I prodje mnogo ljeta kako se ne uhvatih, volela bih reci olovke, ali priznacu, tastature... Za promenu sam opet u kradji sopstvenog vremena, koje je pocelo da mi izgleda kao kofa puna vode, o koju sam pre , nekih, 10ak ( a mozda i mnogo vise) dana zapela i svu tekucinu prolila preko zedne zemlje, kojoj je to tako dobro doslo; kofa je carobna, pa se stalno puni. A cvece i zemlju treba stalno zalivati. I, tako to moje vreme dolazi i odlazi, ne nestaje, jer, kako nesto uopste moze da nestane, je l'? Nego se trosi na razne nacine... ili zalijem okolinu neznim potezom kontrolisane ruke, ili zapnem pa prospem sve unaokolo. U svakom slucaju, pustinju za sobom ne ostavljam.
Vreme je moj stari drug, kog iz dana u dan sve bolje upoznajem. Voli da me iznenadjuje, volim i ja da iznenadim vreme; taman kad pomislim da mi je smestilo, ono se ipak ispruzi i pocasti. Ili po potrebi skupi u klupce. Taman kad vreme pomisli da ga tracim, ja ga okitim da ne place. Gradimo neku lepu vezu. Tj. ja; pocinjem da ga razumem. A cim progovoris malo tudji jezik, stranac ga uprosti ne bi li razmenio koju...
Inspirise me vreme ovih nedelja, jer je tako nalik tornadu - da se i materijalizovalo u jedan (nas je ovde, na severu Francuske, pre neki dan mimoisao tornado koji je ostetio 200 kuca; a mi kampujemo, hihi).
Inspirise me, jer sam trenutno na 15 stepeni, posle dve nedelje na 35; u drugom godisnjem dobu, da bih se vratila za 5 dana u isto.
Inspirise i zbog toga sto se malo udaljilo od mene, te mogu da ga gledam izdaleka. Izbliza ti zamaze oci.
I koliko god nepresuno bilo, u svakoj kapi je dragoceno; i na svakom stepenu.
Ah, tako sam imala potrebu da posle, vise ne znam ni koliko vremena, danonocno provedenog sa drugima, odam pocast ovom satu, u kom sedoh sa sobom u tisini.
Nisam zapela.
Нема коментара:
Постави коментар