Greške, zbilja, ozbiljnost i uobrazilja

Muče me greške. Ko mi je kriv pa im to dopuštam. U trenutku ih preozbiljno shvatim i ustupim im tron sa kog gledam na svet, skliznuvši u kratkovidost. Možda mi se u glavi zamene pojmovi greha i greške, pa se uplašim, u veri svojoj neutemeljenoj - i tako im je isti koren, a greška ispadne kao mlada kći greha obolela od prve palatalizacije.
Prinudim se da sebi objasnim da je greh samo proizvod zloupotrebe čovekove slobode prema Bogu, kršenje normi i načela koja su u skladu sa prirodom te, otuda, se greška mora odvojiti od ove ozbiljne definicije i ublažiti opravdanjem trenutne bezglavosti i propraćenog pokajanja.
Mučeći se da iscrtam granicu (a granice su same po sebi opasan vid zabave) između slobodne volje i predodređenosti, pokušavajući da se predam i poverujem da nismo mi ti koji delaju tj. da u maloj meri u kojoj to jesmo, barem očistim glavu od prljavih misli i doprinesem tamo nekom zamišljenom planetarnom nivou harmoničnosti, na koji smo svi prikopčani i kvarimo ga ili ga popravljamo, malo po malo, napravim grešku, ispred koje sednem i gledam je, ne verujući.
Nije da tražim opravdanja, nego me zaintrigira njena pojava i dalji razvoj dešavanja koji ona za sobom povlači i trenutak spoznaje do kog doprem samo ako ostanem hladne glave, te dođem do zaključka da je greška našla svoje mesto u pravom trenutku, na pravom mestu, pomerajući moj fokus i vraćajući me u prepuštanje. U veru u nedelovanje. U odsustvo napora. Ko zna kad sam je naručila... a u neznanju isporuku nisam prepoznala.
Greška nije greh... Iako su rođaci. Greh je opasan stanar i glavni mučitelj duše. Kamen spoticanja zdravog čoveka i gorak začin u društvenoj supici.
Verući se po faltama vela stvarnosti, ostaje mi samo da se molim da greške tuđe ne sudim a da mi sopstvene ne pregreju glavu... I tako me je već dosta puta potkačila instant karma.
A svaka greška drugačije izgleda kroz prizmu vremena i iskustva.

Trening mudrost gradi

Sve je apsolutno relativno. U isto vreme spolja klimavo, labavo, nestabilno a čvrsto, nepromenljivo, možda samo savitljivo, iznutra. Da ne kažem zapisano. Da ne kažem tačno onako kako treba. Ispašću sujeverna..
Koliko god vulgarno izgledala, moja predstava je krajnje naivna: čini mi se da je život veliki kondom navučen na uskovitlanu masu energije. Da smo mi, takođe, pokretna gustina izdvojena od ostalih samo tim kondomom (kod ljudi) zvanim koža, slepljenim sa Majkom Zemljom. I ne možemo iz njega napolje. Osim ako nemamo sreću da nam zarađena mrva svesti u tom šetajućem a zarobljenom organu ne ejakulira i doživimo blaženstvo.
Zalepljene su nam oči, duboko su nam urezana čula, te smo slabo sposobni da ukapiramo ko smo i šta smo ispod gumenastog omotača. Robovi misli, koje jedva naučimo da krotimo ne bismo li ropstvo okrenuli u svoju korist, patimo od preplavljujućih emotivnih zemljotresa. Šibaju nas uticaji s polja, htenja iznutra, bivstvovanje nam se svelo na spoljašnji omotač, dok ona uskovitlana masa iznutra podrhtava želeći da se stopi sa svojim ostalim, naizgled odvojenim, tužnim parčićima i ponovo postane jedno - vir harmoničnog haosa. Večiti ples.
I, onda, te misli... U datom trenutku ti nisu prijatelji. A živite zajedno gurajući se unutar kondoma. I sve bi da ih raspustiš, otreseš sa sebe, oduvaš sa ramena, a ne znaš kako! Hoću da mislim o lepom, a glava ključa. Hoću da se opustim, a ramena su vekovima ukočena. Treniranju misli nikad kraja... Zapitam se, na koju sam se to sklpoku prikopčala nekad (na početku vremena) i povukla toliko pogrešne struje?
Sreća u nesreći je što ne vidim jednodimenzionalno. Što se nežni talas blaženstva na tren prikaže, iako kratkotrajan barem pristupačan. Što polako shvatam da su nas na napor navikli drugi i da nas samo on odvaja od mira. A strah može biti mudra učiteljica. Ako ne pobegnemo uplašeni. I tunelima mračnog raspoloženja je ograničena kilometraža.
Više se ne plašim pucanja kondoma.

