Potreba za konstruktivnim

Ispadne da se radi o nekoj hrpi novih brojki, drugačijih od prošlih, od onih kada sam poslednji put pisala. Datumi, vreme... Smenjuju se brojevi, oduzimaju se i dodaju, čak uspevaju da stvore i neku brigu u glavi zbog munjevitog menjanja, neki pritisak. Izmišljotina...
Ali, ne, ovog puta ću samo lenjo odmahnuti glavom. Neću im dopustiti da me umore.
Dakle, sedoh da pišem, jer mi se učini da se nagomilalo nekih pobrkanih utisaka, slika, koje bih pisanjem rasvetlila, ali se dogodi sledeće: prebučna svirka u blizini. Dekoncentriše. Dovoljno da ne čujem jasno sopstvenu misao. Izgleda da nije tako blizu površine. Moj problem.
Izgleda da se u osnovi o tome radi: svi mi jesmo priključeni na neki isti izvor, ali nema svako jednaku moć da čuje i iščeprka ono što se na izvoru talasa. Otuda oni sa izoštrenijim čulima donose jasnije slike, i obratno.
Pitam se, zaista, gde spava inspiracija? Gde živi? Nikada isto dodirljiva, nikada jednako vatrena, uvek neočekivana, nova. Teče kroz svoje kanale.
Možda se na kraju samo jednostavno radi o uvežbavanju leve strane mozga, a možda o sposobnosti prepuštanja...
Meni se piše, ali me je ovaj punk festival ispred zgrade potpuno poremetio...

Bar ću prevesti nešto, da nisam ušla u prostor vaših glava zabadava:

Naiđoh na izazov izvesnog Will Bowena koji se sastoji iz sledeće mentalne dijete : treba provesti 21 dan, ne žaleći se, ne kritikujući (osim ako nije konstruktivno i druga strana može dato poboljšati i osim ako nije reakcija na povređenost), ne ogovarajući. Dopušteno je mentalno primetiti situaciju na koju bi se požalili ali je ne izgovoriti. Pa čak ni činjenicu da vas boli glava.

Smatra se da žalba čini samo da se osećamo još gore. Nasuprot žaljenju, pokušati proći kroz dan zahvaljujujći se.

Ukoliko se posle nekoliko uspešnih dana požalimo, treba čitav pokus pokušati iz početka.
Smatra se da je 21 dan nužan da bi se stvorila navika.


Evo, ja krećem od sutra. Znači od 5. juna....pa da vidimo kuda će odvesti.

:))

Želja

Ja bih da...
... da se, kad udahnem, onaj unutrašnji deo mene, koji misli da je nevidljiv i kožom ograđen, sa užitkom prostre po svom tom prostoru, za koji misli da je njegov, da se protegne kao ujutru, posle dobrog spavanja, ispunivši svaki komad svog prostora do granica sa spoljnim svetom, da me popuni ne ostavljajući mesta ni jednoj rupi koja bi zjapila gladna širenja i sita praznine, da se, to unutrašnje ja, onako dobro izvali u telu u kom putuje, da budno miruje i spokojno bdi.
... a da, kad izdahnem, ovo spoljašnje ja opusti svaki zgrčen mišić, posebno one zaboravljene, nehotice zgužvane, da pri svakom pokretu glatko zapliva kroz prostor koji mu je dom, da mu svaki pokret bude ples uz muziku življenja, da ga vazduh i kretanje masiraju, da ga lakoća nikada ne izneveri, da, ne plašeći se vremena, druguje sa prostorom i da pliva, i da pliva... i uživa.
... da svako ovo oseti bar jednom, a onda da poželi da to oseti i drugi put, potom, opijeno, da to prizove i treći put, dok se osećaj ne rascveta u trajnost, koju kasnije treba samo redovno zalivati...
Nisu li nam najlepši poklon oni koji tako iskreno udobno sede u sebi?...

