Zarobljena u slobodi

I, posle duže pauze rodila se želja da uđem na sopstveni blog. Huh, posle mnogih pokušaja setih se i lozinke. Piše mi se a ne znam tačno o čemu, niti znam zbog čega. Pomišljam da je uzrok možda u malo spavanja: znaš ono kad ti se ubrza mozak od umora, ili počne da preskače. Ili kad počneš da se kikoćeš k'o lud na brašno, samo zato što nemaš snage za bilo šta drugo. Ili kad bi trebalo da radiš nešto što te mrzi, pa kao, uzmeš da ' radiš ovo' što je zabavnije. 
Shvatiću ovaj poriv o pisanju kao samouspavljivanje. Ako uspavam i vas, izvinite. Odložite tečnost od tastature. 
U mojoj glavi se ugnezdilo neko lepo raspoloženje i rešilo da to razlije po papiru. Kako papir više nije u modi, onda po malom ekranu. 
Napolju laje mnogo pasa. Kola trube. Verovatno im se ovi prvi bacaju pod točkove. I sad se uhvatih: htela sam da pišem o nečemu lepom koje mi je zaista u glavi, ali mi se nametnula slika ovih blesavih pasa. Ko zna o čemu ću do kraja... Ja ne. 
Elem, proleće proleće. Imenica plus glagol. Valja stići nauživati se u bojama i svetlu. Nadisati se mirisa i našetati se po dugim danima. Ne zapinjati o pupoljke.  Možda nisam odavno bila ovoliko slobodna, iako sam upravo napisala apsurd teške kategorije. Ali svaki dan učim kako se dve krajnosti maze i kako su preteške stvari zapravo prelake, a ludi ljudi genijalni... I svi oni što su mnogo nekakvi najčešće su tome suprotni. I, after the sun comes rain, and after the rain comes sun again...
Nego, primetih da se uklještena u mnoštvu sitnih ( a tako krupnih) obaveza, ispreplitanih, preklapajućih, prostih, ponavljajućih, neophodnih, umarajućih, neodložnih, ispunjavajućih, kao što je dvorenje dva mala čeda koje ne ostavlja baš nešto (baš nešto, ej! da ne ispadne da kukam, hihi) vremena za sebe, primetih da kada sija sunce i kada miriše žbunje ispred zgrade i kada se gorepomenuti smeju od srca (jer ne znaju drugačije), primetih (da, ponovo taj glagol, da ga ne izgubimo) da je to jedna slatka robija koja se drugačije zove sloboda. Koliko god oskimoronski zvučalo. Koliko god savilo leđa, ispralo mozak, izlizalo jezik, oteglilo kapak, izrabilo smehotres. 
Eto. A proleće proleće. Prošlo proleće je proletelo drugačije i sledeće će ko zna kako obojiti sada tj. tadašnjicu. A ja sam ovo našvrljala da se setim kako si nekad slatko iscrpljen i da pročitam kad sam gadno iznervirana.
Zaspah za dlaku, ne znam kako vi...

EPP

http://kreativnaravan.wordpress.com/

Novi snovi

Preksinoć sam sanjala neki napušteni grad. Na vrh brda. Ne znam zašto smo po istom bazali. Ne znam ni ko smo bili 'mi'. Ambijent je bio blago zastrašujući i ne sećam se zašto privlačan. Videli smo nešto lepo u tom kršu. Malo niže se nalazilo vrlo čudno selo. Ne sećam se zašto je izazivalo čuđenje. Niti što nas je podilazila jeza od stanovnika. Sećam se samo bilborda na kom je bila uspravna figura crnog čoveka - da li sprženog ili samo crnca, na čijoj glavi je u turskom sedu sedela 3 puta manja žena, blaženog izraza lica. Pisalo je: učinila sam lošu karmu i dobila mrtvog muža. Mi smo shvatili (!?) da na taj način drže ljude pod kontrolom, da čine samo dobro.

E, sinoć sam sanjala nešto sjajno: nekako se obreh na Mesecu. Kad tamo, ljudi oru, sade, može da se diše bez boca, nailazim na divno zasađeno cveće u raznim bojama. Razmišljam: ' Koja budalaština od priče da ovde nema života.' Ljudi ga već uveliko naseljavaju. Pri tom se do Meseca stiže preko vode. Plovi se. Razmišljam u snu: ' U kakvim smo zabludama'. Gliseri sa Zemlje jure gore...

Iz malog u veliko

Zanimljivo je koliko primećujemo loše i zanemarujemo dobro. Tačnije, mislimo da se to dobro podrazumeva, te mu ne pridajemo važnost. I tako svaki dan. Pretvarajući male stvari u velike, male zaborave u velika zapostavljanja, male lenjosti u velike nemogućnosti i tako dalje...
Eto, na primer, događaja koji me je na ovo podsetio: uhvatiše me danas tri talasa štucanja. U prvom talasu mi je bilo smešno, jer se ne sećam kada sam poslednji put štucala i ne okrenuvši se za sećanjem, prestalo je. Drugi talas me je uhvatio u nezgodnoj situaciji, pokušavala sam da sprečim, trajalo je duže od lanca neuspešnih pokušaja da prestane, malo me nerviralo a onda, ponovo, ne primetivši, nestade. Treći put me je već malčice zabrinulo, zabolelo, ali i ponukalo da se setim kako je protekla dva puta prestajalo, no bezuspešno. Primoralo me je da tražim način da ga prekinem ali i da hvatam taj neuhvatljivi tren kada nestaje i kada ga briše zaborav. Interesantno je što ni u jednom talasu nisam primetila kada je prestalo. Satima kasnije. To jest do sledećeg.
Naravno, nisam uhvatila trenutak. Prestalo je, ne znam kad. Niti kako. Pijenje vode naopačke nije upalilo.
Podstaklo me je da razmislim o tome koliko smo, u tim trenucima kada nam nešto jako smeta, skoncentrisani da to promenimo i koliko smo nemarni kada uspemo i kada realnost bez te smetnje postaje, ne olakšanje, nego neka osrednja ravan koja se kao takva podrazumeva. Nezahvalnost i pospanost u paketu.
Isto se desi sa glavoboljom, koja je centar našeg sveta dok traje i koju ne primetimo kad ode, niti proslavimo momenat olakšanja. Isto se dešava na mnogim životnim planovima.
Preskakanje u bolje briše sve stepenike koji su nas dotle doveli, zbog čega tonemo u dubok san iz kog se ne vidi divna stvarnost u kojoj smo bogataši jer smo siti, presrećni jer se krećemo i sve ono što nam zvuči patetično u mrzovoljnom slepilu...