Nešto, ništa, belina, šupljina i puna praznina

Vreme se kotrlja niz padinu života u obliku smrskanih klikera i tek kad neki od njih zapne za neravninu na tlu, počasti nas sećanjem. Što neravnije tlo, to više uspomena. Što različitiji dani to ih se bolje sećamo. Iz tog razloga slabije pišem, jer se slabije sećam onog juče od prekjuče, one misle od pre prethodne, dok ova zimska hibernacija uspavljuje ideje i ušuškava pokrete.
A da sedim i pišem o praznini u glavi, o belini na slici ili o šupljini prostoru nagoveštava da će ishod biti jednako nezanimljiv kao i pokušaj. Međutim, poučena iskustvom da predosećaj ume da prevari, ipak sedam da prekinem ovaj niz dana bez nizanih slova.
U staroj dobroj trci sa vremenom, ponovo mu kaskam za petama, kašljući prašinu slobodnih trenutaka, skupo plaćenih i budzašto prodatih. No reših da se ne uzbuđujem i poverujem da sve što radim sebi radim i to ja, sama, niko drugi, jer se, ipak, na kraju sve vrti oko nas i samih nas. Ostali su samo statisti, dekor, zaslužena il s mukom zarađena pozadina, kako bi nam pokazali nas same, vodeći nas nežno za ruku, ili saplićući nas. Otud neko smisli onu smešnu: 'Život je nekome majka a nekome maćeha.'
Razmišljam zašto ne pišem, kakvi su to periodi, faze, raspoloženja, toliko različiti... U nekima pišeš ulicom, u drugačijim uzdišeš za stolom i podlegneš videoigrici koja ti samo izgricka nerve. Različita stanja. Prva i druga.
Čak sam poverovala da mi se ne piše zato što ne čitam. A ne čita mi se, zato što sam pod pritiskom. A pod pritiskom zato što sam se uplašila različitih stanja. A strah je stvarno umarajuće stanje kog se, evo upravo, javno odričem, pred svima, dok pred sobom to moram obavljati svaki dan po malo, inače zaboraviš, pa te ponovo saleti iza ćoška...
Sve u svemu, konačno mi pade šaka inspirativno štivo, i u čast mu, moram da viknem svetu: čitajte Gorana Petrovića, kroz čije tako neprimetno ime odzvanjaju pune, site, predivne, vešto skovane, mudro sklopljene, gipko izvijene, prebogate rečenice, posle kojih ti dođe da i ti sedneš da pišeš, koliko god tome nedorastao bio...
Nema, valjda, pisanja bez čitanja. A možda i grešim. Možda je samo reč o stanjima u kakvim se probudiš...

Svrstavanje

Inače ne volim da uopštavam, ali danas mi se baš to radi. Svako je posebno čudo prirode, ali se ipak možemo svrstati u neke kalupe. Pade mi na pamet da mi se čini da postoje tri grupe ljudi. Postoje ljudi koji svaki dan nacrtaju svoj dan. Lepo, raspale četkicom po platnu, odaberu nijanse, umešaju boje i šaraju, slikaju, izražavaju ono što im je na duši ne mareći kom pravcu pripadaju i šta će obesna kritika da im prilepi. Postoje, zatim, ljudi, koji misle da im je dan već unapred naslikan. Nacrtan. Kako hoćete. Imaju želju da dodaju svoju boju, imaju zgrčene ideje u umu, ali čvrsto veruju da se ne sme unerediti već određena slika i prepuštaju joj se, jer 'tako treba'. Srećniji su oni koji vole tu svoju već dovršenu sliku i uživaju u njenoj izložbi svetu, a manje srećni su oni koji bi je rado prepravili, kojima nije po ukusu, ali misle da nemaju talenta i da se četkica ne sme uzimati u ruke. Čekaju da kane kap kiše i razmuti boje. Da se nešto samo promeni. U treću grupu bih stavila one koji žive u zbunjenosti verujući da je dan već nacrtan, žarko želeći da ga prefarbaju, jedan dan misleći da imaju puno pravo na to, drugi dan predajući svemoćni kist slučaju i padajući u očaj jer nemaju ideju, klateći se na granici između dve vatre, nesigurni u svoje sposobnosti kojima su do juče gospodarili. Nesposobni da se dive već naslikanom danu i nesposobni da ga naslikaju. Ili sposobni na kratko. U zavisnosti od snage za opiranje, opstaju u sredini, lutaju po limbovima dok se ne spotaknu i ne upadnu u jednu od prve dve grupe. Ova treća grupa bi mogla biti privremena zona. Čistilište u maloj galeriji pred izložbu u muzeju.
Volim da mislim da znam i da smem da slikam.
Mada me nekad slika zadivi i ostanem godinama ispred nje posmatrajući je.
Nego, ne znam zašto me u poslednje vreme golica četkica koju bih najrađe slomila jer su mi ideje umorne i spava im se u 8, a na ovoj naslikanoj je zašlo sunce još pre par meseci i kaže da neće izaći do marta....