Maštaonica

Život u decembru posivi. Bilo bi mi milije da pobeli, ali je ovo globalno zagrevanje očito podgrejalo i belu boju za koju nijansu. Iako ni siva nije ništa specijalno toplija. Čini mi se, čak, da je snežna zima nekad toplija od one ogoljene, bezbojne. I jeste. Sneg pada kad je temperatura iznad nule koliko se sećam. Sada nije hladno... samo je sivo.
Zanimljivo je koliko spoljašnje utiče na unutrašnje. Ta veza klimatskih uslova i raspoloženja. Kakva razlika u mentalitetu juga i severa. Španaca i Danaca. No, ne ubrajajmo one koji su ovladali svojim raspoloženjem. Nisam u toj grupi. Još uvek treniram produktivnost. I još štošta.
Leto je, nekako, stvoreno za lenstvovanje. Visoke temperature mi dobro stoje na plaži, uz vodu. Kada me okruži hladniji vazduh, postajem mnogo vrednija. Ništa lepše od olujnog dana koji grebucka po ugrejanom oknu i ne može mi ništa. Osim da pobudi inspiraciju. Nekoga utuče.
Baš zato pišem o ovome. Što sivilo ne mora da utuče. Ljudi se žale na kolotečinu. Jednoličnost. Kolotečina je stanje u kom želimo nešto da promenimo a ne možemo. Jer ukoliko su nam dani slični a mi u njima uživamo, nema mesta kukanju. Niti tako ružnoj reči. Kolotečina. Žabokrečina. Kretenčina. Ovaj sufiks 'čina' ima prilični snagu. Iako ne i istu ulogu u pomenutim rečima, samo me asociralo jedno na drugo ;) ...
Elem. Stara dobra boljka današnjeg doba, svi bi nešto da menjaju a misle da ne mogu. A želja za promenom u kandžama nemoći vodi ka sigurnoj patnji. Masu ljudi od saveta 'sve je to u glavi' boli ista.
Zato bi trebalo svakodnevno odvojiti malo vremena za maštanje. Ili, otvoriti Maštaonicu, kafić, sobu, klub, šta god, gde bi svako morao ili mogao da odmašta koji sat.
Da zamišlja, kiti, boji, macka, licka svoj svet. Da sebi dočara kakvo je vreme u tuđim glavama. U glavi deteta, bake, šalteruše.
Možda kroz tuđu glavu shvatimo da je i ona sebi centar sveta. I ona još otuđenija je sebi centar. I ona nama najdalja je svoj centar. I iz tih glava istina izgleda mnogo drugačije. I ja nisam ista ja, niti iko isti neko.
Možda bi se tako stvarnost više poštovala. I svaki dan, Sličan jučerašnjem, premda ni nalik.
Ovako, bez mašte, možemo samo da izmišljamo ružne reči. Tipa: kolotečina...
Ma ni dosada ne postoji. Aa.

Misli

Kažu da treba svakog dana doći malo kod sebe. Meni je to najlakše kroz pisanje. Slova polepe misli po papiru. Da ne kažem ekranu, jer papiri, nažalost, polako ispadaju iz igre. Koliko god ih volela, više volim šume. Dakle, slova porobe misli, uobliče ih i onda, lepo, možeš da vidiš šta misliš. Kada samo mislim, razmišljam, nekako me taj vrtlog neobuzdanih rečenica razbaca po sobi. I što se više koncentrišem na to o čemu mislim ili ono čemu bih da mislim, proces mišljenja počne da buči i, na kraju, više ne čujem svoje misli. Tako da mi je lakše gledati sopstvene misli pišući, nego slušati ih misleći.
Eto, mislim ti ja danas nešto o mislima. Nema osobe koja ne misli. Uvek su me nervirali oni, koji su na pitanje 'o čemu razmišljaš?' odgovarali :'niočemu.' Kako je moguće ne razmišljati? , usledilo bi moje pitanje. Treba mi recept za to... Uvek su me oduševljavali oni, koji su uspevali da uhvate tok svojih misli i isprate te fascinante skokove asocija. Na taj način možemo da uhvatimo one pokvarene, ubuđale misli koje nas nagone na pogrešna zaključivanja. A, ogrćući se tim maslinasto-sivkastim učmalim mislima, oblikujemo svoju maslinasto-sivkastu stvarnost. Te se zaglibimo u problemu i uhvatimo se kako kupujemo hipnotišuće knjige koje ponavljaju: think happy thoughts, think happy thoughts!
Treba negovati svoje misli. Kod većine nas su vrlo krhke, sklone prehladama. Lako zakače grip. Teško se leče. Od bolesnih misli može i da se umre. Ozbiljno. Mogu da zaraze telo. Mogu, čak, da zaraze okolinu.
Treba ih prevaspitavati kad se obezobraze, buditi kad se uspavaju, maziti kad su tužne i krotiti kad podivljaju.
Mi smo naše misli. Verovatno i obratno, ali to nam je teže da prihvatimo. Kažu da postajemo ono što mislimo.
Zamišljam ih kao omotače oko zemlje. Omotače raznih vrsta. Oni kompaktniji, puniji misli, jače boje naše živote. Zamišljam da treba pomoći onom zlatno-žutom omotaču da slobodnije zasija, treba mu slati svetle, nasmejane, sigurne i zdrave misli. Stara komunistička: zajedno smo jači.
Eto, ispade priča. A samo sam htela da svratim kod sebe na kafu da vidim kako sam, šta radim...