Potreba za konstruktivnim

Ispadne da se radi o nekoj hrpi novih brojki, drugačijih od prošlih, od onih kada sam poslednji put pisala. Datumi, vreme... Smenjuju se brojevi, oduzimaju se i dodaju, čak uspevaju da stvore i neku brigu u glavi zbog munjevitog menjanja, neki pritisak. Izmišljotina...
Ali, ne, ovog puta ću samo lenjo odmahnuti glavom. Neću im dopustiti da me umore.
Dakle, sedoh da pišem, jer mi se učini da se nagomilalo nekih pobrkanih utisaka, slika, koje bih pisanjem rasvetlila, ali se dogodi sledeće: prebučna svirka u blizini. Dekoncentriše. Dovoljno da ne čujem jasno sopstvenu misao. Izgleda da nije tako blizu površine. Moj problem.
Izgleda da se u osnovi o tome radi: svi mi jesmo priključeni na neki isti izvor, ali nema svako jednaku moć da čuje i iščeprka ono što se na izvoru talasa. Otuda oni sa izoštrenijim čulima donose jasnije slike, i obratno.
Pitam se, zaista, gde spava inspiracija? Gde živi? Nikada isto dodirljiva, nikada jednako vatrena, uvek neočekivana, nova. Teče kroz svoje kanale.
Možda se na kraju samo jednostavno radi o uvežbavanju leve strane mozga, a možda o sposobnosti prepuštanja...
Meni se piše, ali me je ovaj punk festival ispred zgrade potpuno poremetio...

Bar ću prevesti nešto, da nisam ušla u prostor vaših glava zabadava:

Naiđoh na izazov izvesnog Will Bowena koji se sastoji iz sledeće mentalne dijete : treba provesti 21 dan, ne žaleći se, ne kritikujući (osim ako nije konstruktivno i druga strana može dato poboljšati i osim ako nije reakcija na povređenost), ne ogovarajući. Dopušteno je mentalno primetiti situaciju na koju bi se požalili ali je ne izgovoriti. Pa čak ni činjenicu da vas boli glava.

Smatra se da žalba čini samo da se osećamo još gore. Nasuprot žaljenju, pokušati proći kroz dan zahvaljujujći se.

Ukoliko se posle nekoliko uspešnih dana požalimo, treba čitav pokus pokušati iz početka.
Smatra se da je 21 dan nužan da bi se stvorila navika.


Evo, ja krećem od sutra. Znači od 5. juna....pa da vidimo kuda će odvesti.

:))

Želja

Ja bih da...
... da se, kad udahnem, onaj unutrašnji deo mene, koji misli da je nevidljiv i kožom ograđen, sa užitkom prostre po svom tom prostoru, za koji misli da je njegov, da se protegne kao ujutru, posle dobrog spavanja, ispunivši svaki komad svog prostora do granica sa spoljnim svetom, da me popuni ne ostavljajući mesta ni jednoj rupi koja bi zjapila gladna širenja i sita praznine, da se, to unutrašnje ja, onako dobro izvali u telu u kom putuje, da budno miruje i spokojno bdi.
... a da, kad izdahnem, ovo spoljašnje ja opusti svaki zgrčen mišić, posebno one zaboravljene, nehotice zgužvane, da pri svakom pokretu glatko zapliva kroz prostor koji mu je dom, da mu svaki pokret bude ples uz muziku življenja, da ga vazduh i kretanje masiraju, da ga lakoća nikada ne izneveri, da, ne plašeći se vremena, druguje sa prostorom i da pliva, i da pliva... i uživa.
... da svako ovo oseti bar jednom, a onda da poželi da to oseti i drugi put, potom, opijeno, da to prizove i treći put, dok se osećaj ne rascveta u trajnost, koju kasnije treba samo redovno zalivati...
Nisu li nam najlepši poklon oni koji tako iskreno udobno sede u sebi?...

