i izgubim dah...
Samo sto priloska odredba za vreme 'Uvek' voli da nadvlada realnu procenu.
Izvini jos jednom na svemu bezglavom sto preduzeh. I vrati mi glavu molim te.
Okean je tako miran kada mi je glava na ramenima i vazduh je tako bistar i vetrovi dremaju kao bebe.
Treba mi ta moja glava da promuckam u njenim ustima ukus ovog danas.
Stajem. I hodam na prstima.
Jedino tako cu stici da se pogledam u oci sa mackom i golubom koji su mi stalno uz rame.
Izvini cak i sto trazim...
Ali jos uvek nisam naucila da mislim u sebi. Jos uvek prevrcem po kantama spoljasnosti kako bih nasla kljuc cuvenih vrata ka mom unutra. Ne da bih ih otkljucala, nego da bih ih zakljucala kad prestanem da se plasim da ih zatvorim.
Sapnuo mi je Mika Antic danas, a tacnije bi bilo reci - podsetio me je: koliko je velika nevolja imati neuredan um.
Odoh da ga usisam i uzivam u neredu koji se nadam da ce ostati samo spolja, kao i dosad.
Izmislila sam upravo univerzum u kom se niko nece naljutiti zato sto malo bezglavo gresim.
Jos malo da popusti grc u grlu i zacenicu se od smeha.

treba znati reci NE

Ima ljudi koji znaju lepo da kazu: ' U guzvi sam...ne mogu da stignem....ne mogu...necu...ne mogu...N E!'
Ima onih koji znaju lepo da kazu: ' U guzvi sam...ali stici cu... nekako....da...vazi...ok...u redu...hajde....'
A i jedni i drugi mozda imaju istu pregrst obaveza, debelo uze oko vrata koje mazohisticki sami sebi stezu, brisuci tako vazan prostor samo za sebe, za svoje bliznje...I jedni i drugi verovatno imaju pune rokovnike i grc u ramenom pojasu. Nepravilno disu i paznja im je blago raznesena. No, ipak, neki su dovoljno smotani da ne znaju kad je dosta grickanja sopstvenog mesa.
E, ja sam od onih iz druge grupe koji trenutno uce da kazu: 'Stvarno izvini, ali ne mogu...jer ne mogu...zato sto, lepo, nisam u mogucnosti da mogu...da stignem...sada....ne....a-a, jok...'
Tesko nam je da izustimo to pakleno NE sitnim poslovima, raznim ljudima, monotonim obavezama...povrh svega novcu...
Te pozeleh da podelim sta sve moze da vam se desi:
- mozete se posle tusiranja namazati CIF-om. Da, citavo telo. Razmisljajuci, dok natapate sveze opranu kozu pomenutom hemikalijom, kako je zanimljiva tekstura ovog mleka za telo u koje su ubacili te fine mrvice za piling
-moze vam se desiti da pocnete da skidate sminku za oci acetonom. Da, da natopite svoje lepe oci vatom uronjenom u aceton i provedete narednih par minuta roneci glavom po lavabou i suzama
- moze vam se desiti da vam do nosa u 1 ujutru (dok jos uvek radite za racunarom, u nekom 15. radnom satu) dopre cudan zgusnuti miris paljevine koji vas oprzi po nervnom sistemu i teleportuje iste sekudne do kuhinje u kojoj, kroz dim, nazrete dzezvu zalepljenu za uzarenu ringlu
- moze vam se pri kuvanju kafe svilena marama zalepiti za istu ringlu i planuti
- mozete pasti sa bicikla jer se javljate na hitan poziv pola metra pred stepenice.
- mozete poceti da pravite vrlo nesmotrene greske u poslu.
- mozete preziveti dan na hladnoj hrani
- mogu da vam pobegnu reci
- mogu da vam se dezintegrisu stvari tipa tasne, novcanici i sl.
- mozete da izgubite ljude
- mozete da se prehladite od umora
Da ne duzim...Recca Ne je jedna vrlo vazna i spasonosna rec. Slobodno je koristite za sopstvenu dobrobit. Ne preterujte sa njenom upotrebom jer, kao i sve sa cim se pretera, moze se okrenuti protiv vas. Onaj ko vas voli shvatice zasto NE.
Nista nije vredno kao malo vremena za ljubavni sastanak sa sobom.

