Odluka od luka

Ko o čemu, ja o radu i neradu. Stigle me godine, vreme me jede, život me gazi... A da! Hihihi. Šalim se. Evo, širim ruke orna i puna snage, spremna za nove pobede. Ali ovog puta pobede ograničenog roka trajanja. Odlučujem da zadam sebi dnevnu satnicu, pošto drugačije ne može. Nevaspitana sam i ne poštujem sopstveni kućni red. Ometam svoje vreme za odmor. Natrpavam svoja nejaka leđa. Pleća. Čitavu. Svu. Sebe. A proizvod toga ispadne kukanje o poslu. Od kad sam počela da koristim brisače za beonjače, nešto bolje vidim. A od kad ne pijem, nešto bolje i računam. Hi, opet se šalim, oduvek sam fina. Ozbiljno. Nego, stvarno mi je nešto sinulo u glavi te mi je lakše da sračunam šta treba a šta ne treba da radim. Izgovaram NE sa sve manje problema. A, ne! Žao mi je, ali NE! Oprostite, ali, NE....Naravno, stvari su se poslušno odmah stale pokoravati odluci. Đaci te ispale tačno kad treba, ne dođu na čas, znaju da sam pomislila kako sam umorna... Priroda se uskladila sa odlukom o neradu. Naravno, promovisanje nerada važi samo za one koji su proveli prethodnu deceniju ne mareći za svoje mentalno zdravlje posvećeno radnom vremenu.
I, kako mi se pritisak ustalio, prestao da me pritiska, vreme uzjahalo monotoni talas sivila, na sreću, prijatne temperature, odlučih da šetam. I gle, na šta sve naiđe čovek šetajući se našim betonskim limanskim kvartom: prvo sam srela ježa. Trčka jež po dvorištu, ljuljajući se na svojim krhkim nožicama, sav u strahu od nas, dvonožnih čudovišta koja samo jednim zviždukom mogu da mu nanesu bol. Nadam se da klinci nisu provalili tu foru. A onda sam naišla na mače koje se igralo sa žabom. U mom rođenom dvorištu, između tri kule i jedne niske zgrade. Poveća žaba žuto-zelena, dvaput skoči a dalje hoda - lenja žaba, i mače, pufnasto, nehajući za okolinu, prati žabu i lupa je šapicama. Zastala ja, zastalo još dvoje komšija i smejalo se prizoru.
Pade mi na pamet, što ne gajimo životinje po dvorištima, a ne po kućama. Te neke, pitomije. Šteta. Vidiš čemu se radujemo, odsečeni od majke prirode.
Sve u svemu, poenta priče je odluka. Od odluke da se zdravo jede, ručak može da se napravi skoro ni od čega, od odluke da se smanji briga - naiđeš na prirodu u sred betona, uz odluku da će sve biti u redu, kosmos počne da sprovodi sveti red. Da.
Kaže pesma:
The decision is the key, decision set your mind free...

Sinulo

Izgleda da nam je svima u glavi svanulo od jutros... Šta učini zubato sunce posle par dana sivila. U ovom trenutku bih svima posavetovala da skoče na prozor (ne i kroz) i pogledaju 'light show' koji se upravo dešava: migoljeći se kroz oblake, sunce sporadično obasjava različite tačke u gradu i malopre je delovalo kao da je neko upalio tvrđavu, zatim zgradu preko puta moje, onda park... Snop svetla šeta. A nebo je ljubičasto.
Kaže mi đak da su mu jutros u prodavnici bele tenhike na pitanje da li imaju grejalicu odgovorili: novoprostigli kontigent je rasprodat pre pola sata. Kasno. Uvek neko profitira zahvaljujući smeni godišnjih doba. A ovog puta se smena desila kao da je neko raspalio leto nogom u stražnjicu i proderao mu se u lice: 'Briši leto! Otpušteno si! Pre vremena. Iako smo imali ugovor na određeno. Ne zanima me, drago leto, što si radilo preko mere. Ko je to od tebe tražio?' A jadno leto dalo sve od sebe, grejalo nas, pržilo kao nikad, kao da je napunilo 18 a ne 2008, 4000 milijardi ili više godina... Ko će znati da izbroji... Kao mlado momče u punoj snazi, purnjalo do preko 40 stepeni. E, nema kod majke prirode cile mile. Neka se prijavi na biro do sledeće godine.
Tako je to u makrokosmosu.
A u mikrokosmosu, možemo da zadržimo još nešto leta. Tamo smo mi ti koji dele otkaze i zapošljavaju. Dobro, ko provali kako. Hi. Ja sam otkrila da zepice, jorgan i topli krevet čuvaju leto u glavi. I nerad, Bogami.... :)