Maštaonica

Život u decembru posivi. Bilo bi mi milije da pobeli, ali je ovo globalno zagrevanje očito podgrejalo i belu boju za koju nijansu. Iako ni siva nije ništa specijalno toplija. Čini mi se, čak, da je snežna zima nekad toplija od one ogoljene, bezbojne. I jeste. Sneg pada kad je temperatura iznad nule koliko se sećam. Sada nije hladno... samo je sivo.
Zanimljivo je koliko spoljašnje utiče na unutrašnje. Ta veza klimatskih uslova i raspoloženja. Kakva razlika u mentalitetu juga i severa. Španaca i Danaca. No, ne ubrajajmo one koji su ovladali svojim raspoloženjem. Nisam u toj grupi. Još uvek treniram produktivnost. I još štošta.
Leto je, nekako, stvoreno za lenstvovanje. Visoke temperature mi dobro stoje na plaži, uz vodu. Kada me okruži hladniji vazduh, postajem mnogo vrednija. Ništa lepše od olujnog dana koji grebucka po ugrejanom oknu i ne može mi ništa. Osim da pobudi inspiraciju. Nekoga utuče.
Baš zato pišem o ovome. Što sivilo ne mora da utuče. Ljudi se žale na kolotečinu. Jednoličnost. Kolotečina je stanje u kom želimo nešto da promenimo a ne možemo. Jer ukoliko su nam dani slični a mi u njima uživamo, nema mesta kukanju. Niti tako ružnoj reči. Kolotečina. Žabokrečina. Kretenčina. Ovaj sufiks 'čina' ima prilični snagu. Iako ne i istu ulogu u pomenutim rečima, samo me asociralo jedno na drugo ;) ...
Elem. Stara dobra boljka današnjeg doba, svi bi nešto da menjaju a misle da ne mogu. A želja za promenom u kandžama nemoći vodi ka sigurnoj patnji. Masu ljudi od saveta 'sve je to u glavi' boli ista.
Zato bi trebalo svakodnevno odvojiti malo vremena za maštanje. Ili, otvoriti Maštaonicu, kafić, sobu, klub, šta god, gde bi svako morao ili mogao da odmašta koji sat.
Da zamišlja, kiti, boji, macka, licka svoj svet. Da sebi dočara kakvo je vreme u tuđim glavama. U glavi deteta, bake, šalteruše.
Možda kroz tuđu glavu shvatimo da je i ona sebi centar sveta. I ona još otuđenija je sebi centar. I ona nama najdalja je svoj centar. I iz tih glava istina izgleda mnogo drugačije. I ja nisam ista ja, niti iko isti neko.
Možda bi se tako stvarnost više poštovala. I svaki dan, Sličan jučerašnjem, premda ni nalik.
Ovako, bez mašte, možemo samo da izmišljamo ružne reči. Tipa: kolotečina...
Ma ni dosada ne postoji. Aa.

Misli

Kažu da treba svakog dana doći malo kod sebe. Meni je to najlakše kroz pisanje. Slova polepe misli po papiru. Da ne kažem ekranu, jer papiri, nažalost, polako ispadaju iz igre. Koliko god ih volela, više volim šume. Dakle, slova porobe misli, uobliče ih i onda, lepo, možeš da vidiš šta misliš. Kada samo mislim, razmišljam, nekako me taj vrtlog neobuzdanih rečenica razbaca po sobi. I što se više koncentrišem na to o čemu mislim ili ono čemu bih da mislim, proces mišljenja počne da buči i, na kraju, više ne čujem svoje misli. Tako da mi je lakše gledati sopstvene misli pišući, nego slušati ih misleći.
Eto, mislim ti ja danas nešto o mislima. Nema osobe koja ne misli. Uvek su me nervirali oni, koji su na pitanje 'o čemu razmišljaš?' odgovarali :'niočemu.' Kako je moguće ne razmišljati? , usledilo bi moje pitanje. Treba mi recept za to... Uvek su me oduševljavali oni, koji su uspevali da uhvate tok svojih misli i isprate te fascinante skokove asocija. Na taj način možemo da uhvatimo one pokvarene, ubuđale misli koje nas nagone na pogrešna zaključivanja. A, ogrćući se tim maslinasto-sivkastim učmalim mislima, oblikujemo svoju maslinasto-sivkastu stvarnost. Te se zaglibimo u problemu i uhvatimo se kako kupujemo hipnotišuće knjige koje ponavljaju: think happy thoughts, think happy thoughts!
Treba negovati svoje misli. Kod većine nas su vrlo krhke, sklone prehladama. Lako zakače grip. Teško se leče. Od bolesnih misli može i da se umre. Ozbiljno. Mogu da zaraze telo. Mogu, čak, da zaraze okolinu.
Treba ih prevaspitavati kad se obezobraze, buditi kad se uspavaju, maziti kad su tužne i krotiti kad podivljaju.
Mi smo naše misli. Verovatno i obratno, ali to nam je teže da prihvatimo. Kažu da postajemo ono što mislimo.
Zamišljam ih kao omotače oko zemlje. Omotače raznih vrsta. Oni kompaktniji, puniji misli, jače boje naše živote. Zamišljam da treba pomoći onom zlatno-žutom omotaču da slobodnije zasija, treba mu slati svetle, nasmejane, sigurne i zdrave misli. Stara komunistička: zajedno smo jači.
Eto, ispade priča. A samo sam htela da svratim kod sebe na kafu da vidim kako sam, šta radim...