Monologican dijalog

Koji je dan danas?
Bilo koji... dan je stvarno isto sto i jedan zivot.
I jedan susret na kafi jeste isto sto i najduze zajednicko putovanje.
I jedna ja...jesam isto sto i milioni drugih.
Ali i ti si isto sto su i milioni drugih.
I rupa u koju upadas odblesak rupe u glavi.
I sjaj u tudjem oku odblesak sjaja u tvom.
Otkud znam koji je dan danas...
Danas je dan kada je u knjizi ispisan jos jedan list.
Danas je dan kada sam blize onom sto je blizu i dalje od onog sto je daleko.
Ko zna koliko je sati...
Ne vredi da mi govoris jer je to sto obelezava trenutak koji oslikava brojka vec proslost.
Kako sam?
Znam kako sam. Dobro sam.
Znam i kako si ti. Vidi se. Onako si kako ti se desava.
Gde sam?
E, to ne znam da ti kazem.
Gde god hoces...verovatno u par zemalja, par nekih sporadicnih secanja, u necijim mailovima, mozda cak i u necijem novcaniku. Mislim da verovatno upravo sedim sa nekim ko pise domaci.
Nisam ja otisla. Ti uvek odes.
Ili uvek posmislis da cu da odem i posaljes me daleko.
A verovatno i ja to isto pomislim za tebe.
I posaljem te. Daleko.
Sta mislim?
Reci cu ti...Mislim kako da udjem u san i za sobom zatvorim vrata. Ne ostavljajuci ih samo pritvorena za slucaj opasnosti i spasonosni beg u na korak iza sna.

Hvala nosu

Setih se nekih mmmmmmirisa koje volim....

...mirisa
pokosene trave
grada posle prolecne kise
pokislog toplog betona
zbunja za belim cveticima
raznog cveca
tamjana
bebine kozze
benzina
lakova za nokte
markera
farbe
novih knjiga
svog znoja
i tudjeg kad prija
nakvashene zemlje
maminog cistog vesa
nedeljnog rucka
guste shume
mora
soli
zivotinja
kafe
usisanog i oribanog stana
nove frizure
kozze
drveta
kamenja
jutra
starog
novog
i ko zna cega jos....

Dobra vezba za ucenje padeza.