Na korak od bajke

Zamisli život kao bajku. Ne uzimaj ništa za (jako) ozbiljno. Tu nastaju problemi. Zamisli da smo tokom plutanja po svemiru, skliznuli sa oblaka na zemlju, birajući baš ove roditelje koje imamo, zbog nečega što smo od njih hteli da naučimo. Već sve izgleda manje ozbiljno i manje strašno.
Malo bismo ih više cenili...
Zamisli da lekcije ne moraju ležati zarobljene između korica knjiga, podjarmljene nekim naslovima, brojevima, nego da se slobodno šetaju ulicom i da nam se često pristojno predstave. Pokušaj da im ne zaboraviš ime.
Zamisli da se sve dešava onako kako želiš. I da je čitav život slika načina na koji razmišljaš. I da ti je jedini zadatak da se upoznaš sa svojim mislima, da ih pohvataš, prevaspitaš, bez uputstva, jer na ovoj planeti još ne znaju odakle misli dolaze. A misli ne možeš predvideti, skaču podivljalo sa teme na temu, sa zaključka na pitanje, sa sećanja na želju i kroje ti stvarnost. I ti misliš da je svet ovakav ili onakav jer čak ne možeš ni tolicko da se vratiš unazad i uvidiš da si ti taj svet smislio. Laknulo bi ti, zar ne?
Zamisli da je ovo nizak nivo video igrice u kojoj se nalazi ovaj tvoj lik zvani 'ja' i da je u njegovom svetu najvažnija borba, da se svi takmiče u raznim stvarima, da postoji tim koji organizuje čitavu vrstu i malo je ograničava da ne bi bila opasna za vlast, a glavno oružje kojim se tim služi je zastrašivanje. Zamisli da je tvom liku jedini zadatak da prestane da se plaši. Ubeđuju ga da mu treba ono što mu ne treba, i treba da mu pokažeš da je sve ono što mu je nužno upravo oko njega. Da ne troši pažnju olako.
Dani bi postali podnošljiviji.
Zamisli da zlo uopšte ne postoji, da nema demona, ni duhova, da je pakao puka pretnja i da postoji samo u obliku u kom ga sami sebi smislimo, da te uče da u školi da si sposoban za sve što poželiš ako to pravilno poželiš i ako time nikog ne povređuješ. Od čega bismo strahovali i sa kim bismo se trkali?
I još toliko toga. Zamisli profesore kako predaju u parovima. Zamisli ljubav u obliku lista, kučeta, oblaka. Zamisli najlepše osećaje na dohvat srca. Zamisli kako te vazduh koji udišeš svaki dan mazi po licu i rukama. Zamisli šlem koji ne propušta tmurne ideje i žvake filtere protiv ružnih reči. Zamisli da se umesto vojske mora učestvovati jednom godišnje u 'Igrama bez granica'. Zamisli da za svaki rodjendan dobijaš pesmu. Zamisli da je sve ovo san, stvaran kao stvarnost u snu.
Zamisli šta bi ti još obojilo istinu i onda, zamisli to još malo jače.
Dobro okićeno zamišljanje praktikovati svako jutro uz kafu, po mogućstvu i pred spavanje, ne obazirući se na piskave krike stvarnosti i ogrebotine sive svakodnevice.
Budjenje u bajci zagarantovano.