Mudrost

Ćutim (postajem sve mudrija) i čitam Riznicu mudrosti da vidim da li postoji nešto besmislenije od onog što upravo pročitah. Pošto kažu da nema takve besmislice koju već nije izrekao neki filozof.
Moguće je i da mi se probudila strasna želja za pisanjem u prazno, onako, besciljno, ne bih li zavarala put obavezi koja me steže oko vrata. Prevodim filozofski tekst od kog mi se mršti utroba i prevrću oči. Neki novi francuz koji diže Huserla iz mrtvih. Iskreno, posle pet prevedenih stranica ne mogu prepričati ni u jednoj a kamoli u dve rečenice šta nastoji da nam pokaže. Biće da sam kraće pameti. Ali nisam uhvatila konkretan smisao fenomenologije. Priča, preživa, žvaće, zapetljava, secka, rasparčava, prepliće i na kraju tras! Glavom o zid. Pouka nevidljiva, ili je od pouke i krenuo i stigao pre dalje, nego bliže.
Živo me zanima ko to čita. Mora da se davi u pesimizmu...
Ili sam možda ja suviše pragmatična. Ako se ne maže na hleb, ne vredi... Možda jesam...
Nikad mi nisu bili jasni ljudi koji se nejasno izražavaju. Pogotovo oni koji se kite stranim rečima, i još više stranim rečima iz jezika koji ne razumeju. Tu je vrhunac ironije. Mogla sam reći i neologizmima. Ali srpski već dovoljno pati od zakrpa.
Kaže Bergson: Homo sapiens je zverka obdarena razumom, ali i jedino biće koje svu svoju energiju može da posveti kakvoj nerazumnoj stvari.
I sada nama fenomenologija želi da pokaže važnost opažaja, pojavnog i vibracije boje koja dodiruje dušu... Nego i da je tako, pa da uživaš u lepo ispričanoj priči koja te ne prosvetljava mnogo ali ipak malo razbudi svest, on se spotiče po trouglovima intencionalizma, uzdižući mrtvu prirodu na nivo živih formi i tome slično...
Možda grešim dušu ali booooooriiiiiiiiiiiing!!!
Daleko od toga da mislim da se radi o gluposti... pametni ljudi filozofiraju, pišu knjige... Mislim samo da mudrost treba da bude pitka. Dostupna svima.
A ne da ti članak za prevod iscedi znoj iz svake vijuge.
Tja... Izem ti mudrost...