Na korak od bajke

Zamisli život kao bajku. Ne uzimaj ništa za (jako) ozbiljno. Tu nastaju problemi. Zamisli da smo tokom plutanja po svemiru, skliznuli sa oblaka na zemlju, birajući baš ove roditelje koje imamo, zbog nečega što smo od njih hteli da naučimo. Već sve izgleda manje ozbiljno i manje strašno.
Malo bismo ih više cenili...
Zamisli da lekcije ne moraju ležati zarobljene između korica knjiga, podjarmljene nekim naslovima, brojevima, nego da se slobodno šetaju ulicom i da nam se često pristojno predstave. Pokušaj da im ne zaboraviš ime.
Zamisli da se sve dešava onako kako želiš. I da je čitav život slika načina na koji razmišljaš. I da ti je jedini zadatak da se upoznaš sa svojim mislima, da ih pohvataš, prevaspitaš, bez uputstva, jer na ovoj planeti još ne znaju odakle misli dolaze. A misli ne možeš predvideti, skaču podivljalo sa teme na temu, sa zaključka na pitanje, sa sećanja na želju i kroje ti stvarnost. I ti misliš da je svet ovakav ili onakav jer čak ne možeš ni tolicko da se vratiš unazad i uvidiš da si ti taj svet smislio. Laknulo bi ti, zar ne?
Zamisli da je ovo nizak nivo video igrice u kojoj se nalazi ovaj tvoj lik zvani 'ja' i da je u njegovom svetu najvažnija borba, da se svi takmiče u raznim stvarima, da postoji tim koji organizuje čitavu vrstu i malo je ograničava da ne bi bila opasna za vlast, a glavno oružje kojim se tim služi je zastrašivanje. Zamisli da je tvom liku jedini zadatak da prestane da se plaši. Ubeđuju ga da mu treba ono što mu ne treba, i treba da mu pokažeš da je sve ono što mu je nužno upravo oko njega. Da ne troši pažnju olako.
Dani bi postali podnošljiviji.
Zamisli da zlo uopšte ne postoji, da nema demona, ni duhova, da je pakao puka pretnja i da postoji samo u obliku u kom ga sami sebi smislimo, da te uče da u školi da si sposoban za sve što poželiš ako to pravilno poželiš i ako time nikog ne povređuješ. Od čega bismo strahovali i sa kim bismo se trkali?
I još toliko toga. Zamisli profesore kako predaju u parovima. Zamisli ljubav u obliku lista, kučeta, oblaka. Zamisli najlepše osećaje na dohvat srca. Zamisli kako te vazduh koji udišeš svaki dan mazi po licu i rukama. Zamisli šlem koji ne propušta tmurne ideje i žvake filtere protiv ružnih reči. Zamisli da se umesto vojske mora učestvovati jednom godišnje u 'Igrama bez granica'. Zamisli da za svaki rodjendan dobijaš pesmu. Zamisli da je sve ovo san, stvaran kao stvarnost u snu.
Zamisli šta bi ti još obojilo istinu i onda, zamisli to još malo jače.
Dobro okićeno zamišljanje praktikovati svako jutro uz kafu, po mogućstvu i pred spavanje, ne obazirući se na piskave krike stvarnosti i ogrebotine sive svakodnevice.
Budjenje u bajci zagarantovano.

Znati il ne znati, pitanje je sad

Ništa ne znam.
Dobro, nije da prepisujem od grka, i nije da znam da baš ništa ne znam, jer ponešto i znam, ali je istina da što više saznajem, sve više vidim koliko ne znam i koliko se udaljavam od zaokruživanja bilo koje vrste znanja, i koliko mu samo produbljujem rupu koja zjapi i preti da proguta svakog ko se nad njom nagne, dok se istovremeno u trenucima kad treba (meni van kontrole) pretvara u čvrsto tlo pod nogama, da bi se isto izmaklo čim se osetim suviše stabilno. Valjda tako nalaže dinamika života...
Ali sam daleko bliže onom ništa nego onom sve.
Isplivaju važni podaci, nikada neiskorištene strane reči, nekada davno pročitane priče, poput bljeska ničim izazvanog, oduševe te, ali, na bljesak ne možeš računati. Ne sine kad hoćeš... Zaborav je halava zver u kavezu do beštije neznanja.
Neko je rekao: znanje je kao krug, a neznanje kružnica oko njega. Što više raste krug našeg znanja, to je veća i kružnica neznanja oko njega. Što više znamo, to bolje pojmimo koliko više ima onoga što ne znamo.
Utešan je osećaj sigurnosti posle dobro svarenog obroka jasnih činjenica, dok je gorkast osećaj u ustima posle tablete nabijenih podataka u nepovrat rasplinutih u mraku želuca, osećaj da ne znaš šta si progutao, a, čini se da radi.
Sama sam kriva što sam zakoračila u novo, a novo otvara još novije i sve tako dok se ne umota u prašnjavo ruho starog i zatvori krug. A mi se kližemo po ivicama kruga uporno pokušavajući da ga obgrlimo dok nam se sam krug ne smiluje i usisa nas u svoj centar. Možda čak nespretno skliznemo, blagosloveni.
Ne znam kako da shvatim da je sve nastalo iz praska... Ako taj prasak nije isto ovo svakodnevno praskanje stvarnosti.
Niti mogu da pojmim gde su ti ostali svetovi, ti paklovi i rajevi, ako ne tu između nas, brži ili sporiji, pa ih vidimo ili ne.
Ne znam kako stvari rade, ni fotoaparat, ni telefon, ni protočna topla voda, ni mantra.
Samo po 'enti' put shvatim da sve nauke na kraju lupe o zatvorena vrata, iza kojih počiva umirujući put vere.