Znati il ne znati, pitanje je sad

Ništa ne znam.
Dobro, nije da prepisujem od grka, i nije da znam da baš ništa ne znam, jer ponešto i znam, ali je istina da što više saznajem, sve više vidim koliko ne znam i koliko se udaljavam od zaokruživanja bilo koje vrste znanja, i koliko mu samo produbljujem rupu koja zjapi i preti da proguta svakog ko se nad njom nagne, dok se istovremeno u trenucima kad treba (meni van kontrole) pretvara u čvrsto tlo pod nogama, da bi se isto izmaklo čim se osetim suviše stabilno. Valjda tako nalaže dinamika života...
Ali sam daleko bliže onom ništa nego onom sve.
Isplivaju važni podaci, nikada neiskorištene strane reči, nekada davno pročitane priče, poput bljeska ničim izazvanog, oduševe te, ali, na bljesak ne možeš računati. Ne sine kad hoćeš... Zaborav je halava zver u kavezu do beštije neznanja.
Neko je rekao: znanje je kao krug, a neznanje kružnica oko njega. Što više raste krug našeg znanja, to je veća i kružnica neznanja oko njega. Što više znamo, to bolje pojmimo koliko više ima onoga što ne znamo.
Utešan je osećaj sigurnosti posle dobro svarenog obroka jasnih činjenica, dok je gorkast osećaj u ustima posle tablete nabijenih podataka u nepovrat rasplinutih u mraku želuca, osećaj da ne znaš šta si progutao, a, čini se da radi.
Sama sam kriva što sam zakoračila u novo, a novo otvara još novije i sve tako dok se ne umota u prašnjavo ruho starog i zatvori krug. A mi se kližemo po ivicama kruga uporno pokušavajući da ga obgrlimo dok nam se sam krug ne smiluje i usisa nas u svoj centar. Možda čak nespretno skliznemo, blagosloveni.
Ne znam kako da shvatim da je sve nastalo iz praska... Ako taj prasak nije isto ovo svakodnevno praskanje stvarnosti.
Niti mogu da pojmim gde su ti ostali svetovi, ti paklovi i rajevi, ako ne tu između nas, brži ili sporiji, pa ih vidimo ili ne.
Ne znam kako stvari rade, ni fotoaparat, ni telefon, ni protočna topla voda, ni mantra.
Samo po 'enti' put shvatim da sve nauke na kraju lupe o zatvorena vrata, iza kojih počiva umirujući put vere.

Povezanost

U mom se dnevnom rasporedu vremena bar šačica minuta zgusne u dumanju o životu, smrti i onom Jednom ka kome ili čemu svi milimo, koliko god nepojmljiv/o bi(l)o.
Elem, nije me sramota da priznam da, koliko god mi se dopadala ideja i nekako mi čak blisko i poznato zvučala, o nepostojanju praznog prostora, prošlosti i budućnosti, o čuvenom ovde i sad, o sveopštoj uzročnosti i posebno povezanosti, postanku iz zvuka i sl, nije mi lako da to onako istinski shvatim i prihvatim. Iako žarko želim. Ali, avaj, svaki dan, u svakom pogledu, valjda, sve više napredujemo. Kako da kažem da shvatam i prihvatam kad nikome ne mogu objasniti kako te stvari funkcionišu? A lekciju smo naučili tek onda kad smo u stanju da je jasno ispredajemo.
Dakle, koliko god se meni dojmilo jasno da tamo iza (mislim ovde) nečeg ima i da se tamo posle (mislim - sad)nešto nastavlja, mene muči stari dobri siledžija zvani razum, koji dahtući, sve sa jezikom do poda, hoće da sazna kako to?
Ne bih sad da ulazim u priču o veri i duhovnosti, nego da se igram sa mislima koje bi kao nešto da objasne. Gimnastika.
Problematika o Jednom je nekako najopipljivije promolila glavu kroz život bebe. Gledajući bebeći život shvatih da, uprkos tome što nam se učini da, posle 2 meseca života, ta mala bića nešto prepoznaju i ukapiraju, zapravo ne znaju gde im je početak a gde kraj.
Čini mi se da beba ne zna gde se završava ona a počinjem ja.
Čini mi se da misli da su joj mama i tata produženi organi.
Čini mi se da po prvi put vidim šta znači poimati svet kao jedno. Stvari oko nje se približavaju i udaljavaju, menjaju oblike, boje i mirise, ali smisao života je ta njena ukupna okolina u koju je potopljena i u kojoj je utopljena i koja je ključ njenog postojanja. Živeti, životariti, živuckati.
Ako nešto/neko nije na dohvat, beba pusti glas - taj glas istog trenutka kreira/doda ono što joj treba i beba nastavlja sa postojanjem.
Da bi beba bila zadovoljna, moraju roditelji biti zadovoljni.
Da bi roditelji bili zadovoljni, moraju im porodice biti zadovoljne. Moraju im prijatelji biti zadovoljni. Lanac seže u beskraj i završava se tamo gde je i počeo. Sačinjavajući Jedno.
Preostaje nam, kao jedini zadatak, usrećiti sebe, pa time drugog ili obratno ali ispunjavati to opšte polje, mrežu, šta god, zadovoljstvom, jer toliko jasno sve utiče jedno na drugo.
Nužno je da se istinski brinemo o sebi, jer su oko nas bebe i stari ljudi. Kojih smo deo. Na koje svakim potezom svojim utičemo.
Tu vidim kako se prazan prostor ispunjava. I kako je sve stvarno ovaj trenutak.
I kako smo svi delovi jednog velikog tela. Vi ste moji, a ja vaš organ.
Vi ste, zasigurno, moji produženi organi od kojih mi zavisi današnje raspoloženje. Možda vam viknem u prolazu:
Hej, jetro! Ostavi tu čašu, nešto sam nervozna danas.