Zanimljivo je koliko primećujemo loše i zanemarujemo dobro. Tačnije, mislimo da se to dobro podrazumeva, te mu ne pridajemo važnost. I tako svaki dan. Pretvarajući male stvari u velike, male zaborave u velika zapostavljanja, male lenjosti u velike nemogućnosti i tako dalje...
Eto, na primer, događaja koji me je na ovo podsetio: uhvatiše me danas tri talasa štucanja. U prvom talasu mi je bilo smešno, jer se ne sećam kada sam poslednji put štucala i ne okrenuvši se za sećanjem, prestalo je. Drugi talas me je uhvatio u nezgodnoj situaciji, pokušavala sam da sprečim, trajalo je duže od lanca neuspešnih pokušaja da prestane, malo me nerviralo a onda, ponovo, ne primetivši, nestade. Treći put me je već malčice zabrinulo, zabolelo, ali i ponukalo da se setim kako je protekla dva puta prestajalo, no bezuspešno. Primoralo me je da tražim način da ga prekinem ali i da hvatam taj neuhvatljivi tren kada nestaje i kada ga briše zaborav. Interesantno je što ni u jednom talasu nisam primetila kada je prestalo. Satima kasnije. To jest do sledećeg.
Naravno, nisam uhvatila trenutak. Prestalo je, ne znam kad. Niti kako. Pijenje vode naopačke nije upalilo.
Podstaklo me je da razmislim o tome koliko smo, u tim trenucima kada nam nešto jako smeta, skoncentrisani da to promenimo i koliko smo nemarni kada uspemo i kada realnost bez te smetnje postaje, ne olakšanje, nego neka osrednja ravan koja se kao takva podrazumeva. Nezahvalnost i pospanost u paketu.
Isto se desi sa glavoboljom, koja je centar našeg sveta dok traje i koju ne primetimo kad ode, niti proslavimo momenat olakšanja. Isto se dešava na mnogim životnim planovima.
Preskakanje u bolje briše sve stepenike koji su nas dotle doveli, zbog čega tonemo u dubok san iz kog se ne vidi divna stvarnost u kojoj smo bogataši jer smo siti, presrećni jer se krećemo i sve ono što nam zvuči patetično u mrzovoljnom slepilu...
Нема коментара:
Постави коментар