Povezanost

U mom se dnevnom rasporedu vremena bar šačica minuta zgusne u dumanju o životu, smrti i onom Jednom ka kome ili čemu svi milimo, koliko god nepojmljiv/o bi(l)o.
Elem, nije me sramota da priznam da, koliko god mi se dopadala ideja i nekako mi čak blisko i poznato zvučala, o nepostojanju praznog prostora, prošlosti i budućnosti, o čuvenom ovde i sad, o sveopštoj uzročnosti i posebno povezanosti, postanku iz zvuka i sl, nije mi lako da to onako istinski shvatim i prihvatim. Iako žarko želim. Ali, avaj, svaki dan, u svakom pogledu, valjda, sve više napredujemo. Kako da kažem da shvatam i prihvatam kad nikome ne mogu objasniti kako te stvari funkcionišu? A lekciju smo naučili tek onda kad smo u stanju da je jasno ispredajemo.
Dakle, koliko god se meni dojmilo jasno da tamo iza (mislim ovde) nečeg ima i da se tamo posle (mislim - sad)nešto nastavlja, mene muči stari dobri siledžija zvani razum, koji dahtući, sve sa jezikom do poda, hoće da sazna kako to?
Ne bih sad da ulazim u priču o veri i duhovnosti, nego da se igram sa mislima koje bi kao nešto da objasne. Gimnastika.
Problematika o Jednom je nekako najopipljivije promolila glavu kroz život bebe. Gledajući bebeći život shvatih da, uprkos tome što nam se učini da, posle 2 meseca života, ta mala bića nešto prepoznaju i ukapiraju, zapravo ne znaju gde im je početak a gde kraj.
Čini mi se da beba ne zna gde se završava ona a počinjem ja.
Čini mi se da misli da su joj mama i tata produženi organi.
Čini mi se da po prvi put vidim šta znači poimati svet kao jedno. Stvari oko nje se približavaju i udaljavaju, menjaju oblike, boje i mirise, ali smisao života je ta njena ukupna okolina u koju je potopljena i u kojoj je utopljena i koja je ključ njenog postojanja. Živeti, životariti, živuckati.
Ako nešto/neko nije na dohvat, beba pusti glas - taj glas istog trenutka kreira/doda ono što joj treba i beba nastavlja sa postojanjem.
Da bi beba bila zadovoljna, moraju roditelji biti zadovoljni.
Da bi roditelji bili zadovoljni, moraju im porodice biti zadovoljne. Moraju im prijatelji biti zadovoljni. Lanac seže u beskraj i završava se tamo gde je i počeo. Sačinjavajući Jedno.
Preostaje nam, kao jedini zadatak, usrećiti sebe, pa time drugog ili obratno ali ispunjavati to opšte polje, mrežu, šta god, zadovoljstvom, jer toliko jasno sve utiče jedno na drugo.
Nužno je da se istinski brinemo o sebi, jer su oko nas bebe i stari ljudi. Kojih smo deo. Na koje svakim potezom svojim utičemo.
Tu vidim kako se prazan prostor ispunjava. I kako je sve stvarno ovaj trenutak.
I kako smo svi delovi jednog velikog tela. Vi ste moji, a ja vaš organ.
Vi ste, zasigurno, moji produženi organi od kojih mi zavisi današnje raspoloženje. Možda vam viknem u prolazu:
Hej, jetro! Ostavi tu čašu, nešto sam nervozna danas.

Čisto da otopim zaleđenu stranu

Hoću ja da pišem, ali čim sednem glava počne da mi pada na tastaturu.
Hoću i da ispričam svašta, ali čim pokušam da poređam to svašta po nekom redu, zagledam se u jednu tačku i skoro počnem da zviždućem zaboravivši šta sam ono htela...
Hoću i da iskoristim vreme ali mi je vreme davno reklo da je ono tu da iskorišćava mene i tek sad počinjem da se mirim s tim.
Hoću da probudim zaspale reči, ali su one tako tvrdo usnule da su istisle san na javu i još uvek učim u njemu da se snađem.
Hoću da izvedem inspiraciju u šetnju, ali se ona prepustila kućnom leškarenju, gugukanju i kaže da se troši već dovoljno u rimovanju uspavanki.
Hoću i da podelim neka osećanja, ali su ona sada toliko svakodnevna i obična, sama sebi dovoljna, da me primoravaju da ispred pletenja rečenice samo slegnem ramenima...i odustanem.
Hoću da napišem pesmu i toliko ih već imam po onim 'drafts' odeljcima, ali mi uvek ponestane vremena, a znate kako je, ako se pesma ne isprati u dahu, u trenutku...bar ja više ne mogu da joj se vratim...
Hoću i da prepričam kako je to kad vas dvoje stvorite novi život, pa on izađe iz tebe, pa raste, pa se ti zaljubiš u njega i više ništa ne bude bitnije od toga, ali onda sednem umorna i pomislim, Bože, ničeg prirodnijeg na svetu...
Svaki dan se po enti put uveravam da je priroda čudo vredno svakodnevnog divljenja. Da su obične stvari najneobičnije i da ih je jako teško pojmiti. One se žive. Razmišljanje ne može da dočara događanje.
A strah u svemu tome polagano bledi, jer se toliko puta obrukao trčeći ispred događaja...
Da smo živi i zdravi.
Treba se bacati u vatru i ne razmišljati o njoj...

Vrzmarije po glavi

Otkotrljalo se još par nedelja, ponedeljaka, još par puta 1. u mesecu, pa hop skočiš na 10, zapneš o trideseti, kad opet prvi i tako u krug... Ko još ima vremena da obraća pažnju na vreme? Prolaznost je i tako brža od misli, ne znam otkud ovoj poslednjoj ideja da pokušava da je pojmi?
Ne znam više ni da li mirise volim zbog mirisa ili zbog onog na šta me podsećaju. Lipa... Lepa sama po sebi ili zato što cveta početkom raspusta?
Nešto razmišljam, ova kap sadašnjosti mi se prevrće po dlanovima, možda bi bio red da je progutam? Svi je gledamo u nadi da opstane što duže, da nam je oči budu punije, da ne isklizne, kao da kiša više neće pasti ili kao da se nećemo nikada više oznojiti. A znamo koliko je to apsurdno.
Neću u korak s vremenom! Jer, ako smo blizu, vrlo brzo se posvađamo. Bolje da vreme ide svojim putem, a ja svojim. I da ga merim u mirisima, ukusima, slikama... Mada, te mere bi opet preuzele tron. I uzjahala moj krhka leđa. Hm...
Nekako bih da prestanem da merim. Da se bezopasno, bezazleno zaboravim. Jer, lakše je veru svesti na računaljku i žmureti pred odbrojanim nam koracima. A teže je nežno češljati misli i odgovorno plesti pletenice uzročnosti. Koje se vide u toj kapi što se prevrće po dlanu. Kojoj je svejedno da li smo mi tu zbog nje ili ona zbog nas. I, ko nam dade pravo da se smeštamo u centar? Niko, sami smo ga uzeli. Pogrešno vaspitanje.
Iskreno, negde duboko verujem da ću shvatiti kako su to uzrok i posledica jedno te isto, prelomljeni u istoj tački i istom trenutku ovog neobjašnjivo logičnog Univerzuma...
Kako?

