Povezanost

U mom se dnevnom rasporedu vremena bar šačica minuta zgusne u dumanju o životu, smrti i onom Jednom ka kome ili čemu svi milimo, koliko god nepojmljiv/o bi(l)o.
Elem, nije me sramota da priznam da, koliko god mi se dopadala ideja i nekako mi čak blisko i poznato zvučala, o nepostojanju praznog prostora, prošlosti i budućnosti, o čuvenom ovde i sad, o sveopštoj uzročnosti i posebno povezanosti, postanku iz zvuka i sl, nije mi lako da to onako istinski shvatim i prihvatim. Iako žarko želim. Ali, avaj, svaki dan, u svakom pogledu, valjda, sve više napredujemo. Kako da kažem da shvatam i prihvatam kad nikome ne mogu objasniti kako te stvari funkcionišu? A lekciju smo naučili tek onda kad smo u stanju da je jasno ispredajemo.
Dakle, koliko god se meni dojmilo jasno da tamo iza (mislim ovde) nečeg ima i da se tamo posle (mislim - sad)nešto nastavlja, mene muči stari dobri siledžija zvani razum, koji dahtući, sve sa jezikom do poda, hoće da sazna kako to?
Ne bih sad da ulazim u priču o veri i duhovnosti, nego da se igram sa mislima koje bi kao nešto da objasne. Gimnastika.
Problematika o Jednom je nekako najopipljivije promolila glavu kroz život bebe. Gledajući bebeći život shvatih da, uprkos tome što nam se učini da, posle 2 meseca života, ta mala bića nešto prepoznaju i ukapiraju, zapravo ne znaju gde im je početak a gde kraj.
Čini mi se da beba ne zna gde se završava ona a počinjem ja.
Čini mi se da misli da su joj mama i tata produženi organi.
Čini mi se da po prvi put vidim šta znači poimati svet kao jedno. Stvari oko nje se približavaju i udaljavaju, menjaju oblike, boje i mirise, ali smisao života je ta njena ukupna okolina u koju je potopljena i u kojoj je utopljena i koja je ključ njenog postojanja. Živeti, životariti, živuckati.
Ako nešto/neko nije na dohvat, beba pusti glas - taj glas istog trenutka kreira/doda ono što joj treba i beba nastavlja sa postojanjem.
Da bi beba bila zadovoljna, moraju roditelji biti zadovoljni.
Da bi roditelji bili zadovoljni, moraju im porodice biti zadovoljne. Moraju im prijatelji biti zadovoljni. Lanac seže u beskraj i završava se tamo gde je i počeo. Sačinjavajući Jedno.
Preostaje nam, kao jedini zadatak, usrećiti sebe, pa time drugog ili obratno ali ispunjavati to opšte polje, mrežu, šta god, zadovoljstvom, jer toliko jasno sve utiče jedno na drugo.
Nužno je da se istinski brinemo o sebi, jer su oko nas bebe i stari ljudi. Kojih smo deo. Na koje svakim potezom svojim utičemo.
Tu vidim kako se prazan prostor ispunjava. I kako je sve stvarno ovaj trenutak.
I kako smo svi delovi jednog velikog tela. Vi ste moji, a ja vaš organ.
Vi ste, zasigurno, moji produženi organi od kojih mi zavisi današnje raspoloženje. Možda vam viknem u prolazu:
Hej, jetro! Ostavi tu čašu, nešto sam nervozna danas.