CC muva

Bacio je klupko mog života i pustio ga da se odmotava nadnaravnom brzinom,
brzinom koje oko jedva može da isprati,
srce dok mu prija,
a um zasigurno ne.
Spava mi se.
Um se uzaludno tuče sa pitanjima
i na kraju klonulo pada. Odustaje.
Kada je bilo čiji um išta rešio?
Onda kada je slomio definiciju u koju su ga spakovali.
Čekaj, tek su mi dali da je pročitam, onda treba da je naučim, svarim pa prepravim... Oborim... A sad mi se prispavalo :)
Ko zna čime sam zaradila ovakav vodopad, ili bolje reći, vodoskok dešavanja...
Ni to nije važno.
Važno je samo ne plivati uzvodno, jer se ipak nismo rodili kao jato lososa.
Kažu: život je onakav kakve su ti misli. Znam to. Vidim.
Samo u trenutku upadnem u zamku u kojoj mi misli budu onakve kakav mi je život. Čak ne moj. Verovatno zapnem za okolinu.
Nekad je zdravo malo povući se. Spavati. Odmarati.
Ili sam se ja svetski premorila ili me je ujela CC muva.
Odoh da spavam.

Onako septembarski, rashlađeno

Par slobodnih minuta. Sedam da vidim šta može da se izrodi. Uzeh si vreme da ga poklonim. Presipam, možda iz šupljeg u prazno, a možda iz prepunog u žedno.
Septembar je premijerno osvanuo u svom kišnom ruhu, što se od njega već uveliko očekivalo. Rastopljeni ili od suše skoreni mozgovi su se obradovali vlažnom vazduhu. Možda se pokrenu neki ustajali sokovi. Nekim je čudom, preko noći, opalo lišće. I u parku i u mom dvorištu. Hm... Opet to vreme koje neprimetno protrčava. Peva istu pesmu. Dok se okreneš, prohuji kroz mesece, godine. Najlepše se ogleda u ljudima koje duže vreme ne sretneš. Eh, koliko toga može da se uradi, promeni u samo nekoliko vremenskih jedinica. Koje god bile. Nekad sati, nekad nedelja.
Možda sam meteoropata ali danas se osćam kao žuti list. Samo što ne otpadnem.
Mada, zahlađenje prija. Iako potičem iz porodice guštera koji mogu život da provedu na sunčanom zidu, smatram da hladnije vreme pobuđuje produktivnost. Što nam potvrđuje stepen radinosti na severu i nerada na jugu: lenji Grci, Italijani i vredni Skandinavci. Sva sreća, te još imamo par godišnjih doba, a ne jedno i po.
Još jedna sitnica potvrđuje p(r)obuđeni rad mozga. Na primer, ovih vrelih dana nisam ni o čemu posebno razmišljala, a baš sinoć, sa pristiglom olujom, mene je pritislo novo pitanje:
da li bubu boli kad padne?
Možda mi fali potkovanost iz domena fizike, ali ako neko ima obrazloženje neka me obavesti. Buba padne s visine 50 do sto puta veće od nje same ( i mnogo više) i nastavi da trči istim elanom. Ne slomi tu tananu nožicu, ne bude joj muka, ne onesvesti se, nema potresa mozga... Ona se baci sa sudopere i mahnito nastavi da jurca. Čak ni ne pobrka pravac. Znam da su to organizmi eonima prilagođavani najtežim uslovima ali zašto se ljudsko telo izubija pri padu sa dva metra visine? Doduše svi znamo za slučaj naše preživele stjuardese što me nagoni na pomisao da je veća verovatnoća preživeti pad sa veće visine? Marfi bi verovatno potvrdio.
Možda se treba dublje pozabaviti konstitucijom kućnog žohara, a ne fizikom, jer su to ipak vrlo zanimljiva bića. Ubeđena sam da ih se grozimo samo zato što su tako mala. Da je buba veličine pola metra, možda bismo je gajili kao kućnog ljubimca, ili se divili njenom mišićnom sklopu. Ovako je većina u paranoji da joj ne uđe u neku od rupa na telu. Uho, nos, usta ili pozadina postaju ugrožene zone. A tamo unutra, u dubini našeg tela može i da se namnoži....Brrr... Otud valjda to gađenje i strah. Inače ne ujeda, ne pravi buku. Služi da je se gadiš (hm, ovo ispade hrvatska konstrukcija, ili ne, kod njih bi bilo 'da se je', ili možda nepostojeća?) ...
Inspirativan septembarski dan. Nekada beše sedmi a danas deveti mesec. Rađa nova pitanja, nove prvake, žuto lišće i malo kiše.
Mesec kao mesec, vreme kao vreme, uokvireno nekim imenom da se mi, zbunjeni ljudi, lakše snađemo. Nego, prija malo pirkanja posle ove, čak i nama gušterima, umarajuće žege...