Greške, zbilja, ozbiljnost i uobrazilja

Muče me greške. Ko mi je kriv pa im to dopuštam. U trenutku ih preozbiljno shvatim i ustupim im tron sa kog gledam na svet, skliznuvši u kratkovidost. Možda mi se u glavi zamene pojmovi greha i greške, pa se uplašim, u veri svojoj neutemeljenoj - i tako im je isti koren, a greška ispadne kao mlada kći greha obolela od prve palatalizacije.
Prinudim se da sebi objasnim da je greh samo proizvod zloupotrebe čovekove slobode prema Bogu, kršenje normi i načela koja su u skladu sa prirodom te, otuda, se greška mora odvojiti od ove ozbiljne definicije i ublažiti opravdanjem trenutne bezglavosti i propraćenog pokajanja.
Mučeći se da iscrtam granicu (a granice su same po sebi opasan vid zabave) između slobodne volje i predodređenosti, pokušavajući da se predam i poverujem da nismo mi ti koji delaju tj. da u maloj meri u kojoj to jesmo, barem očistim glavu od prljavih misli i doprinesem tamo nekom zamišljenom planetarnom nivou harmoničnosti, na koji smo svi prikopčani i kvarimo ga ili ga popravljamo, malo po malo, napravim grešku, ispred koje sednem i gledam je, ne verujući.
Nije da tražim opravdanja, nego me zaintrigira njena pojava i dalji razvoj dešavanja koji ona za sobom povlači i trenutak spoznaje do kog doprem samo ako ostanem hladne glave, te dođem do zaključka da je greška našla svoje mesto u pravom trenutku, na pravom mestu, pomerajući moj fokus i vraćajući me u prepuštanje. U veru u nedelovanje. U odsustvo napora. Ko zna kad sam je naručila... a u neznanju isporuku nisam prepoznala.
Greška nije greh... Iako su rođaci. Greh je opasan stanar i glavni mučitelj duše. Kamen spoticanja zdravog čoveka i gorak začin u društvenoj supici.
Verući se po faltama vela stvarnosti, ostaje mi samo da se molim da greške tuđe ne sudim a da mi sopstvene ne pregreju glavu... I tako me je već dosta puta potkačila instant karma.
A svaka greška drugačije izgleda kroz prizmu vremena i iskustva.

Trening mudrost gradi

Sve je apsolutno relativno. U isto vreme spolja klimavo, labavo, nestabilno a čvrsto, nepromenljivo, možda samo savitljivo, iznutra. Da ne kažem zapisano. Da ne kažem tačno onako kako treba. Ispašću sujeverna..
Koliko god vulgarno izgledala, moja predstava je krajnje naivna: čini mi se da je život veliki kondom navučen na uskovitlanu masu energije. Da smo mi, takođe, pokretna gustina izdvojena od ostalih samo tim kondomom (kod ljudi) zvanim koža, slepljenim sa Majkom Zemljom. I ne možemo iz njega napolje. Osim ako nemamo sreću da nam zarađena mrva svesti u tom šetajućem a zarobljenom organu ne ejakulira i doživimo blaženstvo.
Zalepljene su nam oči, duboko su nam urezana čula, te smo slabo sposobni da ukapiramo ko smo i šta smo ispod gumenastog omotača. Robovi misli, koje jedva naučimo da krotimo ne bismo li ropstvo okrenuli u svoju korist, patimo od preplavljujućih emotivnih zemljotresa. Šibaju nas uticaji s polja, htenja iznutra, bivstvovanje nam se svelo na spoljašnji omotač, dok ona uskovitlana masa iznutra podrhtava želeći da se stopi sa svojim ostalim, naizgled odvojenim, tužnim parčićima i ponovo postane jedno - vir harmoničnog haosa. Večiti ples.
I, onda, te misli... U datom trenutku ti nisu prijatelji. A živite zajedno gurajući se unutar kondoma. I sve bi da ih raspustiš, otreseš sa sebe, oduvaš sa ramena, a ne znaš kako! Hoću da mislim o lepom, a glava ključa. Hoću da se opustim, a ramena su vekovima ukočena. Treniranju misli nikad kraja... Zapitam se, na koju sam se to sklpoku prikopčala nekad (na početku vremena) i povukla toliko pogrešne struje?
Sreća u nesreći je što ne vidim jednodimenzionalno. Što se nežni talas blaženstva na tren prikaže, iako kratkotrajan barem pristupačan. Što polako shvatam da su nas na napor navikli drugi i da nas samo on odvaja od mira. A strah može biti mudra učiteljica. Ako ne pobegnemo uplašeni. I tunelima mračnog raspoloženja je ograničena kilometraža.
Više se ne plašim pucanja kondoma.