Ozbiljne uloge

Lupam glavu godinama pitajuci se u cemu je tvoj problem, dok cvoruga nije toliko narasla da te je potpuno istisnula iz vidokruga i, posto, iako zarko zeleci da te vidim, vise ne mogu, zaklopila mi je oci, sedoh sama sa pitanjem koje se besno okrenulo prema meni, mrsteci se i sikteci:' A u cemu je tvoj problem?'
Dobro, de, nemoj me gledati tako surovo i lediti mi krv u zilama. Vi, gospodo pitanja, znate da budete toliko surova i nasilna da bi vas trebalo zatvoriti iza resetaka iliti linija neke sveske pod kljucem. Ali, znam, onda cete napraviti jos veci haos. Ili, zasto, bar, ne naidjete na vreme? Nego se isprecite onda kada nam najmanje trebate. Kada nam je lepo ili tek pomislimo da smo se ususkali u topli zaborav.
Ako prebacim odgovor u neciji tudji kos - tipa, problem je u....na primer....kosmosu, zemlji, gradu, roditeljima, ali u meni ne, necu bas stopostotno slagati. Samo parpostotno.
Prirodno, jeste veliki problem u nama, ali, ponekad treba osvestiti i ono parce kolaca u usnoj duplji sa kojim smo rodjeni. Koje je nekad toliko veliko da ne mozes ni da ga sazvaces no te davi, ispada ti iz usta u balavim mrvicama i bruka te, umusavi te, poremeti ti sliku pred svetom i o svetu...
Razmisljam koliko je ozbiljna uloga biti roditelj. Kad pogledam sta su roditelji napravili ljudima oko mene. I meni, naravno. I zapravo citavom ovom svetu koji je dete nekih prethodnih generacija. Uz duzno postovanje onima koji su casno odigrali ulogu i pomogli deci da odrastu i budu zrela i srecna. Niko se ne radja ni los ni glup. Samo ga malo i malo vise osakate malo ili malo vise osakaceni roditelji. A onda i deca nekih slicnih roditelja, takozvana, okolina.
Kaze lepo moj dragi Hodorovski - 'na ovom svetu fali samo malo zdrave ocinske ljubavi.' Jer, jasno je da majke, ipak, bezuslovno vole. Samo i one znaju da naprave kratki spoj ako su njih sitno seckali i mleli u detinjstvu. I onda naprave decu kojoj ne daju da odrastu. Sinove koji bi da se ozene mamama. Cerke koje ocajnicki traze oceve.
Sinove koji bi da ugnjetavaju nevine devojcice.
Cerke koje bi da se svete ocevima preko jos nevinijih maminih sinova.
I obrni, okreni, promuckaj, zashecheri, eto ti po planete u frustraciji.
Tako da, izvinjavam se chelu koje sam silovala cvorugom koja mi te je konacno zaklonila i hvala zlom pitanju koje se tebi katapultirano ipak poput bumeranga vratilo meni krvavih iskezenih zuba sikteci: ' A da nije problem u tebi?'

Putovanje osvezenje

Posle vec hiljadu puta ponovljenog pravila o skretanju tri puta levo da bi se skrenulo desno, valja se podsetiti i onog o udaljavanju kako bi se stvari bolje videle. Iz haosa koji te pojede tesko je nazreti stvarnost. Ne vidis sta ti je pred ocima. Stvari se isprece, znas da su tu ali im ne vidis konture.
Udaljih se malo da vidim sta se to desava u mom gradu, mom zivotu, u mojoj glavi. Kakva svezina, bistar vazduh ovde na, mozda, ni hiljadu kilometara. Ne nadmorske visine nego geografske duzine.
Odjednom se setih kako je krasno imati vreme samo za sebe. I kako je divno doci na mesta na kojima si vec bio, i poslednji put ostavio neku svoju ljusturu koja se sada mozda znatno promenila. Treba svracati na ista mesta, sresti starog sebe i pitati sta ga ima novo. Skenirati ga. Caskanje moze potrajati.
Od samog polaska sam dobila na tacni par novih dragih dusica, nekoliko anegdota za memoare koje cu stvarno morati da napisem (mislim, kako je moguce da svi u vozu budu opljackani osim mene sa pozajmljenim laptop-om od hiljadu evra? (ps. da kucnem o drvo, jer se istim vracam, for God's sake) i sl.dogodovstine).
Vreme me je prevarilo u svakom smislu. Ovde dani traju duze, hladniji su od ocekivanog i gadjaju te svezim vocem desavanja.
Da li stara prijateljstva ne trule zbog manjka zajednicki prezvakane stvarnosti ili zato sto sa sobom nose nesto vise, verovatno nikada necemo saznati. Vecina bi glasala za ono prvo. Ti neki ljudi, koji su godinama tu, i igraju ulogu srodne duse mozda smo ne stizu da ispucaju bonus lepih trenutaka i predju na nivo 'opet ti, ta tvoja ista glava, ista prica i dosadne predvidive reakcije, i jos nisi ni raspolozen!'
Presla sam u godisnje doba iza onog u Novom Sadu, u odnose iza onih koji se mogu predvideti, u prepustanje iza onog koje plasi, u uzivanje iza onog koje sam htela da isplaniram.
Otisla sam malo dalje, da bih bolje videla ono sto je blize.