Preko šaltera do budućnosti

Doterali su i zgradu i sistem. Oni koji urane mogu i da sednu na postavljene klupe. Redovi budućnosti ti dopuštaju i da sedneš a da ne pojedeš sopstvenu džigericu u slučaju da ti se neko, posle par sati čekanja, ubacio na mesto ispred. Iznad svakog šaltera su postavili digitalnu tablu na kojoj svetli broj sledećeg klijenta. U pretprostoriji ti daju broj, sve sa naznačenom cifrom srećnih učesnika koji su na redu pre tebe. Ako imaš kliker za matematiku, možda i izračunaš kada bi mogao da stigneš na red. Sve izgleda odlično organizovano.
Nažalost, samo 'izgleda'. U našoj zemlji 'izgleda' još uvek nadvladava 'jeste'. Šalter je i dalje nedostižna destinacija. Pri ulasku u Socijalno, preporučljivo je ispred zgrade izuti nervozu i zaboraviti da se na ovoj planeti bilo šta meri vremenom. Vreme je u toj zgradi nevažeći pojam. Matematika nadilazi samu sebe. Eto, juče sam po drugi put rešila da okušam sreću i najpre izvukla svoju kombinaciju. Srećan broj je bio 346. Ušavši u salu, primetih da su na svim tablama brojevi od 600 na gore. Vratih se da pitam osobu u ulozi Suzane Mančić u čemu je trik. Reče: 'Table znaju da broje do 999. Posle počinju ponovo od nule. Računaj da je tvoj broj zapravo 1346.'
'Ha!' - pomislih! Naš sistem je uvek bio tako logičan. Prosto se zapitah, kako to nisam mogla da zaključim sama!?!? Mada, dobro smo potvrdili staru narodnu 'Ko pita ne skita', jer bih u suprotnom možda spržila svoje vijuge u matematičkim operacijama zvanim stigni od 611 do 348, iako se brojevi nižu na gore. Koliko je poduhvat bio uspešan, govori činjenica da sam i dalje bez zdravstvene knjižice.
Ali, nisam izgubila rat! Uložiću dragoceni petak u kampovanje u redu. Sve sa knjigom i sendvičima. Ugasiću vreme i praviti se da se prolaznost računa obavljenim akcijama. Tako da, dok ne stignem na red, mogu da uživam u činjenici da život stoji. Žurba ne postoji i ništa nije vrednije od zdravlja. Možda smislim i još neku utešnu.
Nada umire poslednja.
Bolje zaslužiti a ne dobiti, nego dobiti a ne zaslužiti. (ovu ne znam kako da prihvatim)
Kaže Spinoza 'Ne plaši se, ne ljuti se, već shvataj.'
Rešenje nemam, ali se divim problemu.
Itd...
Toliko o Socijalnoj službi.

Vremeškanje

Danas sam se, konačno, susrela sa Vremenom. Na ručku i popodnevnoj kafi. Jedva smo se uhvatili. Beži vreme od mene, bežim ja od vremena, a ispreplitana nam je sudbina, kao i svima vama usotalom. Vreme je od onih pojava koje su svačije i ničije. Kao novac, kao ljubav.
Skuvala sam tom neumornom detetu (naravno da je još dete, sve što zna jeste da se poigrava nama) ukusan ručak koji je ono, ne bi li ostalo dosledno svom principu funkcionisanja, previdelo, izložilo samo sebi, tj. Vremenu i prepustilo drugom naletu gostiju, jer kako reče, ne jedemo mi iste stvari, ono jede nas, naše veze i planove, a ljudska hrana ga samo koči. Tako da me je gricnulo za ručak, kao što je i sve vas, usotalom.
Požali se meni Vreme kako zaista ne želi da ljuti ikoga, ali u poslednje vreme ( tj. u poslednjem periodu njegovog sopstva) stalno sluša kako se žale na njega, kako ga ne vade iz usta u večito negativnom kontekstu, kako ili nedostaje ljudima toliko da im svaki zalogaj života postaje gorak, ili su ga dobili previše te su primorani da se predaju siromaštvu i đavoljoj raboti.
Priznalo mi je da čuva kitnjasti tron našeg univerzuma i da ima obavezu da vlada nad nama, ali da su se stvari naveliko promenile i da ljudi više ne znaju šta je poštovanje i ispravno ponašanje. Nekada su živeli u skladu sa Vremenom, danas više ne.
Čak mi je priznalo da mu je teško i da se, koliko god smešno zvučalo iz njegovih dečjih očiju, oseća nekako vremešno. Sito i nagrđeno. Čak je malo i povilo leđa.
Iskreno, bi mi žao. Shvatih koliko mi je stalo do tog večito nadnaravno moćnog a trenutno zbunjenog deteta protiv kog se čitav planet uzjogunio. A ono je samo htelo da se igra, deleći pravedno nagrade svakom ko bi se u igri bilo kako istakao... Od kada je sveta i veka.
Zagrlih ga i valjda ga iole uteših obećavajući da ću vam preneti kako se oseća, da malo obratite pažnju na njega, da ga ne kinjite rastežući ga po nepovratu ništavila ili ga sabijajući u čelične stege besmisla.
Sve oko nas je živo. Samo je pitanje kojom brzinom se kreće. Ono sporije nije zaslužilo šamar zbog naše užurbanosti i obratno.
Oko u trku i oko u šetnji vide dva različita scenarija...
Kad vam Vreme dođe u posetu biće vam drago, pošaljite mu koju lepu. I tako se samo igra.