Nešto, ništa, belina, šupljina i puna praznina

Vreme se kotrlja niz padinu života u obliku smrskanih klikera i tek kad neki od njih zapne za neravninu na tlu, počasti nas sećanjem. Što neravnije tlo, to više uspomena. Što različitiji dani to ih se bolje sećamo. Iz tog razloga slabije pišem, jer se slabije sećam onog juče od prekjuče, one misle od pre prethodne, dok ova zimska hibernacija uspavljuje ideje i ušuškava pokrete.
A da sedim i pišem o praznini u glavi, o belini na slici ili o šupljini prostoru nagoveštava da će ishod biti jednako nezanimljiv kao i pokušaj. Međutim, poučena iskustvom da predosećaj ume da prevari, ipak sedam da prekinem ovaj niz dana bez nizanih slova.
U staroj dobroj trci sa vremenom, ponovo mu kaskam za petama, kašljući prašinu slobodnih trenutaka, skupo plaćenih i budzašto prodatih. No reših da se ne uzbuđujem i poverujem da sve što radim sebi radim i to ja, sama, niko drugi, jer se, ipak, na kraju sve vrti oko nas i samih nas. Ostali su samo statisti, dekor, zaslužena il s mukom zarađena pozadina, kako bi nam pokazali nas same, vodeći nas nežno za ruku, ili saplićući nas. Otud neko smisli onu smešnu: 'Život je nekome majka a nekome maćeha.'
Razmišljam zašto ne pišem, kakvi su to periodi, faze, raspoloženja, toliko različiti... U nekima pišeš ulicom, u drugačijim uzdišeš za stolom i podlegneš videoigrici koja ti samo izgricka nerve. Različita stanja. Prva i druga.
Čak sam poverovala da mi se ne piše zato što ne čitam. A ne čita mi se, zato što sam pod pritiskom. A pod pritiskom zato što sam se uplašila različitih stanja. A strah je stvarno umarajuće stanje kog se, evo upravo, javno odričem, pred svima, dok pred sobom to moram obavljati svaki dan po malo, inače zaboraviš, pa te ponovo saleti iza ćoška...
Sve u svemu, konačno mi pade šaka inspirativno štivo, i u čast mu, moram da viknem svetu: čitajte Gorana Petrovića, kroz čije tako neprimetno ime odzvanjaju pune, site, predivne, vešto skovane, mudro sklopljene, gipko izvijene, prebogate rečenice, posle kojih ti dođe da i ti sedneš da pišeš, koliko god tome nedorastao bio...
Nema, valjda, pisanja bez čitanja. A možda i grešim. Možda je samo reč o stanjima u kakvim se probudiš...

Svrstavanje

Inače ne volim da uopštavam, ali danas mi se baš to radi. Svako je posebno čudo prirode, ali se ipak možemo svrstati u neke kalupe. Pade mi na pamet da mi se čini da postoje tri grupe ljudi. Postoje ljudi koji svaki dan nacrtaju svoj dan. Lepo, raspale četkicom po platnu, odaberu nijanse, umešaju boje i šaraju, slikaju, izražavaju ono što im je na duši ne mareći kom pravcu pripadaju i šta će obesna kritika da im prilepi. Postoje, zatim, ljudi, koji misle da im je dan već unapred naslikan. Nacrtan. Kako hoćete. Imaju želju da dodaju svoju boju, imaju zgrčene ideje u umu, ali čvrsto veruju da se ne sme unerediti već određena slika i prepuštaju joj se, jer 'tako treba'. Srećniji su oni koji vole tu svoju već dovršenu sliku i uživaju u njenoj izložbi svetu, a manje srećni su oni koji bi je rado prepravili, kojima nije po ukusu, ali misle da nemaju talenta i da se četkica ne sme uzimati u ruke. Čekaju da kane kap kiše i razmuti boje. Da se nešto samo promeni. U treću grupu bih stavila one koji žive u zbunjenosti verujući da je dan već nacrtan, žarko želeći da ga prefarbaju, jedan dan misleći da imaju puno pravo na to, drugi dan predajući svemoćni kist slučaju i padajući u očaj jer nemaju ideju, klateći se na granici između dve vatre, nesigurni u svoje sposobnosti kojima su do juče gospodarili. Nesposobni da se dive već naslikanom danu i nesposobni da ga naslikaju. Ili sposobni na kratko. U zavisnosti od snage za opiranje, opstaju u sredini, lutaju po limbovima dok se ne spotaknu i ne upadnu u jednu od prve dve grupe. Ova treća grupa bi mogla biti privremena zona. Čistilište u maloj galeriji pred izložbu u muzeju.
Volim da mislim da znam i da smem da slikam.
Mada me nekad slika zadivi i ostanem godinama ispred nje posmatrajući je.
Nego, ne znam zašto me u poslednje vreme golica četkica koju bih najrađe slomila jer su mi ideje umorne i spava im se u 8, a na ovoj naslikanoj je zašlo sunce još pre par meseci i kaže da neće izaći do marta....

Mudrost

Ćutim (postajem sve mudrija) i čitam Riznicu mudrosti da vidim da li postoji nešto besmislenije od onog što upravo pročitah. Pošto kažu da nema takve besmislice koju već nije izrekao neki filozof.
Moguće je i da mi se probudila strasna želja za pisanjem u prazno, onako, besciljno, ne bih li zavarala put obavezi koja me steže oko vrata. Prevodim filozofski tekst od kog mi se mršti utroba i prevrću oči. Neki novi francuz koji diže Huserla iz mrtvih. Iskreno, posle pet prevedenih stranica ne mogu prepričati ni u jednoj a kamoli u dve rečenice šta nastoji da nam pokaže. Biće da sam kraće pameti. Ali nisam uhvatila konkretan smisao fenomenologije. Priča, preživa, žvaće, zapetljava, secka, rasparčava, prepliće i na kraju tras! Glavom o zid. Pouka nevidljiva, ili je od pouke i krenuo i stigao pre dalje, nego bliže.
Živo me zanima ko to čita. Mora da se davi u pesimizmu...
Ili sam možda ja suviše pragmatična. Ako se ne maže na hleb, ne vredi... Možda jesam...
Nikad mi nisu bili jasni ljudi koji se nejasno izražavaju. Pogotovo oni koji se kite stranim rečima, i još više stranim rečima iz jezika koji ne razumeju. Tu je vrhunac ironije. Mogla sam reći i neologizmima. Ali srpski već dovoljno pati od zakrpa.
Kaže Bergson: Homo sapiens je zverka obdarena razumom, ali i jedino biće koje svu svoju energiju može da posveti kakvoj nerazumnoj stvari.
I sada nama fenomenologija želi da pokaže važnost opažaja, pojavnog i vibracije boje koja dodiruje dušu... Nego i da je tako, pa da uživaš u lepo ispričanoj priči koja te ne prosvetljava mnogo ali ipak malo razbudi svest, on se spotiče po trouglovima intencionalizma, uzdižući mrtvu prirodu na nivo živih formi i tome slično...
Možda grešim dušu ali booooooriiiiiiiiiiiing!!!
Daleko od toga da mislim da se radi o gluposti... pametni ljudi filozofiraju, pišu knjige... Mislim samo da mudrost treba da bude pitka. Dostupna svima.
A ne da ti članak za prevod iscedi znoj iz svake vijuge.
Tja... Izem ti mudrost...

Preko šaltera do budućnosti

Doterali su i zgradu i sistem. Oni koji urane mogu i da sednu na postavljene klupe. Redovi budućnosti ti dopuštaju i da sedneš a da ne pojedeš sopstvenu džigericu u slučaju da ti se neko, posle par sati čekanja, ubacio na mesto ispred. Iznad svakog šaltera su postavili digitalnu tablu na kojoj svetli broj sledećeg klijenta. U pretprostoriji ti daju broj, sve sa naznačenom cifrom srećnih učesnika koji su na redu pre tebe. Ako imaš kliker za matematiku, možda i izračunaš kada bi mogao da stigneš na red. Sve izgleda odlično organizovano.
Nažalost, samo 'izgleda'. U našoj zemlji 'izgleda' još uvek nadvladava 'jeste'. Šalter je i dalje nedostižna destinacija. Pri ulasku u Socijalno, preporučljivo je ispred zgrade izuti nervozu i zaboraviti da se na ovoj planeti bilo šta meri vremenom. Vreme je u toj zgradi nevažeći pojam. Matematika nadilazi samu sebe. Eto, juče sam po drugi put rešila da okušam sreću i najpre izvukla svoju kombinaciju. Srećan broj je bio 346. Ušavši u salu, primetih da su na svim tablama brojevi od 600 na gore. Vratih se da pitam osobu u ulozi Suzane Mančić u čemu je trik. Reče: 'Table znaju da broje do 999. Posle počinju ponovo od nule. Računaj da je tvoj broj zapravo 1346.'
'Ha!' - pomislih! Naš sistem je uvek bio tako logičan. Prosto se zapitah, kako to nisam mogla da zaključim sama!?!? Mada, dobro smo potvrdili staru narodnu 'Ko pita ne skita', jer bih u suprotnom možda spržila svoje vijuge u matematičkim operacijama zvanim stigni od 611 do 348, iako se brojevi nižu na gore. Koliko je poduhvat bio uspešan, govori činjenica da sam i dalje bez zdravstvene knjižice.
Ali, nisam izgubila rat! Uložiću dragoceni petak u kampovanje u redu. Sve sa knjigom i sendvičima. Ugasiću vreme i praviti se da se prolaznost računa obavljenim akcijama. Tako da, dok ne stignem na red, mogu da uživam u činjenici da život stoji. Žurba ne postoji i ništa nije vrednije od zdravlja. Možda smislim i još neku utešnu.
Nada umire poslednja.
Bolje zaslužiti a ne dobiti, nego dobiti a ne zaslužiti. (ovu ne znam kako da prihvatim)
Kaže Spinoza 'Ne plaši se, ne ljuti se, već shvataj.'
Rešenje nemam, ali se divim problemu.
Itd...
Toliko o Socijalnoj službi.

Vremeškanje

Danas sam se, konačno, susrela sa Vremenom. Na ručku i popodnevnoj kafi. Jedva smo se uhvatili. Beži vreme od mene, bežim ja od vremena, a ispreplitana nam je sudbina, kao i svima vama usotalom. Vreme je od onih pojava koje su svačije i ničije. Kao novac, kao ljubav.
Skuvala sam tom neumornom detetu (naravno da je još dete, sve što zna jeste da se poigrava nama) ukusan ručak koji je ono, ne bi li ostalo dosledno svom principu funkcionisanja, previdelo, izložilo samo sebi, tj. Vremenu i prepustilo drugom naletu gostiju, jer kako reče, ne jedemo mi iste stvari, ono jede nas, naše veze i planove, a ljudska hrana ga samo koči. Tako da me je gricnulo za ručak, kao što je i sve vas, usotalom.
Požali se meni Vreme kako zaista ne želi da ljuti ikoga, ali u poslednje vreme ( tj. u poslednjem periodu njegovog sopstva) stalno sluša kako se žale na njega, kako ga ne vade iz usta u večito negativnom kontekstu, kako ili nedostaje ljudima toliko da im svaki zalogaj života postaje gorak, ili su ga dobili previše te su primorani da se predaju siromaštvu i đavoljoj raboti.
Priznalo mi je da čuva kitnjasti tron našeg univerzuma i da ima obavezu da vlada nad nama, ali da su se stvari naveliko promenile i da ljudi više ne znaju šta je poštovanje i ispravno ponašanje. Nekada su živeli u skladu sa Vremenom, danas više ne.
Čak mi je priznalo da mu je teško i da se, koliko god smešno zvučalo iz njegovih dečjih očiju, oseća nekako vremešno. Sito i nagrđeno. Čak je malo i povilo leđa.
Iskreno, bi mi žao. Shvatih koliko mi je stalo do tog večito nadnaravno moćnog a trenutno zbunjenog deteta protiv kog se čitav planet uzjogunio. A ono je samo htelo da se igra, deleći pravedno nagrade svakom ko bi se u igri bilo kako istakao... Od kada je sveta i veka.
Zagrlih ga i valjda ga iole uteših obećavajući da ću vam preneti kako se oseća, da malo obratite pažnju na njega, da ga ne kinjite rastežući ga po nepovratu ništavila ili ga sabijajući u čelične stege besmisla.
Sve oko nas je živo. Samo je pitanje kojom brzinom se kreće. Ono sporije nije zaslužilo šamar zbog naše užurbanosti i obratno.
Oko u trku i oko u šetnji vide dva različita scenarija...
Kad vam Vreme dođe u posetu biće vam drago, pošaljite mu koju lepu. I tako se samo igra.